EVO ZAŠTO NAS PROGONE: Policija terala Ognjanoviće da novac uplate u državni fond

Gostujući u Pressingu televizije N1 roditelji preminule Tijane Ognjanović, Nebojša i Jelena, naveli su da je na njih vršen pritisak da novac, koji je preostao od Tijaninog lečenja, uplate u Fond za lečenje dece u inostranstvu, koji je osnovao ministar zdravlja Zlatibor Lončar.

Majka Tijane Ognjanović, Jelena, kaže da su oni odbili da novac koji je preostao uplate u novi Fond, koji je ministar Lončar osnovao, jer, kako je rekla, nijedan fond – ni državni ni privatni, nije pomogao njenoj ćerki.

Nebojša Ognjanović smatra da postoji direktna veza između činjenice da su odbili da preostali novac uplate u fond i krivične prijave.

- Naravno, mi smatramo da je cela ova hajka, koja je započeta u medijima, u stvari rezultat toga da se sav taj novac uplati direktno u taj novoformirani Fond, gde su nam čak i prilikom saslušanja u Upravi kriminalističke policije u zgradi Palate Srbija, to je Služba za borbu pritv organizovanog kriminala, otvoreno rekli “uplatite u fond” i to članovi radne grupe, mi smo se zaprepastili. To je bilo čak u prisustvu zamenika tužioca, kaže Nebojša Ognjanović za N1.

Protiv roditelja Tijane Ognjanović podignuta je krivična prijava, zbog sumnje da su zloupotrebili novac namenjen operaciji svoje ćerke.

- Cela krivična prijava koju je MUP dostavio Tužilaštvu svela se na jednu stranu. Jedino za šta se okrivljujemo je pranje novca. Mi nikakav novac nikad nismo prali, ovaj novac ima svoje poreklo, objašnjava Nebojša.

Na razgovoru u policiji

Na prvi razgovor u policiju Ognjanovići odlaze krajem 2013. godine, kada su se, kako kažu, “u svojstvu građana pojavili u policijskoj stanici u Beogradu i inspektorima Odeljenja za privredni kriminal dali izjavu i objasnili o čemu se radi”.

“Sve smo im predočili i u tom trenutku je Više javno tužilaštvo odbacilo navode i nije bilo krivične odgovornosti”.

Nakon toga odlaze u Ministarstvo zdravlja, jer su želeli da struka odluči koja će deca dobiti novac, koji je preostao od Tijaninog lečenja.

- Odmah posle odlaska iz Ministarstva zdravlja pojavila se informacija da sav novac ide u Institut za majku i dete, kao da je neko želeo da taj novac izvuče na račun. Ali, nas niko nije zvao sa Instituta. Tek na svoju inicijativu stupamo u kontakt sa tadašnjim v.d. direktorom Institua i dogovaramo se kako da izvedemo donaciju opreme. Kao rezultat toga potpisujemo protokol, koji reguliše sva ta pitanja, tu se nalazi i spisak opreme koju treba da nabavimo, oni su nam preporučili već neke dobavljače sa kojima sarađuju, kaže Nebojša Ognjanović.

Međutim, tu problemima nije bio kraj. Jelena Ognjanović kaže da tada kreću pritisci da se novac direktno prebaci na račun Instituta.

- Upravni odbor i ostali koji su bili na Institutu su pritiskali, a ko je na njih vršio ja to ne znam. Vršili su pritisak na nas da novac prebacimo na račun Instituta što nismo želeli i mislili smo da to nije ispravno, hteli smo da nam daju spisak i da to onda kupimo.

Kako kažu, nailazili su na velike probleme pri kupovini opreme, a u javnosti je, kako tvrde, odmah krenula satanizacija te nabavke, “zato što su mediji tvrdili kako smo se ugrađivali i mi i firme”.

- Ja imam ugovor u kome se kaže da su ugovorne strane saglasne da prodavac nema pravo uvećanja predračuna primljenog od strane uvoznika po bilo kom osnovu, a da je ta navodna razlika između nabavne i plaćene cene ustvari porez, koji je država uzela i nije se odrekla PDV-a, navodi Nebojša Ognjanović.

Kažu i da su sa svim firmama imali iste ugovore i da nije bilo ugrađivanja ni od jednog prodavca.

Dirigovana kampanja

- Da smo hteli jedan dinar da zadržimo za sebe mi se ne bismo ni vraćali, poručuju Ognjanovići i navode da ne žele da novac ode ni u jedan fond, već da se dodeli onoj deci kojoj je najpotrebniji.

- Nekome nije u interesu da se taj novac utroši. Stalno nailazimo na prepreke da se taj novac zadrži, da se izvuče u neki od privatnih ili državnih fondova. Mogu da pritiskaju koliko hoće, neće biti uplaćen u fondove, potrošićemo ga isključivo za bolesnu decu, poručuju oni.

Kritike upućuju i na račun Ministarstva zdravlja jer im još nije dostavljena lista dece kojoj je pomoć najhitnija.

“Preostalo je 500 hiljada evra i taj novac će otići za lečenje dece”.

Apel roditeljima

Ognjanovići apeluju na roditelje bolesne dece da im se jave za pomoć. Kratak opis bolesti i kompletnu medicinsku dokumentaciju mogu dostaviti na mejl n.ognjanovic70@gmail.com

IZVOR: N1 / Teleprompter

Ovako su Hrvati podneli odluku odbacivalju njihove tužbe za genocid protiv Srbije

Međunarodni sud pravde u Hagu odbacio je međusobne tužbe Srbije i Hrvatske za genocid. I u Hrvatskoj i u Srbiji presuda je događaj dana. 

Dok je većina hrvatskih medija samo prenela informaciju o presudu, hrvatski Jutarnji list uz informaciju o odluci suda postavio je ilustracije ratnih strahota. Uredništvo ovog lista je verovatno želelo da poruči da se ne slaže sa presudom.

Foto: Večernji

Foto: HRT

Izvor: Pravda

Leševi Ukrajinaca se gomilaju na aerodromu: Kijev odbija da ih preuzme (UZNEMIRAVAJUĆI FOTO)

DONjECK – Ukrajinci svakodnevno izvode samoubilačke napade na donjecki aerodrom, saznaje Pravda od branilaca aerodroma. Do pre nekoliko dana aerodrom su branili pripadnici odreda „Somali“ i „Sparta“ a oni su zamenjeni novim borcima među kojima su i srpski dobrovoljci Dejan Vujić i Dejan Berić.

– Ukrajinci i dalje napadaju na novi terminal. Pokušavaju u grupicama da se probiju uz minobacačku podršku, ali trpe velike gubitke. Ne razumem ljude koji ih šalju u sigurnu smrt. Naša odbrana ih dočekuje i eliminiše, a oni samo šalju grupu za grupom – kaže za Pravdu jedan od branilaca aerodroma.

Foto: Pravda.rs

On kaže da borci DNR skupljaju leševe Ukrajinaca i ostavljaju ih u zgradi novog terminala jer Kijev ne želi da preuzme leševe svojih boraca.

Foto: Pravda.rs

– Tražili smo od njih da dođu i preuzmu svoje poginule ali su oni odbili uprkos našim garancijama. Kakvi su to komandanti koji pošalju vojnike u sigurnu smrt a onda njihova tela ne žele da preuzmu – pita se naš sagovornik.

Foto: Pravda.rs

Inače srpski dobrovoljci na donjeckom aerodromu bore se u sastavu specijalnog protivdiverzantskog tima.

Foto: Pravda.rs

Foto: Pravda.rs

Izvor: Pravda

Raspao se ukrajinski bataljon „Donbas“: Vojnici odbili poslušnost Semenčenku

KIJEV – Deo ukrajinskog bataljona „Donbas“ odbio je dalju poslušnost komandantu Semjonu Semenčenku. Tvrdeći da čine glavnicu bataljona „Donbas“, oni su kasno sinoć objavili da napuštaju Nacionalnu gardu Ukrajine. 

Međutim, ovi vojnici su saopštili da ne odustaju od učešća u daljim borbama, ali da će svoje angažovanje nastaviti u sastavu regularnih jednica ukrajinske armije.

Čitav tekst možete pročitat OVDE.

Šešelj: Kolinda mi obećala atomski seks!

BEOGRAD – Lider SRS, dr Vojislav Šešelj, na svom Tviteru profilu je saopštio da mu je hrvatska predsednica, Kolinda Grabar Kitarović, obećala „atomski seks“.

„Kolinda mi je svečano obećala atomski seks i time me dodatno motivisala da upropastim Ivu Josipovića na hrvatskim predsedničkim izborima.“ – piše lider radikala na Tviteru.

Izvor: Pravda

Kako je Vučiću propao posao sa novinama "Pravda"

Aleksandar Vučić je izuzetno pametan, vredan i snalažljiv. Takvu predstavu o sebi formirao je na osnovu bujne mašte. Realnost je bitno drugačija.

Vučićeve prave osobine najjasnije su ogledaju na primeru “Pravde”, njegovih dnevnih novina, prvog samostalnog posla. Umesto pameti, upotrebio je lukavost. Osnovao je preduzeće u kome je samostalno donosio sve odluke, a nije uložio ni jedan jedini svoj dinar. Vredno je otaljavao obaveze. Bez obzira na posledice po poslovanje firme, uvek se radije prepuštao popodnevnim dremkama nego traženju rešenja. Koliko je snalažljiv i vešt u biznisu videlo se kad je uspeo da diletantskim potezima uništi novine u trenutku kad su imale sasvim solidan tiraž.

Ipak, moram priznati, Vučić “Pravdu” nije osnovao s namerom da leči vlastite komplekse, kao što sada radi preko svih režimskih medija. Pre nego što se, nažalost, politički angažovao, oprobao se u novinarstvu. Nije uspeo. Čak i u porodici i intimnom okruženju imao je mnogo bolje novinare, počev od mame Angeline, pa obe supruge – Ksenije Janković i Tamare Đukanović – sve do televizijskih voditeljki s kojima je bio u burnim vezama. No, svoje novine napravio je isključivo zarad trgovine s političarima i tajkunima.

Moderniji i prilagodljiviji od svog političkog oca Vojislava Šešelja, Vučić je shvatao koliko znači imati makar jedan i makar kakav medij u svom vlasništvu. Znao je da mu “Pravda” neće doneti prednost u medijskom nadmetanju s političkim protivnicima i nepoverljivim bogatašima, ali ona mu je poslužila da se uključi u trgovinu informacijama, ideologijom, tuđim sudbinama. Vlasništvo nad novinama omogućilo mu je da se brani od medijskih udara, kao i da ih sam zadaje.

U tome je ostvario zapažen uspeh. Zastrašeni mogućnošću da budu kompromitovani, gotovo svi politički konkurenti brzo su pristali na saradnju, pre svih Boris Tadić, Miodrag Rakić i, naročito, Dragan Đilas. Preko javnih preduzeća i institucija koje su kontrolisali, lideri Demokratske stranke u “Pravdu” su upumpavali tuđe pare, a dobijali su ličnu i političku zaštitu. Veliku korist imao je i od Vojislava Šešelja, Ivice Dačića, a naročito od tajkuna Stanka Subotića Caneta, Željka Mitrovića i Milana Beka

Od kuma Šešelja – ni dinar

Na svoj rođendan, 5. marta 2007, Vučić je objavio prvi broj “Pravde”. Po dizajnu, izboru tekstova i načinu plasmana, “Pravda” je izgledala kao dnevno izdanje radikalskog biltena “Velike Srbije”. Na prvih desetak strana poslagani su intervjui s Tomislavom Nikolićem, Draganom Todorovićem i, naravno, Vučićem. Redakcija pod vođstvom Đorđa Martića nije razumela namere osnivača. Vučić nije hteo da pravi novine za Srpsku radikalnu stranku, nego isključivo za sebe.

Posle tri dana, pozvao me da preuzmem funkciju glavnog i odgovornog urednika. Lako smo se dogovorili. On je pristao na moje uslove, znao je da ih neće ispuniti. Znao sam i ja, ali nije me to mnogo zanimalo, pošto sam nameravao da u tim novinama ostanem najduže tri meseca. Nisam imao dilema ni oko Vučićevih ambicija, razumeo sam da je u izdavački posao ušao kako bi ojačao lične a ne stranačke pozicije na političkoj sceni.

Uzalud sam to naglašavao ljudima iz vrha SRS-a, nisu želeli da veruju. Dragan Todorović, tadašnji potpredsednik SRS-a, jednom prilikom se drznuo da sam sa sobom naruči intervju. Kad sam to saznao, nazvao sam ga i upozorio da ne može tako da se ponaša.

– Pa, ja sam mislio da su ovo naše, radikalske, novine – rekao je dobroćudni Todorović.
– Ne, “Pravda” nije radikalski već vučićevski list – objasnio sam mu.
– Zar to nije isto?
– Nije – rekao sam mu istinu, koja se kasnije potvrdila u praksi.

Srpska radikalna stranka ni na kakav način, posebno ne finansijski, nije pomogla poslovanje “Pravde”. Čak ni u izbornim kampanjama Vučić nije hteo da naplaćuje reklamu svojoj stranci. Međutim, preko novina dodatno je popravio pozicije kod Šešelja. Sa zastarelim, davno prevaziđenim, smislom za odnose s medijima, Šešelj je i tada, kao i danas, bio uveren da nije potrebno ulagati u novine, pošto svi mediji ionako moraju da odvajaju prostor za njegovu ultra-značajnu pojavu. Iz haške ćelije “Pravdom” se bavio samo verbalno, tek da pohvali ili kritikuje, bez želje da i jednim dinarom pomogne. S druge strane, da bi osvojio vođine simpatije, Vučić je u svom preduzeću zaposlio Nikolu Šešelja. Najstarijem Vojislavljevom sinu obezbedio je redovnu platu, zdravstveno i penziono osiguranje, bez ikakvog uslovljavanja i radnih obaveza. Znajući Šešelja, siguran sam da se nije ni zahvalio Vučiću.

Nisu ni drugi radikali. Iako im je bilo stalo da se medijski eksponiraju, ponašali su se nadmeno, s iritatnim kompleksom više vrednosti. Ponekad bi ih Vučić smirivao, ali najčešće je to zadovoljstvo svođenja na pravu meru prepuštao meni. Siročići, nisu shvatili koliko su beznačajni za Vučića. Dok su oni širili zabludu o vlastitoj vrednosti, Vučić je delovao po bazi. Za zvanične osnivače svog izdavačkog preduzeća izabrao je Nemanju Stefanovića, brata Nebojše dr Stefanovića, kuma Nikolu Petrovića, aktuelnog gospodara Srbije, i izvesnog Jugoslava Petkovića, tada saradnika Đorđija Nicovića, a danas direktora SDPR-a, državnog preduzeća za trgovinu oružjem. Posle prvoborca Đorđa Minkova, na mestu direktora “Pravde” Vučić je postavio Anu Stefanović, suprugu aktuelnog ministra policije, kleptomana i falsifikatora. Svako od njih imao je veći uticaj na “Pravdu” i na odluke Srpske radikalne stranke nego Centralna otadžbinska uprava I sve vojvode zajedno.

S tako definisanim odnosima, Vučić od Šešelja i radikala nije imao nikakvu finansijsku korist, ali preko novina nametnuo se kao najuticajniji i najznačajniji stranački lider.

Rasprodaja Legije i Kosova

Aleksandar Vučić je tvrdio da su osnivački kapital u “Pravdu” investirali Nikola Petrović i Dušan Stupar. Petrović jeste mešetario po “Pravdi”, ali ne verujem da je dao pare, nije tome sklon. No, o njemu nešto kasnije. Za Stupara ne znam. Osim povremeno Vučić, nikada ga niko nije pominjao, niti su se novine bavile s njim na bilo koji način. O njemu sam imao samo saznanja iz medija – bio je visoki funkcioner Državne bezbednosti, iz koje je najuren zbog zloupotrebe službenih dokumenata, kasnije je postao director “Univerzal Holdinga” i član vlasničkog konzorcijuma u pančevačkoj “Azotari”. Tokom istrage zloupotreba u “Azotari”, kojima je državni budžet oštećen za 8,3 miliona evra, Stupar je uhapšen i u pritvoru je proveo tri meseca.

Iako je u “Pravdu” investirano malo novca, zahvaljujući solidnom uspehu na tržištu u prve dve godine nije bilo potrebe za finansijskim injekcijama. Međutim, upravo tada, kad su novine imale najveći tiraž, Vučić je povukao nekoliko katastrofalnih poslovnih poteza. Teško zarađene pare proćerdao je na megalomansku nagradnu igru i skupu reklamnu kampanju. Suicidna avantura završena je katastrofom, nije bilo para ni za otplaćivanje nastalih dugovanja štampariji, za zakup poslovnog prostora i, naravno, za plate radnika. Od tog fijaska “Pravda” se nikada nije oporavila. Štamparija “Borba” sudskim putem tražila je nadoknadu duga od 660.000 evra, a nije poznato za koliko je kasnije zakinuta Štamparija “Politika”. Istovremeno, više od 50 stalno zaposlenih radnika i honorarnih saradnika “Pravda pressa” ostalo je bez nekoliko mesečnih plata.

Kad je prigustilo, Vučić se za pomoć obratio najbližim saradnicima – Draganu Đilasu i Stanku Subotiću Canetu.
Preko Grada Beograda i “Telekoma” Đilas je u “Pravdu” tokom 2009-10. uneo oko dva miliona evra. Ne samo što je novine svog drugara pomagao parama iz gradskog budžeta, Đilas je čak pristao da to radi na nezakonit način. Kad se račun “Pravda pressa” našao u blokadi, Vučić je osnovao drugo preduzeće “Pravda plasman”, na čiji račun je Grad uplaćivao ogromne sume, navodno za reklamu. Obojica su znali da time čine krivično delo, ali, takođe, znali su da za to nikada neće odgovarati.

Vučić i Đilas su sarađivali od samog starta “Pravde”. Na proslavi stotog broja svojih novina, u junu 2007, najvažniji Vučićev gost nije bila Jadranka Šešelj, čak ni Ceca Ražnatović nego Đilas.

U “Pravdi” sam objavio mnogo tekstova koji su nervirali ili direktno štetili Vučiću. Bez mnogo mrmljanja, on je uvek lako prelazio preko toga. U najdublju depresiju upadao je samo kad bih pustio nešto što se nije svidelo Đilasu. Pristajao je na najsramnija poniženja, u koja je uvlačio svoje novine i mene.

Iako je, u privatnim razgovorima, na pomen Đilasa sipao najteže optužbe i uvrede, bilo je dovoljno da ga “žuti kriminalac” nazove, pa da “Pravda” prekine feljton iz Legijinog romana, prestane s objavljivanjem fotografija panjeva posečenih platana u Bulevaru kralja Aleksandra ili da se ne stopiraju informacije o lošem stanju u zdravstvenim ustanovama pod kontrolom grada.

I negativne kampanje vodili su sinhronizovano. Đilas je preko “Pravde” udarao po svojim stranačkim kolegama Božidaru Đeliću, Draganu Šutanovcu i Vuku Jeremiću. Da se oni ne sete otkud vetar duva, dostavljao je Vučiću podatke o vili koju je Đelić kupio za 2,5 miliona evra, Jeremićevom novom stanu od 600.000 evra i Šutanovčevim preduzetničkim akcijama. Zauzvrat, Vučić je preko Đilasa u “Presu”, čiji glavni urednik je tada bio Dragan J. Vučićević, aktuelni režimski klovn iz “Informera”, razotkrivao prljave rabote Tomislava Nikolića.

U jednom razgovoru, početkom 2010, obavestio sam Vučića o podacima do kojih sam došao o Nikolićevoj kupovini ogromnog stana kod kineske ambasade.

– Pošalji mi to što imaš, da pokažem Tomi – rekao je Vučić.

I, pokazao mu je. Preko “Presa”, koji je vrlo detaljno obradio priču o tome kako je skromni Nikolić isplatio ogromne pare za stan u “pametnoj zgradi”.

Pored tih ličnih, Vučić je pravio i ozbiljne političke ustupke. Na zahtev Demokratske stranke “Pravda” ustupila prostor kritici tzv. Ahtisarijevog plana za Kosovo i Metohiju.

– Osnivanje Euleksa i prebacivanje nadležnosti iz Ujedinjenih nacija u institucije Evropske unije ne znači ništa drugo nego zaokružavanje državnosti nezavisnog albanskog Kosova. Nažalost, mi ne smemo da se bavimo s tom temom, Đilas je obećao da će avansno uplatiti 300.000 evra, a ako to ne stigne moraćemo da ugasimo novine – lagao je Vučić, s osmehom odbacujući moj predlog da se više brinemo kako da osvojimo podršku čitalaca, nego dragog gradonačelnika.

Vučić nije mario za radnike “Pravde”, brinuo je samo za sebe. Tačnije, za svoj rejting kod stranih diplomata. Već u poodmaklom stadijumu transformacije iz velikosrpskog nacionaliste u evro-atlantskog fanatika, cenzurom tema poput Euleksa, Vučić je dokazivao moralno-političku podobnost novim gazdama, a usput i Đilasu.

Uostalom, urednici i novinari nisu imali velike vajde od para koje su uplaćivala javna preduzeća pod kontrolom DS-a. Baš kao ni od para koje je Stanko Subotić davao svom novom političkom favoritu Vučiću.

Mafijaš Cane, Vučićev ortak

Iako je Tadićev režim vodio najžešći progon “kralja duvanske mafije”, Vučić je uspevao da sedi na obe stolice, da istovremeno sarađuje i sa “žutima” i sa Canetom. Dokazujući tačnost narodne mudrosti da umiljato jagnje dve majke sisa, Vučić je to radio i Tadiću i Subotića.

Godinama je tvrdio da je Subotić, zvani Cane Žabac, šef najopasnije mafije u Evropi, da švercuje duvan i drogu i da je naručio ubistvo policijskog generala Radovana Stojičića Badže. Na svaku takvu izjavu, Subotić je odgovarao tužbom. Međutim, Vučić je prestao s medijskim satanizovanjem tek kad je upoznao Nikolu Petrovića.

U proleće 2009, zahvaljujući crnogorskom biznismenu Ratku Kneževiću, srpska javnost je saznala da su se Vučić I Nikolić još 2007, kad su se predstavljali kao tvrdi radikali, tajno viđali sa Subotićem i Milom Đukanovićem. U sred afere, dok je javno demantovao te informacije, predstavljajući ih kao zaveru koju su upleli Srđan Šaper, Maja Gojković i Radomir Živanić, zvani Baja Plavi, Vučić je tajno priznavao grešku.

– Pa, šta ako sam se video sa Canetom. Nema veze što je za njim raspisana poternica, ja nisam vlast, ne mogu ništa da mu sredim ili da mu obećam. Tadić ga juri, neka ga on hapsi, neću ja – govorio je Vučić, iako je bio vrlo nezadovoljan što su mediji razotkrili tu spregu.

U svom okruženju, nije krio da ga je sa Canetom povezao Nikola Petrović. Na njihovu žalost, Canetovi interesi nisu branjeni u “Pravdi”. Uzalud je Petrović slao desetine mejlova sa zahtevom za objavljivanjem Subotićevih tirada, odbio sam da to radim. Zahvaljujući toj neposlušnosti postao sam arhineprijatelj Canetovih najagresivnijih slugu i najbližih Vučićevih saradnika Nikole Petrovića i Vladimira Popovića, zvanog Beba.
Vučić i Subotić su bili strpljivi, nisu se mnogo obazirali na probleme u saradnji preko “Pravde”, imali su ozbiljnijeg posla. Subotić je podržao Srpsku naprednu stranku, koja je, odmah po dolasku na vlast, uzvratila povlačenjem poternice i omogućavanjem da se brani sa slobode. Na kraju, naprednjačko pravosuđe je oslobodilo Subotića optužbe za šverc duvana.

I Milanu Beku, srpskom tajkunu broj dva, isplatio se dolazak SNS-a na vlast. Beko, kao i Miroslav Mišković, oduvek su svim strankama davali precizno dozirane donacije. Prema tvrdnjama radikalskih čelnika, oni su sa šest miliona evra finansirali puč koji su izvršili Nikolić i Vučić.

U vreme “Pravde” oba tajkuna su uživali Vučićevu zaštitu. Posebno Beko, za koga je Vučić tvrdio da je “mnogo opasan”, ali i da “neće dobro proći”. Kao i uvek kad se nađe pred nekim superiornijim, Vučić se i Beku šlihtao na najprimitivniji način. Potpuno besmisleno hteo je da spreči objavljivanje pisma Slobodana Radulovića, koji je Beka optužio za saučesništvo u otimačini “C marketa”.

Zahvalnost za tu drugarsku brigu, Beko je uzvraćao zakupljujući reklamni proctor u “Pravdi”. Mišković to nije radio, ali ne verujem da ga je Vučić podržavao besplatno.

Po istom šablonu, aktuelni srpski vladar sarađivao je i s drugim bogatašima, pre svih sa Željkom Mitrovićem i Predragom Rankovićem Peconijem. Naravno, Mitrovića je uvek više cenio, dok je Peconiju otvoreno pretio “Pravdom” kao močugom.

Pretio je i Ivici Dačiću, tadašnjem ministru unutrašnjih poslova. Zbog Dačićeve izdaje, kojom ga je sprečio da 2008. postane gradonačelnik Beograda, Vučić je pokazao da u sebi ima bar malo ljudskosti. U pravedničkom besu, žestoko se svetio “dokazanom lažovu”. Čak je za “Pravdu” napisao svoj najbolji autorski tekst “Kako su me lagali Dačić i Antić”. (Tekst mi je poslao s internet adrese Tamare Đukanović, s kojom se tajno venčao pet godina kasnije.) Na Vučićev zahtev, urednici i novinari “Pravde” uz svaki pomen Dačićevog imena imali su obavezu da prilepe titulu “dokazani lažov”.

Vučić se junačio koliko je mogao. Kad je prigustilo, i pred Dačićem je pokleknuo.

U jeku režimskog lova na Darka Šarića, optuženog za rukovođenje najjačim narko-kartelom na ovim prostorima, na naslovnoj strani “Pravde” objavio sam naslov “Šarići se kriju kod socijalista” i ilustraciju ulaza u zgradu SPS-a, u kojoj su braća Šarić iznajmili prostor za svoj noćni klub “Vanila”. Tekst je potkrepljem dokazima o tome kako je SPS poslovni proctor izdao firmi njihovog funkcionera Aleksandra Nikačevića, koji je, suprotno ugovoru, dao u podzakup Šarićevom preduzeću.

Dačić se opasno pomamio. Nekoliko puta me zvao i zahtevao da iz drugog izdanja izbacim tu priču. Pretio je kako će, ako to ne uradim, raskrinkati sve prljave poslove familije Vučić, kako Aleksandra, tako brata Andreja i tate Anđelka. Tvrdio je da ima dva paketa dokaza protiv njih.

– Zovi Vučića, zapreti mu, popustiće – rekao sam Dačiću.

Poslušao me. Ne znam čime je konkretno zapretio Vučiću, ali uspeo je. Tekst o Šarićevoj “Vanili” u sedištu SPS-a nestao je s naslovne strane “Pravde”. Jedna njegova verzija pojavila se tri godine kasnije u Vučićevom “Informeru”.

Aleksandar Vučić je tvrdio da mu je “Pravda” treće dete. Odmah po doslasku na vlast, pustio ga je niz vodu. Umesto jednih novina, pod kontrolu je preuzeo sve. Njima upravlja na isti način kao “Pravdom”. Od novinara napravio je ropski poslušne društveno-političke radnike zadužene za lečenje njegovih nagomilanih kompleksa. Preko svih medija trguje s političarima i tajkunima, širi atmosferu straha, objavljuje poternice i presude svim nepodobnim pojedincima.

Pod njegovom upravom Srbija će doživeti sudbinu “Pravde”. Kad se avantura završi, država će otići u stečaj, građani u bedu, a on će novim lažima skrivati stare zločine. Takav scenario može da se spreči samo na jedan način – smenom vlasti i odbacivanjem Vučića na đubrište istorije, gde mu je i mesto.

Izvor: Predrag Popović / predragpopovic.files.wordpress.com

(FOTO) EKSKLUZIVNO: Slike gole hrvatske predsednice!

Nakon brojnih „škakljivih“ tekstova i reakcija javnosti o vanbračnim vezama sa Srbima, kao brojnim komentarima na njen izgled, predstavljamo vam novoizabranu predsednicu Hrvatske u njenom, za sada, najboljem izdanju!

Da podestimo, odmah nakon izbora Kolinde Grabar-Kitarović za predsednika Hrvatske, pojavile su se brojne informacije o njenoj vezi sa nepoznatim srpskim plejbojem, zbog kog se čak i preselila u Beograd, kao i vezi koju je nedavno imala sa srpskim obaveštajcem u serd Brisela i to za vreme njenog mandata kao pomoćnika generalnog sekretara NATO-a.

Za vezu sa srpskim obaveštajcem postoje čak i naznake da je snimljena i u „promiskuitetnim pozama“. Dok željno iščekujemo video snimak u produkciji naše obaveštajne službe, pogledajmo šta Kolinda ima da nam pokaže.

List Informer tvrdi da je slike koje će predstaviti u sutrašnjem izdanju pribavio od hrvatskih obaveštajaca, a da li je ovo zaista Kolinda ili njena (podjednako dobra) dvojnica, procenite sami.

Izvor: Pravda

Vođin oprost grehova

Svaka vlada trebalo bi da ima i pastire i mesare. Aktuelna srpska Vlada ima samo Aleksandra Vučića. Pastira nema. Nema nikoga u vlasti da brine za hranu, smeštaj i bezbednost stada, prepuštenog na milost i nemilost mesaru - premijeru Vučiću. O tome kako funkcioniše Vlada Srbije u kojoj svu vlast čini jedan čovek, piše naš novinar Predrag Popović, bivši urednik Vučićevog dnevnog lista Pravda

Za dve i po godine vlasti, Aleksandar Vučić je uspeo da nanese nesagledivu štetu građanima Srbije. Gaženjem Ustava i zakona, izvršio je svojevrsni državni udar i promovisao se u gospodara života i smrti. U uslovima neformalnog ali faktičkog vanrednog stanja, on vlada pomoću straha i nasilja.

Apsolutni vladar od građana zahteva apsolutnu poslušnost, pa i podršku. U skladu sa svojim histeričnim temperamentom, traži histerične izlive ljubavi, frenetičnim aplauzima u Skupštini, ili hvalospevima na naslovnim stranama „Informera". Ko ne može, ili ne želi da učestvuje u tom političkom nadrealizmu, osuđen je na torturu.

Zloupotrebom policije, pravosuđa i medija Vučić progoni opozicionare, novinare i ostale nepodobne pojedince. U odbrani svog lika i zlodela brutalno se obrušava na svakoga ko se usudi da iskaže sumnju u njegovu nepogrešivost. Posle fudbalske utakmice reprezentacija Srbije i Albanije, uhapšen je momak koji je televizijski prenos ulepšao povicima „Vučiću, pederu". U zatvoru su završili i neki mladići iz pokreta „Srbska akcija", kod kojih je policija, kako se navodi u saopštenju portparola MUP-a, pored drugih spornih sadržaja našla i „predizborne letke protiv premijera Vučića".

Na informativni razgovor s uniformisanom silom pozivani su i privođeni ljudi koji su na društvenim mrežama kritikovali Vučića, a tu torturu je prošao i Đorđe Višekruna, novinar „Tabloida". Mimo zakona, pravde i prava na slobodu izražavanja, premijer je prinudio policiju i sudstvo da od kritike štite i članove njegove porodice. Narodni poslanik Zoran Živković, lider Nove stranke, usudio se da u parlamentu optuži diktatorovog brata Andreja da je, kao vlasnik firme „Asomakum", oštetio budžet Srbije. Mediji koji podržavaju Vučića, Živkovića su odmah pokušali da kompromituju stravičnom optužbom da je, ko zna gde i kako, napao neidentifikovanog čoveka i izbacio ga iz voza u pokretu. Još agresivniju kampanju pregrmeo je Nikola Sandulović, predsednik novoformirane Republikanske partije, koji je obelodanio kako mu premijer, preko policajaca i kriminalaca, preti likvidacijom.

Vladavina strahom i nasiljem omogućila je Aleksandru Vučiću da nesmetano sprovodi samovolju. Za saučesnike u tom projektu izabrao je sebi slične, najgore i najnemoralnije političke konvertite. Kao vrhunski ribar ljudskih duša, Vučić tačno zna koliko vredi i koja je cena svakog od nesrećnika kojima je dodelio ministarsku funkciju.

Ivicu Dačića je nazivao dokazanim lažovom, korumpiranim kriminalcem i izdajnikom. Da bi mu se osvetio, podržao je Aleksandra Vulina, najžešćeg Dačićevog kritičara. S druge strane, za Vulina je govorio da je narkoman, komunjara s masnom kosom. Sad su zajedno na vlasti. Tu je i Velimir Ilić, koga je Vučić optuživao da je šef drumske mafije i pijani lopov.

U premijerovom kabinetu su i „strani plaćenici" i „saradnici NATO okupatora", poput Kori Udovički, Rasima Ljajića i Dušana Vujovića. Vučić nije bio gadljiv ni na Mlađana Dinkića, kome je godinama pretio zatvorom, žaleći što ga Toma Nikolić nije „kao zeca" ubio 5. oktobra 2000, kad je upao u Narodnu banku. Kad se uz to doda činjenica o saradnji sa strankama Vuka Draškovića, Bogoljuba Karića, Marjana Rističevića i sličnih simbola prošlosti koja traje, jasno je da vladajuću koaliciju ne objedinjuju nikakve ideje, političke ili menadžerske, nego gola želja za podelom plena.

Svojim likom i delom to najbolje potvrđuju ministri koji imaju isto stranačko poreklo kao i premijer. U Srpskoj radikalnoj stranci, upravo u Vučićevoj laboratoriji zabluda, mentalno i profesionalno formatirani su šefovi najvažnijih resora Nebojša Stefanović, Nikola Selaković i Jadranka Joksimović. Dobro dresirani, naučili su kako da ostvare lični uspeh, na račun opšte muke. Njih ne zanima istina, znaju da je Vučić jači od nje. Uostalom, da je Srbima stalo do istine, ko bi bio ministar?

Kleptoman na čelu policije

Aleksandar Vučić je u politiku ušao s jakim nacionalističkim nervom i bezrezervnom ljubavlju prema Srbiji. Ipak, ljubav nije uzvraćena. Srbija mu je omogućila da ispuni mnoge dečačke snove - da se udomi u nekoliko stanova i kuća, vozi u skupim automobilima i da u vinskom podrumu u Jajincima napravi lični epicentar prevara i korupcije - ali njemu to nije bilo dovoljno. Zato je odlučio da se osveti. Kad nije mogao do ljubavi da dođe milom, primenio je silu.

Imenovanjem Nebojše Stefanovića prvo za predsednika Narodne skupštine Srbije, a onda i za ministra policije, Vučić je silovao Srbiju i ponizio sve građane koji su vreme, snagu i novac ulagali u vaspitanje, školovanje i rad. Premijera ne zanima što Stefanović nema ni dana radnog staža mimo politike, pa ni to što su relevantni naučnici njegovu doktorsku disertaciju ocenili kao običan plagijat. Naprotiv, Vučiću je potreban baš takav čovek na rukovodećem položaju u policiji.

Doktor Stefanović ispunjava sve uslove. Poslušan je, slepo izvršava naređenja, ne stidi se ničega, istreniran je da se uzdrži od smeha kad premijerovog brata Anreja brani buncanjem o ukradenom identitetu, mudro ćuti sve dok mu gospodar ne javi šta da kaže. Da nije takav, da je bar ponekad umesto Vučića poslušao zdrav razum, nikada ne bi dogurao do ministarske fotelje. Ovakav, Stefanović će bez griže savesti da pokreće istrage protiv svih nepodobnih građana, hapsiće žandare koji su postupali po dužnosti i suprotstavili se agresivnom Andreju Vučiću i gorilama koje se nazivaju „kobre". Pod njegovom kontrolom, a u interesu diktatora, MUP vrši torturu nad klincima koji svašta pišu na Tviteru i Fejsbuku, zastrašuje javnost i širi paranoju. Istovremeno, ministar ništa ne preduzima protiv Milorada Veljovića, direktora policije za koga se sumnja da zloupotrebljava položaj.

Za Stefanovića se, opet, tvrdi se da je nedavno kupio kuću u beogradskom naselju Bežanijska kosa. Taj tip kuće, tzv. Vojvođanka, u proseku ima oko 150 kvadrata i na tržištu dostiže cenu od 250.000 evra. Internet portal Srbijadanas.net nedavno je objavio informaciju da je ministar policije kupio kuću i u Crnoj Gori, u Petrovcu, od oko 350 kvadrata s placom od osam ari. Taj portal navodi da je Stefanoviću kuću prodao ruski državljanin Sergej Ivanovič Merahovski za dva miliona evra. Izleda, lepo je biti dr Slina.

Od obnove višestranačja, Srbija nije imala sreće s ministrima policije, a ni oni nisu bolje prolazili. Radmilo Bogdanović je najuren nakon što je, 9. marta 1991, upotrebio prekomernu silu protiv građana koji su protestovali.

Zoran Sokolović i Vlajko Stojiljković, Miloševićevi višegodišnji čuvari javnog reda, svaki iz svojih razloga, po odlasku s dužnosti izvršili su samoubistvo. Zbog ubistva četvorice pripadnika SPO-a Radomir Marković je osuđen na maksimalnu zatvorsku kaznu od 40 godina. Dušan Mihajlović je bio šef policije u najgorem periodu, kad su na bezbednost u državi mnogo veći uticaj od njega imali surčinsko-zemunski mafijaši i njihovi politički zaštitnici iz vrha DOS-a, čime su stvoreni uslovi za ubistvo Zorana Đinđića. Dragan Jočić je skoro fatalno stradao u automobilskoj nesreći. Ivica Dačić je živ i zdrav, ali u poslednje vreme stradavaju mnogi njegovi drugari i poslovni partneri, neki su već uhapšeni, a srećniji se nalaze u bekstvu.

Bez obzira na krvave tragove koji vuku prema nekim od tih simbola savremene srpske tragedije, većina njih u odnosu na Nebojšu Stefanovića izgleda kao moralna planina u magli, baš kao što je to dr Kleptoman u odnosu na Aleksandra Vulina.

Julin, ministar nerada i pljačke

Ivica Dačić se zamerio mnogim političkim konkurentima, koji ga nisu štedeli. Provlačili su ga kroz medijsko blato, klevetali i vređali. Niko u tome nije bio tako uporan i agresivan kao Aleksandar Vulin, posebno nakon Dačićevog ulaska u koaliciju s Borisom Tadićem. Od izdaje socijalizma i Slobodana Miloševića, do saradnje s narko-bosovima, Vulin je za sva zla sveta okrivljavao Dačića.

Radio je to toliko vredno i detaljno da je Vučić, koji je zbog Dačićeve prevare ostao bez mesta gradonačelnika Beograda, poželeo da mu napravi stranku i promoviše ga u status značajnog političara. Vulinov fantomski Pokret socijalista birači, naravno, nisu prihvatili, ali jeste Vučićev naprednjački kartel. Na toj deponiji, među ostalim pohlepnim preletačima, Vulin je bio svoj na svome.

Odlično se snašao i opravdao poverenje vođe. Dokazao je da se ne seća bivše gazdarice Mire Marković, levičarskih ideja, svog pljuvanja po Zapadu, NATO savezu, Evropskoj uniji i Haškom tribunalu , zaklinjanja u Kosovo i Metohiju... Isti Vulin, koji je nekada s patološkim uživanjem posmatrao kako policija prebija Beograđane koji su protestovali protiv Slobe i Mire, lično je ubeđivao Srbe iz Kosovske Mitrovice da se ne bune protiv njegovog novog gazde Vučića. U crnoj uniformi sa žandarmerijskim oznakama i s pravim žandarima u civilu iza sebe, obilazio je srpske enklave i uterivao strah. Ne baš od prve, ali ipak je uspeo da uveri srpske nesrećnike da im je bolje pod Tačijevom nego Vučićevom vlašću.

S još većim uspehom odbranio je interese tajkuna, a na štetu sirotinje. Koliko je Vučić sablasno duhovit najbolje se videlo kad je Vulinu poverio ministarstvo rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja. U Srbiji ima mnogo asocijalnih lenjivaca nesposobnih za služenje vojnog roka, ali samo Vulin je dobio priliku da se, takav, domogne ministarske funkcije.

I, svidelo mu se. Uveren da savremene civilizacijske vrednosti vode svet ka kataklizmi, učinio je sve što je mogao kako bi zaustavio razvoj i u Srbiji ozakonio robovlasništvo. Gorljivo, kao nekada Miru sa cvetom u kosi, branio je predlog izmene Zakona o radu, kojim je definitivno proglašena pobeda bogatih nad siromašnima i političke moći nad istinom i pravdom. Ne samo što su proleteri potpuno obespravljeni, unapred pripremljeni za seobu u zavode za zapošljavanje, nego je i suštinski ugrožena sudbina običnih građana, koji egzistenciju zasnivaju na zaradi od realnog rada, a ne na prodaji političkih parola. Na taj način, vlast je život u Srbiji pretvorila u test izdržljivosti.

Zanesen prividom značaja koji mu je Vučić posudio, Vulin je istoriju srpskog beščašća i idiotluka obogatio izjavom da svi koji žele socijalnu pomoć moraju da je zarade. Po toj logici, deca moraju da zarade dečje dodatke.

Vulin je adekvatno nagrađen za zasluge u zavođenju tiranije. Za uterivanje Srba u državni sistem albanske nezavisne Republike Kosovo, Srpska pravoslavna crkva dodelila mu je orden „Svetog Save prvog reda", a Tačijevi politički partneri su ga proglasili počasnim građaninom Kosovske Mitrovice. Prvih 15 godina svoje političke karijere Vulin je huškao Srbe u rat protiv Hrvata, muslimana, Albanaca, Amerikanaca, svih i svakoga. Pošto je zbog izvesnih nedostataka, ne zna se da li psihičkih ili fizičkih, bio oslobođen vojske, dok je pozivao u ratove, dobro je pazio da u njima ne strada. Neka ginu drugi, njemu bi bilo žao njega. Udruženje ratnih vojnih invalida nedavno je Vulinu dodelilo najveće priznanje - Zlatnu vojničku sablju. Sreći invalida nema kraja, sada će, dok dremaju u kolicima ili bauljaju na jeftinim protezama, moći da gledaju Vulinove slike iz spa-centra u Hajatu, kako se odmara uz bazen, u plavim spido-gaćama, i to bez Zlatne sablje.

Društvenim mrežama kruže informacije i o tome da je Vulin nedavno sam sebe nagradio. Navodno, kupio je plac od 13 ari na Dedinju. Ako je tačno, neka je. Zaslužio je bar još nekoliko ari, mali je to ranč za tolikog prevaranta.

Koliki je prevarant može da se nasluti i iz poslednje afere koja je otkrivena.

- I porodični pedigre Aleksandra Vulina je lopovski. Ranko Vulin, otac Aleksandra Vulina, rođen 1950. godine u Sitnici, bio je 1993. okrivljen je za tri krivična dela kao direktor ciglane u Kaću, kod Novog Sada. Dva krivična dela su bila zbog zloupotrebe službenog položaja, a jedno je zbog kršenja zakona o deviznom poslovanju kroz primanje mita u devizama. Poturene su mu nemačke marke koje je obeležila novosadska policija. I kad je uhvaćen inflagranti, zahvaljujući tadašnjoj funkciji svoga sina, protiv njega se nikada nije vodio krivični postupak. Naš narod kaže „ne pada iver daleko od klade". Vrlo je mala verovatnoća, ako je otac lopov, da sin ne bude lopov. To što je naučio u porodičnom domu, na relativno sitnom nivou pljački i pronevera, Aleksandar Vulin sada, kao ministar, na veliko sprovodi - rekao je Vojislav Šešelj na konferenciji za novinare. Ocenjujući Vulina kao glavnog protagonistu Vučićeve politike, Šešelj ga je optužio za pronevere u ministarstvu.

- Vulin je odlučio da potroši oko milion i po evra iz budžeta. Naredio je centrima socijalne pomoći da naručuju nameštaj i još neke potrepštine prema unapred pripremljenoj specifikaciji, koje se mogu kupiti samo kod određenih proizvođača ili nabavljača. U drugoj aferi, udruženjima građana podelio je oko dva miliona evra. Neke od tih nevladinih organizacija formirane su mesec dana pre, a neke čak i posle raspisivanja konkursa, pa su i one dobile pare - rekao je Šešelj.

Vulinove afere vuku repove i iz vremena kad je bio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Skupština Autonomne pokrajine KiM objavila je izveštaj kojim je utvrđeno da je Vulin 2012. godine potrošio 106 miliona dinara, tada više od milion evra, za nabavku i postavljanje sigurnosnih kamera u Kosovskoj Mitrovici. Posao je, bez tendera, dodeljen firmi „DBS Konsel Security Service", čiji vlasnik je Uroš Čubrilović. Pare su uplaćene, ali kamera nema. Nema ni istrage Vulinovih afera.

Otimaju sirotinji, daju tajkunima

Privreda je uništena, proizvodnja pada, raste broj nezaposlenih očajnika, kojima vlast poručuje da stegnu kaiš i strpe se još dve-tri godine, što u praksi znači da bi im pametnije bilo da kaiš stegnu oko vrata i zauvek se reše bede. Slobodan Milošević je uništio srednji društveni sloj uz pomoć Jezde i Dafine. Vučić je izbacio posrednike. Njegov režim cedi sve što je preostalo, čak i sirotinju.

U budžet, za podmirivanje troškova državnih institucija koje je diktator privatizovao, pare se namiču na najbrutalnije načine. Sudskim putem, plenidbom imovine, progone se građani koji nisu platili porez ili račune javnim preduzećima. Ista vlast, koja preti zbog dugovanja od po 200 dinara, toleriše tajkune koji državi duguju više od 200 miliona evra.

Stavljanje ovog zločina u zakonske okvire Vučić je poverio Dušanu Vujoviću, dugogodišnjem saradniku Svetske banke i ekspertu za kreiranje i plasiranje političko-ekonomskih budalaština. Svojim mudrim analizama, Vujović se preporučivao još vladi Zorana Đinđića, kome je u jedra duvao besmislenim pričama o tome kako će već 2002. prosečna plata u Srbiji iznositi 800 evra. Vreme je prošlo, Vujovićeve prognoze demantovala je realnost, ali on ne mari, i dalje je cenjeni stručnjak za obmane.

Vučić mu je dao priliku da se u istoriju upiše kao prvi ministar koji je za 10 odsto smanjio penzije i plate u javnom sektoru. Možda će, jednog lepog dana, Ustavni sud Srbije uvažiti žalbe ojađenih penzionera, iako je izvesnije da većina njih neće doživeti sudsku satisfakciju. Ako im je za utehu, bar u zakon o smanjivanju penzija nije unet amandman kojim bi ministarstvo finansija uštedelo na penzijama. Tim amandmanom moglo je da bude određeno da penzioneri stari od 65 do 75 godina moraju ulice da prelaze isključivo kad je na semaforu uključeno crveno svetlo, a starijima od 75 bilo bi zabranjeno da koriste pešačke prelaze. Ipak, vlast se odlučila da se viška penzionera, koji stečenim pravom na penziju opterećuju budžet, reši prirodnim putem - pljačkom, izgladnjavanjem i stresom.

Vučić ne misli samo na aktuelne penzionere, radnike i slične destruktivne elemente, nego vizionarski brine o budućim generacijama. I njih je zadužio ogromnim kreditima koje je uzeo da bi finansirao državni aparat i svoje propagandne trikove poput „Slavimo Beograd" i „Železnice Srbije".

U vrhu „crne liste" besramnih Vučićevih slugu svoje mesto našli su ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac i njegov pomoćnik Saša Mirković, jedan od doajena nekada slobodarske Radio-televizije B92. U vreme svoje prve vladavine, od 1998. do 2000, Vučić je morao da gasi medije pomoću uredbi i zakona. Sada funkciju nezvaničnog glavnog urednika svih medija obavalja samo zahvaljujući paranoji.

Tasovac se ne meša u svoj posao, a Mirković vredno širi laži da nema cenzure. Njih ne zanima činjenica da mrak nikada nije bio tamniji, da bez posla ostaju radio-voditelji koji se našale s ludakom koji lomi kvake na vratima, da se „Utisak nedelje" izbacuje s B92 zato što je jezičava Olja Bećković ofirala Vučića da sarađuje s Bebom Popovićem, da dnevni listovi „Alo" i „Danas" menjaju naslovne strane ako se ne svide diktatoru ili, najgore, da se državne institucije i naprednjački bilteni uključuju u progon „Tabloida". Nekada su se borili za slobodu izražavanja, ali sada bolje žive, briga ih.

Vučićeva vladarska avantura neminovno će Srbiju odvesti u propast. Pošto je mnogo pametan, on je izabrao najkraći put, obeležen svojom tiranijom i tuđom nesrećom. Kad se bude pravio završni račun ove Vlade, Aleksandar Vučić moraće da plati ceh koji su, u njegovo ime, napravili ministri poput Jadranke Joksimović, Zorane Mihajlović, Bratislava Gašića i, naročito, Srđana Verbića i Nikole Selakovića, koji mesecima ne uspevaju da reše probleme u svojim resorima.

Među retkim uspesima ove Vlade ostaće zabeleženo samo povećanje proizvodnje računa i sudskih presuda, kao i porast potrošnje sedativa. Takođe, značajan je i Vučićev doprinos srpskoj dijaspori. Da nije njega, manje građana bi se odlučivalo da beži i ne osvrće se.

- Lepo je imati moć, lepše je imati apsolutnu moć, a najlepše je ako te kasnije ne uhvate - govorio je Aleksandar Vučić posle petooktobarske revolucije, kad je prvi put oteran s vlasti.

I, bilo mu je najlepše. Sva zlodela su mu oproštena, da bi se 12 godina kasnije vratio na mesto zločina. Ako i posle ovog mandata ne završi na političkom đubrištu, to neće biti njegov, nego problem svih građana, svih žrtvi njegovih laži i prevara.

Izvor: Tabloid