REALNO, ŠTA VUČIĆ TOLIKO RADI? Prati medije, daje izjave i putuje

Ako neko voli sam sebe da hvali to je onda Aleksandar Vučić. Da zaista poverujemo u sve što Vučić kaže, pomislili bismo da on danonoćno radi. Međutim, kada malo bolje analiziramo njegove premijerske aktivnosti, primetićete da Aleksandar Vučić ustvari ništa posebno ne radi. 

Vučić se hvali da u toku jednog dana radi čak 19 sati. Tumačenje glagola “raditi” je od suštinskog značaja. Za rudara raditi znači kopati, sa sekretaricu raditi znači javljati se na telefon, za vozača raditi znači biti za volanom i prevoziti putnike ili robu. Međutim, šta znači raditi za predsednika Vlade?

Za našeg presednika Vlade raditi znači pratiti medije, gotovati u emisijama, davati izjave, putovati, vozati se po Srbiji, otvarati fabrike u koje Srbija nije uložila ni jedan dinar, ugovarati štetne poslove…

Dakle, to što Aleksandar Vučić radi ne može se tumačiti kao rad u smisli vozača, rudara, novinara, direktora privatnog preduzeća, inspektora, policajca, itd. Oni zaista nešto rade, dakle, svojim radom i trudom doprinose. Njihovi rezultati su manje više vidljivi i lako ih je oceniti na osnovu uloženog vremena i dobijenih rezultata.

Međutim, kako ćemo ocenili rad predsednika Vlade? Na osnovu kojih kriterijuma? Kako ćemo znati da li njegov rad donosi rezultate? Vreme provedeno na poslu nije jednako rezultatima. To što Vučić provodi 19 sati na “poslu” ne znači da on nešto radi.

Hajde da anliziramo Vučićeve premijerske aktivnosti. Svi ovi podaci preuzeti su sa sajta Vlade Srbije.

05.02.2015 – Vučić telefonom razgovarao sa evropskim komesarom za proširenje Johanesom Hanom. Tema razgovora: “Postigli su saglasnost o tome da intenziviraju međusobne kontakte, kao i da njihov sledeći sastanak bude 9. februara u Briselu.” Vučić će u petak i subotu, 6. i 7. februara, otputovati u Minhenu, gde će učestvovati na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji.

04.02.2015 – Vučić je u Štitgartu razgovarao sa predsednikom Vlade pokrajine Baden-Virtemberg Vinfridom Krečmanom o evropskim integracijama Srbije, ekonomskoj saradnji i investicijama kompanija iz te pokrajine u našoj zemlji. Učestvovao je u poslovnoj konferenciji pod sloganom “Mislite na nove mogućnosti, mislite na Srbiju”, tokom koje je razgovarao sa predstavnicima nemačkih kompanija zainteresovanih za ulaganja u Srbiji.

03.02.2015 - Vučić je razgovarao sa ambasadorom SAD u Srbiji Majklom Kirbijem o toku pregovora Vlade Srbije i američke kompanije “Esmark” o preuzimanju Železare Smederevo.

03.02.2015 - Vučić je razgovarao sa Miloradom Dodikom o aktuelnim temama, među kojima i o planovima međunarodne zajednice za Republiku Srpsku i Bosnu i Hercegovinu.

02.02.2015 - Vučić je u Stokholmu razgovarao sa sa prvim zamenikom predsednika Parlamenta Kraljevine Švedske Tobijasom Bilstromom o evropskom putu Srbije i bilateralnim odnosima dveju zemalja

31.01.2015 - Vučić je ponovio da je strateški cilj naše zemlje ulazak u EU, i naglasio da Srbija želi dobre odnose sa susedima jer bez stabilnosti nema ni napretka u regionu.

31.01.2015 -  Vučić je sinoć izjavio da prvi rezultati mera fiskalne konsolidacije pokazuju neočekivano dobre rezultate, i poručio građanima da novih teških mera neće biti. Prisustvovao je uručenju ključeva novom vlasniku fabrike “Mitros” u Sremskoj Mitrovici – austrijskoj kompaniji “Gerlinger holding”, koja će u prvoj fazi zaposliti 380 radnika i uložiti 16 miliona evra u novu opremu.

30.01.2015 - Vučić ‎je prisustvovao prijemu koji je u njegovu čast organizovao ministar spoljnih poslova Austrije Sebastijan Kurc, a koji je okupio više od 700 zvanica iz srpske dijaspore.

29.01.2015 - Vučić  je u Beču razgovarao sa predsednikom Republike Austrije Hajncom Fišerom o bilateralnoj saradnji, odnosima na Balkanu, situaciji u Ukrajini, ekonomskoj saradnji sa Austrijom, kao i o predsedavanju Srbije OEBS-u.

27.01.2015 - Vučić je uputio čestitku Aleksisu Ciprasu povodom izbora na dužnost predsednika Vlade Republike Grčke.

Da ne dužimo, posetite OVAJ link i sami pročitajte više o Vučićevim “aktivnostima”.

Dakle, primetićete veliki broj glagova poput: “razgovarao, sastao se sa, otputovao, boravio, održao, izjavio, uručio, prisustvovao…”

Šta građani Srbije ima od Vučićevih sastanaka, izjava, putovanja i razgovora?! Neki bi rekli da Vučić pregovara, međutim, kada ste poslednji put pročitali vest: “Nakon pregovora s Vučićem, “Erikson” otvorio fabriku u Srbiji”? Da li ste primetili da Vučić za vreme svog premijerskog mandata nije uspeo da privuče nijednu stranu investiciju?

Kako bi pokupio nekoliko jeftinih političkih poena, često ćete videti Vučića kako otvara pogone nekih fabrika koje su došle u Srbiju pre nego što je Vučić posao premijer. Tako se stiče utisak da Aleksandar Vučić nešto radi. U suštini, Vučićev posao je samo da otputuje do odredišta. Ta fabrika nije otvorila novi pogon na Vučićev nagovor, već zato što je verovatno došlo do proširenja proizvodnje.

Dalje, manične reformske zakone ne piše Aleksandar Vučić, već tim stručnjaka i pravnika iz pozadine. Drugo, svi ti “reformski” zakoni prolaze kontrolu Evropske unije i ostalih međunarodnih instituacija. Samo se setite seta medijskih zakona. Sva tri zakona su pre Skupštine prošla kroz Evropsku uniju. Verovatno su prosleđeni Skupštini bez prethodnog čitanja, jer ako Evropske unija kaže da je nešto dobro, mi u to ne sumnjamo.

Što se tiče ekonomski reformi, ni tu Vučić ništa ne radi. Praktično, njegov posao je da bude portparol ekonomskih mera Vlade koje su osmišljene negde drugde. Uzmite u obzir Vučićevu blisku saradnju sa MMF-om i ostalim međunarodnim finansijskim instituacijama. Ne zaboravite i ministra finansija koji je pre dolaska u Vladu radio za Svetsku banku. Dakle, ekonomske mere u Srbiji kreiraju se izvan Srbije, a Vučić je samo njihov zastupnik i portparol u Srbiji.

Ni jedna Vučićev ministar finansija nije iz Srbije ili neke domaće finansijske institucije. (Lazar Krstić iz SAD, Dušan Vujović iz Svetske banke)

Pitamo se samo koliko je vremena i energije Vučić potrošio kada je sazvao konferenciju za štampu i saopštio da su penzije i plate smanjenje? Umesto da je odmah otpustio nekoliko desetina hiljada stranačkih parazita, bilo je mnogo lakše da se smanje penzije. Za otpuštanje je potrebno da se neko namuči kako bi se napravila analiza, sistematizacija i osmoslio mehanizam otpuštanja. Međutim, pre nego što se taj narod otpusti, potrebo je kreirati povoljno tržište kako bi ti isti ljudi mogli ponovo da pronađu zaposlenje. Tu je potrebno uložiti trud i vreme i zato ništa od toga nije ni urađeno.

Što se tiče borbe protiv kriminala i korupcije, podsetimo da su podaci “Transparency International” pokazali da je Srbija pala na lestvici napretka u borbi protiv korupcije. Što se tiče hapšenja tajkuna, narko dilera, stranačkih oponenata, ni tu Vučić ništa posebno ne radi, već nadležni državni organi. Čak je i članova vladinog Saveta za borbu protiv korupcije izjavila da Vučić uopšte ne sarađuje sa tim državnim telom. 

Što se tiče “teških” pregovora oko prodaje Železare, ni tu se ništa ne radi. Američki “Esmark” se nameračio da kupi Železaru i tako će biti. Uzimajući u obzir Vučićeve bliske odnose sa Amerikancima, bilo je izvesno da će oni biti jedini potencijani kupci. Jedino što je “teško” kod tih pregovora je činjenica da će Vlada Srbije morati da popusti Amerikancima po pitanju svih zahteva, jer Srbija nema nikakvu pregovaraču moć.

Dakle, dolazimo do zaključka da Aleksandar Vučić ništa ne radi. Jasno je svima da njegov posao nije fizičke prirode, već umne. Imajući u vidu to da čak ni umno ništa posebno ne radi, stiče se utisak da Aleksandar Vučić, iako provodi 19 sati na poslu, troši vreme u bezvredne sastanke, gostovanja na televizijama i putovanja koja se završavaju bez konkretnih rezultata.

Možemo slobodno reći da je Vučićev jedini zadatak da u javnosti zastupa reforme koje se kreiraju izvan Srbije. Njegova je obaveza da se brine o javnom menjenju.

Osoba koja je zaista posvećena poslu i samo razmišlja o poslu nema vremena da prati šta pišu mediji, šta kaže opozicija, šta se priča u Skupštini… Uzimajući u obzir da je Vučićev jedini zadatak da ubeđuje javnost, on mora da prati javno mnjenje, zato i dolazimo do zaključka da je Vučić opsednut medijima. Nema važnija posla od praćenja medija, jer sve “reforme” pišu i sprovode drugi.

Vučić nije državnik, već obični portparol. Vlada Srbije nije Vlada Srbije, već jedno skupo pozorište.

Da Vučić zaista radi u interesu naroda toliko koliko priča o radu, možda bi nam i bilo bolje.

Izvor: Teleprompter

Kako je naprednjačka vlast zadužila Srbiju za još osam milijardi evr

Od trenutka ulaska u vlast na republičkom nivou, naprednjački "eksperti" su ovu zemlju zadužili za oko osam milijardi evra. Samo od momenta kada je Aleksandar Vučić postao premijer, uzeto je tri milijarde evra, a dalje zaduživanje se nastavlja. Ni dinara od tih kredita koje će solidarno vraćati svi stanovnici Srbije u nekoliko generacija nije potrošeno za dobrobit naroda, već isključivo za otplatu troškova koje je napravila nesposobna, bahata i korumpirana vlast. Narod će tako kroz otplatu dubioznih dugova JAT-a, platiti i troškove noćnih razgovora arapskog šeika i srpskog premijera u hotelskom apartmanu u Dubaiju.

Iako je najavljena politika oštre štednje, država se razbacuje parama. Štedi se samo na socijalno najviše ugroženima. Tako se smanjuju ionako male penzije i ograničavaju se socijalna davanja najsiromašnijima, dok se na drugoj strani troše desetine milijardi dinara budžetskih para, samo zbog nesposobnosti ili zle namere administracije.

Koliko stanovnike Srbije košta ova, do kraja nesposobna vlast, vidi se iz uporednog prikaza zaduženosti Srbije od 2000. godine do danas. Javni dug Srbije je na kraju novembra 2014. godine iznosio 22,29 milijardi evra, što je 68,3 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).

U odnosu na septembar, javni dug je uvećan za oko 70 miliona evra.

Ukupne direktne obaveze države u oktobru su iznosile 19,79 milijardi evra, a indirektne 2,49 milijardi evra. Na kraju 2013. godine javni dug Srbije iznosio je 20,14 milijardi evra, odnosno 59,6 odsto BDP-a. Javni dug je na kraju 2000. godine bio 14,17 milijardi evra, što je iznosilo 201,2 odsto BDP. Od tada je najniži iznos javnog duga bio 2008. godine i iznosio je 8,78 milijardi, odnosno 28,3 odsto BDP.

Prema izveštaju Uprave za javni dug Narodne banke Srbije iz jula 2012. godine, ukupni unutrašnji javni dug Republike prilikom dolaska naprednjaka na vlast, po direktnim obavezama iznosio je 5.592.313.000 evra, a po preuzetim obavezama još 589.040.000 evra. Ovome treba dodati i spoljni direktni dug od 7.477.687.000 evra i preuzete obaveze od 1.810.622.000 evra. Od tada su nas Vučićevi "eksperti" zadužili za oko osam milijardi evra, što direktnim uzimanjem, što izdavanjem državnih garancija nesolventnim preduzećima. Samo za kamate na preuzete zajmove Srbija godišnje plaća više od milijardu evra, a nekontrolisano zaduživanje se nastavlja.

Kada bi, makar, bar sav taj pozajmljeni novac išao u revitalizaciju privrede i za pomoć socijalno najugroženijem delu stanovništva, a ne za sumanute projekte stranke na vlasti!

U okviru mera štednje aktuelna vlast je uvela takozvani "solidarni porez", koji su morali da plaćaju svi državni funkcioneri čija su mesečna primanja viša od 60.000 dinara. Kako je nedavno objavila organizacija Balkan Investigative Reporting Network (BIRN) naplata ovog nameta je potpuno podbacila.

Uprava za prinudnu naplatu ne dira režimske dužnike

Kada je uvodila takozvani solidarni porez, Vlada Republike Srbije je planirala da na ovaj način uštedi 150 miliona evra u budžetu. Umesto te sume, kao efekat ovog nameta na kraju se prikazala ušteda od manje od polovine planiranih sredstava, odnosno tek nekih 65 miliona evra. Očigledno je većina funkcionera koji su se našli na udaru vladine Uredbe otkrila način da izbegne obavezu plaćanja.

Interesantno je da je i ova "ušteda" iskorišćena za popunjavanje troškova nastalih nepromišljenim i bahatim radom administracije. Prvim rebalansom budžeta za 2014. godinu, naime, sa 30 miliona evra na 65 miliona evra povećana je budžetska linija 483 koja se odnosi na plaćanje kazni i penala po rešenju sudova. Do ovih troškova dolazi jer država ili ne ispunjava svoje obaveze prema poveriocima ili se ne pridržava svojih ugovornih obaveza.

Tako, na primer, izdatak po budžet Srbije proizvodi i odluka Međunarodnog arbitražnog suda u Parizu koja je doneta u sporu po tužbi koncesionara FCC Constracion, Alpine Mayreder i Porr, odnosno njihovog koncesionog preduzeća "Sever-Jug autoput" iz Beograda protiv Srbije u iznosu od deset miliona evra na ime neosnovano naplaćene bankarske garancije sa obračunatom kamatom od dospeća pa do isplate.

Ceo pomenuti ugovor je svojevremeno bio kritikovan od strane javnosti, a najviše je bilo kritikovano raskidanje ugovora na način kako je izvedeno. Država je u ovom slučaju jeftino prošla, jer je tužilac tražio naknadu nastale štete koju je procenio na više od 70 miliona evra, ali je sud presudio da mu pripada samo naknada za nezakonito aktiviranje bankarske garancije u visini od 10 miliona evra.

Ovo u pomenutom slučaju nije kraj mahinacijama, jer u Srbiji ništa ne može da prođe bez davanja mita i uzimanja "časti" u vidu materijalnih dobara. U okviru Narodne banke Srbije, naime, postoji Uprava za prinudnu naplatu preko koje bez problema od države mogu biti naplaćene ovakve presude. Uprkos tome, poverilac je u ovom slučaju angažovao privatnog izvršitelja koji je državi zaračunao i sopstveni honorar u iznosu od 10.624.365 dinara, što je u trenutku isplate (12. maja 2014.) po srednjem kursu NBS-a iznosilo 104.616 evra.

Republičko pravobranilaštvo je pravovremeno reagovalo i skrenulo pažnju nadležnima da je angažovanje privatnog izvršioca bilo izlišno, jer država sa jedne strane nikada nije osporavala svoju obavezu po pomenutoj arbitražnoj presudi, a sa druge strane je naplata, da je poverilac hteo, bez dodatnih troškova mogla da se izvrši preko Uprave za prinudnu naplatu.

Bez obzira na ovaj stav Pravobranilaštva neko je u Ministarstvu infrastrukture odlučio da plati i honorar nepotrebno angažovanog privatnog izvršitelja. Očigledno je deo pomenute sume otišao na namirenje novčanih zahteva odgovornih lica u samom Ministarstvu, a ceh plaćaju, kao i obično, najsiromašniji građani kojima se smanjuju penzije ili ukida socijalna pomoć radi "uštede u budžetu".

Ovo nije usamljen slučaj, jer među 43.000 predmeta koji su stigli na prinudnu naplatu od države sigurno da ima još ovakvih primera. U Pravobranilaštvu smatraju da bi se automatskim prenosom sredstava sa računa Trezora na račun poverioca smanjili nepotrebni troškovi, dok bi se celokupan problem mogao da reši kada bi se ažurno vršila isplata preko računovodstva suda, a što, naravno, podrazumeva i blagovremeno obezbeđivanje sredstava za ove namene.

Upravo u ovom grmu leži zec, jer Vlada iz godine u godinu propušta da u budžetu predvidi sredstva za ono što je planirano ili neizbežno, pa je tako automatska naplata nemoguća.

Država, na primer, još nije do kraja isplatila drugu ratu podsticajnih sredstava nekomercijalnim poljoprivrednim gazdinstvima po Uredbi iz 2008. godine. Po nezvaničnim podacima oko 50.000 zemljoradnika je zbog ovoga tužilo državu, a veliki broj predmeta je već rešen na štetu budžeta. Po okončanju parnica, većina tužilaca, koje uglavnom zastupaju advokati, zahtevali su izvršenje preko privatnih izvršitelja, tako da su ukupni troškovi nastali vođenjem postupka skoro četiri puta premašivali vrednost glavnog potraživanja.

Ni ovde nije kraj, jer je u 2014. u Pravobranilaštvu registrovano 1.200 novih tužbi protiv Ministarstva poljoprivrede.

Na samoj granici zdravog razuma je i činjenica da i Ministarstvo unutrašnjih poslova nema dovoljno predviđenih sredstava za isplatu advokata angažovanih za odbranu po službenoj dužnosti.

Sve će to narod platiti

Svaka osoba koju policija privede ima pravo da angažuje advokata. U pojedinim slučajevima koje zakon propisuje, ako privedeno lice nije u mogućnosti da plati branioca po izboru, odrediće se branilac po službenoj dužnosti, a njegove troškove snosiće Ministarstvo unutrašnjih poslova. Zbog loše organizacije unutar samog ministarstva, ali i iz marketinških razloga kako bi se prilikom izglasavanja prikazale navodne uštede u budžetu, na početku godine se ne obezbeđuju dovoljna sredstva za ovu namenu, pa angažovanim advokatima ne preostaje ništa drugo nego da presaviju papir i tuže državu. Time se troškovi samo uvećavaju.

Pored MUP-a, na vrhu liste dužnika po osnovu izvršnih sudskih presuda nalaze se i Ministarstvo pravde i Ministarstvo poljoprivrede. Veliki broj ovih slučajeva je nastao zbog nedovoljno planiranih sredstava u budžetu, ali je dosta njih nastalo i iz potrebe državnih funkcionera da svoje prihode povećavaju kroz mito.

Najveći izvor korupcije jeste diskreciono pravo administracije da nešto učini ili ne učini. To "može da bude, ali ne mora da znači", u običnom životu se prevodi kao "koliko para, toliko i muzike", odnosno neko pravo se dodeljuje samo onome ko dovoljno para stavi u džep državnom funkcioneru koji o tome odlučuje.

"Iako je Vlada uzela novac od građana, nije htela da se odrekne svojih diskrecionih rashoda. I dalje postoji dosta takvih rashoda u budžetu, u kome se navodi da će određena sredstva biti trošena u skladu sa uredbom ili odlukom Vlade. Tih diskrecionih prava uvek ima mnogo, gotovo sve subvencije u privredi i poljoprivredi biće deljene na taj način", tvrdi ekonomista Goran Radosavljević, profesor javnih finansija na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA).

Iako to tada nije bilo predviđeno, diskreciono pravo je odigralo ključnu ulogu u davanju subvencija poljoprivrednicima 2008. godine, pa je novac davan samo onima koji su bili skloni davanju mita, makar i ne ispunjavali uslove za dobijanje para iz budžeta, dok su ostali morali da tuže državu, pa sada na naplatu dospevaju sva ta sredstva sa kamatama, kao i sudskim, i troškovima izvršenja.

Razlog zbog koga je manje od dve nedelje posle prvog rebalansa budžeta, pokrenut postupak za novi rebalans (slučaj nezabeležen ni u najneozbiljnijim državama centralne Afrike!) jeste dospeće za naplatu potraživanja prema Er Srbiji u visini od 158 miliona evra.

Kada je potpisan ni do danas do kraja javnosti neprikazani ugovor sa Etihadom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata o prodaji 49 odsto akcija nekadašnjeg JAT-a, srpska država je na sebe preuzela plaćanje svih dugova nastalih do tog dana. Zbog čega ta sredstva nisu planirana ni u budžetu za 2014. godinu, a ni u njegovom prvom rebalansu izmiče kontroli zdravog razuma.

U trenutku kada nastaje ovaj tekst pred poslanicima u Skupštini Republike Srbije nalazio se predlog "Zakona o preuzimanju obaveza Air Serbia" po kome će Republika i dve rate platiti ukupno 19.302.535.814,12 dinara za dugove Er Srbije nastale pre prodaje dela akcija Etihadu. Deo u visini od 2.626.637.925,81 dinara odnosi se na potraživanja koje je već platila Er Srbija kako bi se izbegla prinudna naplata.

Ni u predlogu Zakona, niti u njegovom obrazloženju ni jednom jedinom rečju se ne objašnjava narodnim poslanicima kako, kada i prema kome su nastali ovoliki dugovi. U obrazloženju Predloga na strani 4 samo se pominju neki od poverilaca i to oni kojima će sredstva direktno biti uplaćena, a to su: Aerodrom "Nikola Tesla" ad, NIS ad, Direktorat civilnog vazduhoplovstva, Beogradska banka ad u stečaju, Investbanka ad u stečaju i Narodna Banka Srbije. Radi se isključivo o domaćim preduzećima, pa je za pretpostaviti da su ova potraživanja isključivo u dinarima.

Koliko nas košta Vučićeva vrela noć sa šeikom?

Ukupno se po Predlogu zakona predviđa 9.349.334.841,05 dinara za dinarska plaćanja, što je manje od polovine celokupne sume, dok će devizna potraživanja biti isplaćena u dinarima po srednjem kursu matične valute u kojoj je dug nastao obračunat na dan plaćanja.

Evro je najzastupljenija valuta u celoj Evropi, pa nikakvu sumnju na prvi pogled ne izaziva suma od 23.540.644,42 evra koja nekome treba da bude plaćena. Pošto je američki dolar obračunsko sredstvo plaćanja u celom svetu, bez nekih komentara prolazi i svota od 74.730.704,93 dolara predviđenih pomenutim Predlogom zakona. Dirham je, međutim, sredstvo plaćanja isključivo u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, državi prema kojoj JAT nije imao nikakve letove. Zbog toga čudi suma od 572.327,91 dirham koliko po Predlogu zakona država treba da plati na ime navodnih dugova JAT-a, odnosno Er Srbije.

Kako nigde nema specifikacije dugovanja, može se steći utisak da se u njima nalaze i troškovi boravka Aleksandra Vučića u superluksuznom "hotelu pozlaćenih zidova" u Dubaiju, kojom prilikom je upoznao šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana. Po priznanju samog predsednika srpske Vlade, šeik ga je tada otpratio u spavaću sobu, a troškove njegovog boravka je snosio neko drugi.

Vučić nikada nije odao ni šta se dešavalo tu noć iza zatvorenih vrata hotelskog apartmana u kome je boravio sa prestolonaslednikom Abu Dabija, niti ko je tajanstveni sponzor njegovog putovanja i boravka u Emiratima. Iz pomenutog Predloga zakona proizilazi da je to, moguće, bio JAT, odnosno svi poreski obveznici u Srbiji.

Iz budžeta se sredstva nenamenski izvlače na hiljadu načina. Jedan od omiljenih načina su novogodišnji koncerti koji se organizuju uprkos proklamovanim merama štednje. Koliko tačno svake godine iz kase lokalne samouprave ode para na ovo niko nije nikada ni pokušao da izračuna.

Oko 100.000 ljudi je prošlu "najluđi noć" proslavilo u Beogradu, na platou ispred Skupštine Srbije. Sveže postavljena naprednjačka vlast htela je tada da pripremi birače za predstojeće vanredne izbore, pa je organizovano narodno veselje sa zvezdama estrade, kao što su Ceca, Jelena Tomašević i Kiki Lesandrić. Ulaz je bio besplatan.

Prema procenama Turističke organizacije Beograda u tom trenutku se u prestonici zarad dočeka Nove godine nalazilo preko 30.000 stranaca, kojima treba dodati i oko 20.000 naših građana na privremenom radu u inostranstvu. Skoro svi oni su iskoristili mogućnost besplatnog veselja ispred Skupštine, umesto da za tako nešto plate u nekom od mnogobrojnih lokala prestonice.

Zbog ovoga je beogradsko ugostiteljstvo izgubilo najmanje milion evra prihoda, mnogi lokali su zbog slabog odziva za doček bili zatvoreni, a država je izgubila više od 200.000 evra koliko bi dobila od PDV-a. Zaradili su samo probrani.

Zvanično je prikazano, kako je za doček 2014. iz gradske kase isplaćeno 4,5 miliona dinara, u to vreme oko 45.000 evra. Nezvanično su troškovi bili daleko veći, odnosno najmanje 5,3 miliona dinara.

Ceca nije besplatno nastupala, kao što se tvrdilo, već je na taj način vraćala uslugu za smešno nisku kaznu koja joj je izrečena zbog neplaćanja poreza. Oprošteni su joj, naime, milionski dugovi (računato u evrima) prema državi, a zauzvrat je besplatno učestvovala u predizbornoj kampanji tadašnje, a i današnje gradske vlasti.

Muzičar Kiki Lesandrić direktno nije uzeo ni dinara za svoj nastup, ali je 2.200.000 dinara stavio u džep preko stavke troškova nastupa "Jelene Tomašević, benda Kiki Lesandrić i Piloti". Ni bina na kojoj su nastupali izvođači nije bila besplatna, kako je najavljeno. Nju je, kao i razglas i rasvetu dala TV Pink, a zauzvrat dobila pravo besplatnog prenosa u kome su se emitovale skupe reklame.

Grad je mogao, da je hteo, da raspiše tender za otkup prava televizijskog prenosa i da od tih para finansira binu, rasvetu i razglas, ali bi u tom slučaju televizija Vučićevog prijatelja Željka Mitrovića unapred bila diskvalifikovana. Po zakonu, na državnim tenderima pravo učešća nemaju preduzeća sa neizmirenim poreskim dugovanjima, a TV Pink je u tom trenutku državi na ime poreza dugovao 89.720.000 dinara.

Pomenuti dug ni do danas nije naplaćen, baš zbog "dobre saradnje" u realizaciji novogodišnjeg uličnog kermesa. I ove godine vlast Beograda planira novogodišnju žurku, još raskošniju i skuplju od one prethodne. Najavljuju se čak tri bine, a sve njih će opet da "donira" Mitrović, zarad ekskluzivnih prava prenosa (na kome će da zaradi) i oproštaja poreskih dugovanja. "Skuplja dara nego mera", rekao bi narod.

A 1.

Vulinova muzičko-scenska otimačina

Rekorder u izvlačenju para iz budžeta pomoću izigravanja propisa je Aleksandar Vulin, aktuelni ministar za rad, boračka i socijalna pitanja. Prvo je, nakon što je uhvaćen "sa prstima u medu" oko dodele dva miliona evra budžetskih para za, uglavnom, nebulozne projekte nevladinih organizacija iza kojih stoje njegovi partijski kadrovi, odlučio da nezakonito preusmeri pomenuta sredstva. Posle toga se dosetio da zakoni mogu da se izigravaju i na sasvim legalan način. Odlučivši da potroši u budžetu planiranih 1,4 miliona evra na kancelarijski nameštaj i kompjutersku opremu za ustanove socijalne zaštite Vulin pomenuta sredstva nije odmah stavio na raspolaganje socijalnim ustanovama. Svakoj je prvo namenio po 400.000 dinara, a odmah zatim je dao još po toliko para.

Nabavka u vrednosti od 400.000 dinara, naime, smatra se "nabavkom male vrednosti" za koju nije potrebno raspisati tender. Da je odmah svakoj ustanovi pustio svih 800.000 dinara Vulin bi ih primorao da raspišu javni oglas za izbor najpovoljnijeg dobavljača.

Ministru se to nikako nije isplatilo, jer je zajedno sa novcem ustanovama poslao i spisak robe koju treba nabaviti, sa sve najdetaljnijim specifikacijama, kao i imena preduzeća od kojih pomenuta dobra treba nabaviti. Pošto ne mora da se ide na tender za javne nabavke, poslovi mogu da se sklapaju "u četiri oka", gde će određeni procenat biti odvajan za ministra.

Vulinov omiljeni dobavljač je Živorad Ajdačić, tvorac spiska "nepatriotskih" filmova koji propagiraju "belosvetske, a ne srpske vrednosti". Iako ministar poštuje "belosvetske vrednosti" u pogledu istopolne ljubavi, nimalo mu nije smetalo da Ajdačiću deli pare šakom i kapom.

"Udruženje scenskih umetnika, stručnjaka i saradnika u kulturi Srbije", na čijem je čelu Ajdačić, dobilo je 50.000 evra od ministarstva na čijem je čelu Vulin, za nabavku cvetića "Natalijina ramonda" koji su samo jednom nošeni na reverima. Zašto je odabrano udruženje scenskih umetnika za ovu nabavku, a ne neko udruženje florista nije poznato. Ajdačićevo udruženje je od Vulina dobijalo još para. Za "muzičko-scenske aktivnosti" u vezi proslave 100 godina od Cerske bitke ministarstvo je Ajdačiću platilo 2,6 miliona dinara, dok je za slične aktivnosti u vezi obeležavanja godišnjice Kolubarske bitke plaćeno 2,7 miliona dinara. Za obeležavanje proboja Solunskog fronta Vulinovo ministarstvo je Ajdačićevom udruženju platilo 800.000 dinara, a za 85. godišnjicu smrti vojvode Stepe Stepanovića još 240.000 dinara.

A 2.

Pristojno preživljavanje

Licemerje vlasti u pogledu borbe protiv budžetskog deficita ogleda se upravo u takozvanom "solidarnom porezu" koji ionako ne plaća više od polovine funkcionera koji bi to trebalo da čine. Vlada Srbije je svojom Uredbom procenila da su mesečni prihodi državnih službenika do 60.000 dinara "pristojni", a da oni preko te granice predstavljaju neprimereno bogaćenje koje treba dodatno oporezovati.

"Pristojni" prihod o 60.000 dinara mesečno predstavlja oko 500 evra. Istovremeno, po poslednjim dostupnim podacima Republičkog zavoda za statistiku za puko preživljavanje u Srbiji jednočlanom domaćinstvu je potrebno 150 evra, dvočlanom 250 evra, a četvoročlanom skoro 300 evra.

Srbija je upravo po ovim podacima RZS-a svrstana na čelo liste najsiromašnijih zemalja Evrope, jer pomenute najniže prihode ili čak manje od njih ostvaruje oko 1,8 miliona stanovnika zemlje, odnosno svaki četvrti građanin.

"Pristojnih" 500 evra mesečno je nedostižni san za 267.949 korisnika socijalne pomoći u Srbiji. Osnovna socijalna pomoć iznosi 7.704 dinara, koliko korisnik prima devet meseci, a zatim se pravi pauza od tri meseca, posle koje se, ako je korisnik još uvek živ i bez prihoda, nastavlja narednih devet meseci. Uvećanu socijalnu pomoć od 13.228 dinara (još uvek daleko ispod granice siromaštva po RZS-u) prima samo 446 korisnika u državi sa preko sedam miliona stanovnika.

Za deficit u budžetu nisu kriva ni izdvajanja za penzije niti pomoć za najsiromašnije, već nekontrolisano razbacivanje parama onih u čijim su rukama.

Izvor: Magazin Tabloid

Kriminalna, politička i intimna pozadina Aleksandra Vučića

Laže, vara, otima i obećava.

Mada je skoro četvrt veka zaštićen poslaničkim imunitetom, Aleksandar Vučić od jednoga nikako nije mogao da se odbrani, a to je sud javnosti. Čak i danas, uprkos njegovoj apsolutnoj kontroli skoro svih medija u Srbiji, ukazuje se lice prevaranta, opsednutog vlašću i novcem. Vučić je i više od toga! U pitanju je licemer, spreman na svaku ideologiju i svaku izdaju, samo ako mu to donosi moć.

Za godinu dana, od kada vrši dužnost prvog potpredsednika vlade, razradio je mehanizam do sada nezapamćene otimačine i tako sebi napravio imperiju, ali i armiju neprijatelja koji mu to neće zaboraviti…Njegova desna ruka i “čovek za prijem novca“, u vidu “male pažnje“ Nikola Petrović, funkcioner SNS-a i direktor „Elektromreže“, prevazišao je Al Kaponeove skupljače harača. Na udaru Vučićevih haračlija su tajkuni, banke, fondovi, ustanove…Borba protiv korupcije je samo paravan za Vučićevo otimanje novca i njegovo ustoličenje kao Gospodara Srbije. U tom paklenom naumu on se koristi direktorom srpske policije koji za njega uhodi njegove žrtve, novinare i političke protivnike, predsednika Nikolića, pa i dečake iz njegovog života.

Prevare Aleksandra Vučića su toliko prozirne, da je i on sam sebi postao smešan, i nakon što je opelješio svoje drugove iz vrha Demokratske stranke, odlučio je da sa njima uđe u koaliciju. Kada je izglasan za podpredsednika Vlade Srbije, Vučić je krenuo u obračun sa premijerom Ivicom Dačićem, jer je, poslujući kao generalni sekretar Srpske radikalne stranke sa šefovima kabinete Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, naučio da se šurovanjem sa vlašću i varanjem građana mogu zgrnuti velike pare. Kao nerazdvojni prijatelj Aleksandra Nikitovića, šefa kabineta tadašnjeg premijera Koštunice, Vučić je naplaćivao podršku Vladi u izglasavanju zakona. Upućeni tvrde da je zaradio desetinu miliona evra. Padom Koštunice, Vučić momentalno zaboravlja na Nikitovića i zaljubljuje se u Miodraga Rakića, šefa kabineta Borisa Tadića.ti klovn Rakić fascinira Vučića pričama o tajnim službama, o dosijeima, praćenju i uhođenju.

Vučić je pomogao Rakiću da dva puta Nikolić izgubi predsedničke izbore, za sumu od oko 20 miliona evra! Najveći deo kolača dobio je, pogađate, Vučić. Kada je, na svoje veliko iznenađenje, morao da uđe u Vladu Srbije, Vučić se zaklinje Rakiću da će vladati kratko, i da će njega, za života, uzeti u novu Vladu, samo da otera Dačića. Obrazac njegovih prevara i nasilja, uvek je bio krajnje jednostavan. Nastavio je da kopira svoju ljubav Miodraga Rakića.
Prvo bi nahuškao, poput besnih pasa, novinare dnevnih listova Informer i Kurir, koji bi objavljivali tekstove koji su dolazili iz kabineta direktora policije Milorada Veljovića i načelnika Uprave kriminalističke policije Rodoljuba Milovića. Donosila ih je, i još donosi, Marija Nenić, ugovorni saradnik za mesije Direkcije policije, inače poznatija kao novinarka TV B 92. Ona je od ranije poznata policiji, zbog najtežih krivičnih prestupa, a napravila je kuću na Voždovcu, na placu vlasnika kome se izgubio svaki trag, a zaključuje se da je ubijen. I iz kabineta Aleksandra Vučića stizali su pamfleti. Blaćeni su oni za koje se pouzdano znalo da imaju para. Smatra se da je akcijom rukovodio Miodrag Rakić, velika Vučićeva ljubav, koji je i Aleksandra koristio za prljave poslove Demokratske stranke. Danima bi Informer i Kurir pisali o “žrtvi“.

A, “borba protiv korupcije“, počela je tipovanjem žrtava. Na početku je prvi potpredsednik Vlade Srbije prigrabio sebi neustavna ovlašćenja. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić imenovao ga je za “koordinatora rada svih službi bezbednosti“. Svaka služba ima direktora, i njen rad je određen zakonom, u kojem nema mesta za koordinatora rada svih službi bezbednosti. Na svom dvoru, Aleksandar Vučić je definisao uloge svakog sluge. Za ozbiljnije političke angažmane zadužio je Nebojšu Stefanovića. Istu vrstu usluga, samo rang niže, pružao mu je Branislav Prostran. Za spletkarenje u sivoj finansijskoj i hedonističkoj zoni odgovoran je Zoran Bašanović. Goran Veselinović ima čast da na svoje ime vodi Vučićeve biznis kombinacije. Jugoslav Petković posreduje u odnosima s bogatašima, ali samo onima iz drugog ešalona.

Andrej i Nedodirljivi

U tom okruženju posebnu ulogu ima Nikola Petrović, Vučićev kum i komšija iz „Crvenkape“. Svaki sluga koji nije bio prisutan, postajao je meta ogovaranja i ruganja. Stefanovića su nazivali giricom i slinom, Bašanovića kleptomanom, Veselinovića, naravno, narkomanom…Za svakoga su imali neki trač, samo je Petrović bio nedodirljiv. Na pomen njegovog imena svi bi ćutali ili, u nastupu hrabrosti, kolutali očima i odmahivali rukama.
Urednik “Pravde“ Predrag Popović se seća: „…Samo jednom prilikom, u sedištu SNS-a, kad se u Vučićevom kabinetu okupilo desetak opštinskih lidera iz unutrašnjosti, Andrej Vučić se usudio da kritikuje Petrovića. Zavaljen u fotelju svog kuma i šefa, Petrović je listao katalog satova i nakita, nezainteresovan za goste. Pogledaj ga. Došao je u odelu koje je skuplje od kuća ovih mučenika što su stigli iz pizde materine, seo je pred njih i bira da li da kupi Franck Muller ili Patek Philippe od 80.000 evra. Namerno to radi, hoće da impresionira sirotinju, sram ga bilo“, iznervirao se mlađi Vučić, čiji politički nerv je jednako besprekoran kao i kod starijeg brata.

Andrej je ustao, uzeo katalog iz Petrovićeve ruke, vratio se do svoje stolice, stavio na nju sporni časopis i seo. I sam Petrović je izgledao kao da je ispao iz nekog hedonističkog kataloga.

Skupa odeća i obuća, ogrlice i narukvice, tompusi i probrana pića, utegnut, kvarcnut, pravi tajkunčić u usponu. Niko nije znao da mi tačno kaže kojim biznisom se bavi. Pričalo se da najviše para zarađuje uvozom smrznute ribe, ali pominjale su se i njegove brokerske kuće, kompanija za trgovinu električnom energijom. Vučić je tvrdio da je Nikola sin srpskog biznismena koji u Francuskoj ima ogromnu fabriku za preradu voća i povrća. Odbijajući jedan Vučićev poziv na večeru u restoranu „Tribeca“, pitao sam ga otkad je počeo da izlazi na takva mesta.
„…Brate, meni je svejedno da li ću da kod kuće jedem slaninu i luk ili morske plodove u nekom ekskluzivnom restoranu. Međutim, prihvatio sam Nikolinu pametnu devizu da nije važno samo da imaš pare, moraš i da ih pokažeš. Možeš da imaš para koliko hoćeš, ali ništa ti ne vrede ako drugi, jači od tebe, ne znaju za to ili ako te ignorišu“, objasnio mi je Vučić.

Reketira za Vučića

Nikola Petrović je postavljen za direktora Elektromeže. Glavni zadatak mu je “obrada“ krupnih igrača i pribavljanje krupnih uloga. Prvo bih od Veljovića dobio dosijea žrtava, potok bi otišao u dnevni list Informer i donosio tekstove koje je urednik Vučićević bespogrovorno objavljivao. Žrtva bi bila oblaćena, stavljena bi joj u izgled opasnost od hapšenja. Tako prestrašenog biznismena potom posećuje Petrović i pravi pogodbe. Ko ne plati, ode u zatvor. Ko plati, Informer ga odmah pohvali.

Novinari Informera mesecima su tajno fotografisali dolazak Petrovića i izdavanje naloga Vučićeviću. (Zahvljujemo im). Petrović u “Pravdi“, koja je i ugašena, nikog nije plaćao osim povremeno dvoje-troje urednika. Zaposleni su morali da štrajkuju, nakon što šest meseci nisu primali platu. Novinarsko roblje ni u Informeru ne prima pristojne plate.

Dušan Elezović, predsednik Pokrajinskog odbora DS-a morao je sa računa u bečkoj banci da podigne 1.200.000 hiljada i preda ih Petroviću. On je razrezao namete vojvođanskim tajkunima i stranačkim funkcionerima, tražeći i više od polovine njihovih prihoda.

Tabloid je objavio kako su se od zatvora spasili vlasnici Interkomerca Goran Perčević i direktor Beohemije Žunić.

Krajem prošle godine, u vreme pokretanja stečajnog postupka, Goran Perčević je iznenada napustio Srbiju, ali se vratio posle desetak dana. Isto su učinili još neki tajkuni, čije su firme dospele u blokadu. Svi oni su pre odlaska, ali i odmah po povratku, imali poverljive razgovore sa Nikolom Petrovićem, direktorom Elektromreže Srbije, i sivom eminencijom koja stoji iza političkog projekta „Aleksandar Vučić“.

Bliski saradnici potpredsednika Vlade dobro znaju da je Petrović, inače ličnost koja se slabo eksponira u medijima, osoba koja je bukvalno stvorila današnjeg Vučića. Iz tog razloga je on čovek od njegovog najvećeg poverenja, i zadužen je za krupno reketiranje.

Da je Petrović Perčeviću doneo svilen gajtan i ponudu da se otkupi, potvrđuje i činjenica da on svoj boravak u inostranstvu nije iskoristio da bi pobegao, već da bi prikupio novac kojim bi odobrovoljio Vučića! Pre toga je stupio u kontakt sa najvišim funkcionerima Ministarstva unutrašnjih poslova, od kojih je saznao da ništa ne mogu da učine, jer je odluka već doneta.

Nikola uvek nosi skupa odela, posebno pravljene cipele, zlatan nakit i vozi najnovije i najskuplje modele automobila. Obeduje isključivo u najelitnijim restoranima i izuzetno je agresivan prema onima koji mu se ispreče na putu…

Nikola Petrović za Vučića sakuplja novac ucenjujući privrednike. Danas je zadužen samo za višemilionske iznose u evrima, dok manje sume prepušta drugima. Ono što je Vladimir Beba Popović bio Zoranu Đinđiću, to je Petrović Vučiću. Pitanje je samo kada će mu doći glave. Kamere bezbedonosne službe zabeležile su “operaciju aktovka“. Vučić bi iz svog doskorašnjeg stana u „Crvenkapi“ na Novom Beogradu izlazio u trenerci i patikama, silazio na prvi sprat u kafić, jer u istoj zgradi stanuje i Petrović, i posle pet minuta bi se vraćao u stan sa aktovkom. Tačno se zna ko je tog dana bio žrtva…

Kum na venčanju

Kada se Vučić prošle godine brzopotezno oženio, Nikola Petrović je rukovodio tom akcijom. Aleksandar je tužbu za razvod podneo 14. novembra, a razveden je 16. novembra, jer je policija privela njegovu suprugu da u kasarni na Topčideru potpiše zapisnik o saslušavanju stranaka.

Kada se Aleksandar iseljavao iz stana u „Crvenkapi“, barem 50 policajaca je bilo u zgradi, jer su njegova supruga i deca plakali, moleći ga da ih ne ostavlja.

Na dan venčanja, privedena je matičarka SO Zemuna, dovezli su je u pratnji crnih limuzina BIA na Topčider, morala je za minut da stavi svoj potpis u knjige venčanih koje su već bile popunjene, i odmah je vraćena.
Nesreća se ipak nasmešila Vučiću. Prvo je Rakić izgubio u Demokratskoj stranci. Sa otpadnicima je osnovao novu, ali bez šanse da prođu a izborima. Vučić je tvrdo obećao da će ga uzeti u Vladu, kao “veoma sposobnog čoveka“. A onda je bolest Rakića eskalirala (zbog raka su mu izvađena prostata i testisi i dada ima problema sa plućima), i Vučića sada nema ko da navija. Prošle nedelje posetio ga je u Londonu, tražeći instrukcije.

Vučićeva borba protiv organizovanog kriminala i korupcije je lažna, a on je koristi za lično bogaćenje. Do sada je na poznate račune inkasirao preko 610 miliona evra!

Braća po materi

Saobraćajni policajac iz Pančeva, Stole Margetić, tri puta je pisao prijavu Andreju Vučiću, rođenom bratu Aleksandra Vučića: dva puta što mu vozilo nije registrovano, a jednom što nije imao pojas. Andrej mu je napominjao da je brat Aleksandra Vučića, ali je saobraćajac verovao da su svi isti pred zakonom. Te prijave nikada nisu puštene. Umesto da ga nagrade, nadležni ovog policajca prebaciše iz saobraćaja u poredak. Čovek je sad na bolovanju, ima visok šećer i pritisak, jer je ušao u sukob sa komandirom saobraćajne policije Mitkovićem, zato što je pisao i prijave za neke pretovare, i time dirao komandirove ljude. Margetić piše, a komandir cepa prijave.

Na kraju poštenom policajcu napisaše predstavku i on ode u ono što se narodski zove „prašinar“. Pre godinu dana je Andreju prvi put bila pisana prijava za prekršaj u Pančevu. Policajac Margetić posle ponoći mu je skinuo tablice, ali je ovaj zvao Dačićevog savetnika iz Beograda da interveniše i, naravno, odmah je bilo sve u redu. Međutim, Andrej se i dalje bahato ponašao i za njega zakon ne važi, već samo demonstracija sile.
Veljović se stalno ulaguje Andreju Vučiću. Andrej non stop dolazi u Pančevu, jer tu ima ljubavnicu, plavušu Ivanu Popović.

U Pančevu se ponaša bahato i viđa se sa onima što imaju policijske dosije, najviše sa ubicom Dejanom Simeunovićem Simketom. Uvek se sa njima izljubi i izgrli, naravno pred publikom, da bi im dao na značaju. Ljubavnica Andreja Vučića ima brata Nikolu, koji se takođe ponaša bahato i po Pančevu se oboje pozivaju na Vučića.

Andrej Vučić je za svog starijeg brata Aleksandra glavni poverenik za Vojvodinu. U toj pokrajini on kadruje, postavlja i premešta funkcionere, ali je najviše zadužen da od privrednika uzima novac. Andrej i Aleksandar su braća po materi. Kada je postao podpredsednik Vlade Srbije, Aleksandar je najavio hapšenje “njemu veoma bliskog čoveka“, objašnjenjem da nije niko iznad zakona.

Andrej je veoma blizak sa Nebojšom Čovićem, čije hapšenje je takođe najavio Informer, ali je Nebojša morao da odvoji 15 miliona evra, preda ih Vučićevom blagajniku Nikoli Petroviću, i tako dobije “oprost“. Na taj način su obojica spašeni.

Pozivajući se na brata Aleksandra, Andrej je postao među viđenijim tajkunima. Njegova ad hok osnovana firma preuzela je sav uvoz soli za Srbiju, od tuzlanskog rudnika. Andrej ima monopol na uvoz soli za ljudsku ishranu, za ishranu stoke i soli za puteve! Predhodno je Nikola Petrović ovaj posao oduzeo Interkomercu, na čijem je čelu Goran Perčević, koji je doveden do prosjačkog štapa.
Zameriti se Andreju, opasno je po život…

I Cane mu je debelo platio

Aleksandru Vučiću su usta bila puna borbe protiv korupcije i nezavisnosti pravosuđa. U stvarnosti je sve suprotno od onoga što on kaže, a najbolji primer za to je slučaj Stanka Subotića Caneta koji je nedavno dobio mogućnost da se sa slobode brani uz plaćanje kaucije. Pozadinu svega toga objašnjava Tabloidov saradnik Đorđe Višekruna:
„…Sredinom decembra 2011. zatekao sam se nekim poslom u prostorijama centrale SNS-a gde mi se obratio jedan od najviših funkcionera te stranke, a danas i narodni poslanik u republičkoj skupštini( Vladimir Cvijan, napomena redakcije). Zamolio me je da ga mojim kolima povezem, jer je žurio na aerodrom, da uhvati let za Švajcarsku. Objasnio mi je da je on u stranci zadužen za kontakte sa osobama sa poternica od kojih je uzimao novac za potrebe SNS-a.

U Švajcarsku je išao da bi se sreo sa Stankom Subotićem koji je obećao da plati veoma visoku donaciju SNS-u kako bi mu bilo omogućeno da privede kraju sudski postupak u slučaju da ta stranka dođe na vlast. Drugi deo para je za Caneta trebao da plati srpski kontroverzni biznismen Slaviša Purić.

Kada sam sledeći put došao u centralu stranke, bilo je to 22. decembra 2011. godine, o ovom razgovoru sam obavestio Aleksandra Vučića, uz reči kako bi trebao da obrati pažnju na to da njegovi najbliži saradnici ne pričaju o takvim stvarima pred publikom. Složio se samnom i o svemu obavestio Tomu Nikolića, takođe uz komentar da saradnici treba da drže jezik za zubima, kada su u pitanju ovako škakljive teme.
Vučić je tom prilikom na jednoj ceduljici napisao broj svog privatnog mobilnog telefona i dao mi je sa molbom da mu se obavezno javim u slučaju da se ovako nešto ponovi. Kao dokaz da je sve ovo tačno prilažem cedulju sa Vučićevom rukom pisanim brojem telefona koji je on tada koristio…“.

Izvor: major Goran Mitrović / Tabloid

SVI VUČIĆEVI ATENTATI: Vučić kao mačka sa devet života

Aleksandar Vučić je, bilo da je na vlasti ili opoziciji, najpoželjnija meta nekakvih atentatora. Svi traže Vučićevu glavu. Osvrnimo se na nekoliko “pokušaja” atentata na Vučića. 

Verovatno oborio rekord po broju pokušaja atentata

Vučićeva politička manipulacija prevazilazi sve granice zdravog razuma. Koristi izmišljene pokušajte atentata na njega kako bi izazvao simpatije kod glasača. Međutim, možda mi nemamo razumevanja. Možda je on jednostavno jedna psihički obolela osoba. Umesto da mu pomognemo, mi ga kritikujemo i ismevamo.

Podsetimo da je Vučić u jednom intervjuu napomenuo da ga je majka, dok je bio beba, ispustila na glavu tokom dojenja. Rekao je da je raskrvario slepoočnicu od siline udarca.

Možda su Vučićevi politički potezi način na koji Vučić želi da nam kaže da mu je potrebna psihijatrijska pomoć. Evidentno je da tu nešto nije sasvim u redu, ali na stručnjacima je da utvrde dijagnozu.

U prilog tome govori i Vučićeva paranoična opsesija sa atentatima.

Prvi atentat

Dugogodišnji novinar Predrag Popović u svom blogu navodi da je tokom njegovog intervjua sa Vojislavom Šešeljem 1994. godine, u kancelariju uleteo mlađani Vučić i izjavio da je “upravo preživao atentat”.

Popović tvrdi da se “pokušaj atentata” dogodio kada se u stranačkog “juga”, u kojem se nalazio Vučić, zakucao neidentifikovani automobil. Popović navodi da je “atentator” Vučićevom šoferu samo mahnuo rukom na šta mu je ovaj odgovorio istom merom. Niko nije ni izašao iz automobila da proveri kolika je šteta.

Na pola puta do stranke, mladi generalni sekretar SRS-a, shvatio je da je upravo za dlaku preživao atentat, tvrdi Popović.

Drugi atentat

Dok je zavodio teror u medijima kao ministar (ne)informisanja, Vučić je izbegao još jedan pokušaj “atentata”. Naime, kada je bombardovana zgrada RTS-a, Vučić je u tom trenutku iz zgrade RTS-a navodno trebalo da se putem satelita uključi u program Larija Kinga na CNN-u. Čini se da Lariju Kingu i CNN-u nije uspeo atentat na Vučića.

Treći atentat

Kada su se Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić otcepili od Radikala i osnovali Srpsku naprednu stranku, izvesni Niko Gajić svakodnevno je 2008. godine Tomislavu Nikoliću, Vučiću i drugim članovima pretio smrću i planirao njihovo ubistvo.

Četvrti atentat

Četvrti slučaj pokušaja atentata ne odnosi se direktno na Vučića. Naime, U medjima je 2010. godine objavljena informacija da je Šešelj naručio ubistvo Tomislava Nikolića preko Luke Bojovića. Ove informacije u medijima je plasirao Aleksandar Vučić. Radikali su protiv Vučića i Nikolića te godine podneli krivične prijave. Ako ne izmišlja atentate na sebe, nije mu problem da izmišlja atentate na njegove političke drugove. Uglavnom se traži ili Vučićeva ili Nikolićeva glava.

Peti atentat

Vučićevu glavu traži i Legija. Naime, 2012. godine u medjima se pojavila vest da je izvesna Ljiljana M. pokušala da uđe u zgradu Vlade sa pištonjem u tašni. “Alo!” je tada pisao da je želela da dođe do kabineta Aleksandra Vučića.

Ona je bila besna zbog spore istrage ubistva njenog sina. Nakon ubistva, ona je uporno ukazivala na manjkavosti istrage počev od neuzimanja parafinske rukavice, a odgovor je potražila čak i kod Milorada Ulemeka Legije, koji joj je kratko poručio da joj je sina ubila Državna bezbednost, prenosi “Alo!” iz 2012. godine.

Pripadnici obezbeđenja su je razoružali, a tadašnji prvi potpredsednik Vlade, Aleksandar Vučića, napistio je zgradu Vlade i otputovao u inostranstvo.

Šesti atentat

Početkom 2013. godine, BIA je Ivicu Dačića i Aleksandra Vučića obavestila da je narko-bos Darko Šarića namestio njihovo ubistvo.

- Sumnja se da su pripadnici Šarićevog klana koji su u bekstvu spremali ubistvo premijera i najviših državnih funkcionera zbog njihove rešenosti da uhapse Darka Šarića, pisao je tada “Kurir”.

Narko-bosovi su pokušali da izazovu kvar na avionu Vlade Srbije.

Sedmi atentat

“Naše novine” su sredinom 2013. godine objavile informaciju da grupa islamista planirala Vučićevu likvidaciju zbog hapšenja narko-bosa Nasera Keljmendija. “Na svu sreću”, BIA je atentat sprečila.

Međutim, državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Vanja Vukić, rekao je da MUP tada nije imao informacije o atentatu na prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića.

Osmi atentat

Sredinom 2014. godine, Vučić se ponovo našao na meti nekakvih atentatora. Naime, prema pisanju medija, bezbednosne službe upozorile su predsednika Vlade Srbije da ima “ne više od 48 sati” da sredi stanje u MUP-u ili bi mogao da prođe kao Zoran Đinđić 2003. godine.

Deveti atentat

Prema pisanju medija iz 2012. godine, Miroslav Mišković je takođe planirao atentat na našeg Vučića. Mišković je tada izjavio da Vučić “neće dočekati emisiju na RTS”, koja je tada bila u najavi.

Deseti atentat

Sredinom 2013. godine osujećen je napad na vicepremijera Vučića. Naime, prema pisanju “Naših novina”, na kolonu automobila u njegovoj (Vučićevoj) pratnji koja je trebalo da prođe kroz Šumadiju pripreman je klasičan prepad. Trasa puta je tada u poslednji čas promenjena, pripremana akcija je osujećena, ali je nastavljena potraga za osobama koje su se sumnjičile za planiranje napada. Akacija njihovog hapšenja je dugo pripremana i na kraju pažljivo izvedena, a sumnja se da je religijska pozadina njihovog boravka u šumadijskom selu bila samo paravan”, navodi izvor “Naših novina”.

Jedanaeseti atentat

Naš premijer Vučić bio je žrtva saobraćajne nesreće sredinom oktobra meseca ove godine. Naime, prema pisanju “Kurira”, Vučić je za dlaku ostao nepovređen kad je kod Vojnomedicinske akademije automobil iz njegove pratnje udarila “škoda superb”.

“Škod”, koja se zakucala u “audi”, koji je išao iza vozila u kojem je bio Vučić, u vlasništvu je Vlade Srbije, prenosi “Kurir”. Napadač ili mogući atentator je legitimisan i identifikovan. Ispostavilo se da je on zaposlen u Vladi kao vozač u Upravi za zajedničke poslove.

Lažno prisluškivanje

U medjima se nedavno pojavila informacija da je sprečen pokušaj prisluškivanja Aleksandra Vučića u Miškovićevom hotelu za vreme sastanka Trilaterlane komisije u Beogradu. Prema tvrdnjama pojedinih medija, navodni “uređaj za prisluškivanje”, koji su otkrile bezbednosne službe, je obična interfonska video kamera koja je po standardima postavljena u svakoj sali.

Pretnje smrću

Sredinom 2013. godine, jedan bivši član Srpske napredne stranke iz Novog Sada napisao je na svom privatnom Fejsbuk nalogu napisao “To neće sa vlasti bez metka”. Policija ga je privela i kaznila zbog pretnji Vučiću, a on se branio, tvrdeći da nije napisao “on”, već “to”, što nikako ne ukazuje na Vučića.

Novinar lista “Pečat” Pavle Ćosić uhapšen je jer je na Fejsbuku napisao da će platiti ako neko ubije Aleksandra Vučića, prvog potpredsednika vlade Srbije i ponudio 20.000 evra za njegovo ubistvo. On je kasnije rekao da je tu rečenicu otkucao u poremećenom stanju.

Kada su Vučić i Dačić potpisali Briselski sporazum, Radikali su Vučićev privatni broj podelili s javnošću. Tada nam se Vučić požalio kako svakog sekunda prima preteće poruke. Javnosti je čak dostavio i fotografije pretećih poruka.

“Kurir” je pisao da je sprečen atentat na Vučića kada je otkriveno ko je slao poruke “Vučiću, kako spavaš?” i pretnje da će u prostorije Naprednjaka postaviti čak 14 kilograma eksploziva.

Otkriveno je da je atentator bio bivši reprezentativac Aleksandar Cvetković iz Smedereva.

Aleksandar Vučić je sigurno oborio Ginisov rekord po broju preživelih atentata. Međutim, možda je Vučićeva opsesija sa “atentatima” (očito je da nema pojma šta je pravi atentat) znak nekakvog psihičkog obolenja.

Izvor: Teleprompter