Holivud na Balkanu

Zapravo, kako vreme prolazi sve više verujem da je Amerika zemlja iracionalnog optimizma okružena okeanima iracionalnog straha.

Amerika je u velikom strahu od jačanja ruskog uticaja u Srbiji, u Vašingtonu tvrde da su Rusi pokupovali medije u Srbiji, voleo bih da mi neko prišapne i koji su to mediji. Podsekretar za odbranu SAD Kristin Vormut izjavila je pred Odborom za oružane snage američkog Kongresa „da bi Rusija, i njen predsednik Vladimir Putin, u svojim nastojanjima da se destabilizuje Srbija, i ostale male zemlje koje nisu članice NATO-a, mogla da se posluži informacionim operacijama i tehnikama koje je koristila u Ukrajini”. 

Britanski list „ Indipendent” lansirao je tezu, pozivajući se na navode iz ruske „Nove gazete” kako je „Vladimir Putin skovao plan puča u Kijevu, plan kako da rasparča Ukrajinu i pripoji njene delove Rusiji, i sve je to Putin smislio 12 meseci pre Majdana”.

„Indipendent” navodi kako je tajni Putinov plan puča i rasparčavanja Ukrajine, plan koji sadrži detalje ruske strategije, procureo iz Putinove kancelarije. Onako, direktno iz Putinove kancelarije u desk „Indipendenta”. Mora da neko u Putinovom kabinetu radi honorarno za „Indipendent”.

Naš stari poznanik, kojem na svim evroatlantskim skupovima pojedinci, evroatlantisti, iz Srbije onako familijarno tepaju „helou Tim”, dakle Tim Džuda, novi Kris Cvijić za Balkan, požurio je da konstatuje „da je prirodno da se zapadne vlade, posle izbijanja krize u Ukrajini pobrinu i za pojedine balkanske zemlje”. Ne znam šta je prirodno oko toga, ali je legitimno i normalno da se mi brinemo sami za sebe, a ne drugi za nas. Pošto nismo zvanično okupirani. Kaže dalje naš Tim „kako je Angela Merkel nedavno izjavila da Rusija širi uticaj na Balkanu, a to znači da su evropski i američki zvaničnici veoma ozbiljno shvatili pretnju od uplitanja Rusije u ovom regionu”. 

Jutros me je nazvao moj drug Volođa iz Moskve i kaže kako su u Rusiji veoma zabrinuti zbog širenja uticaja Nemačke i Amerike u Srbiji. Ja mu kažem da ništa ne brine, jer mi u Srbiji širimo samo srpske interese, a Amerikanci vole da šire paniku i predimenzioniraju stvari u čemu im svesrdno pomažu i neki naši izvođači radova iz zajednice NVO. 

Analiza zapadnih medija, koji se bave Rusijom, kaže da na jedan neutralan članak, ili TV prilog o Rusiji i Putinu u američkim medijima dolazi šest članaka i TV priloga izrazito negativnih. U nemačkim medijima odnos neutralnih i izrazito negativnih priloga o Rusiji jeste jedan prema 7,5. Nemačka je punom snagom krenula u medijski rat protiv Rusije i Vladimira Putina. Takva unisonost plodno je tlo za novu setvu totalitarnih ideologija. Mrtvački dodir totalitarizma zapadnih medija već se oseća i u intelektualnom životu nekih država Zapada. Kao 1933. godine, kada sve do 1941. više od 1.300 pisaca i pesnika napušta Nemačku, a kulturna plodnost vajmarskih godina ustupa mesto državnoj umetnosti. Veliki dirigenti i kompozitori odlaze iz Nemačke, a tadašnje raspoloženje najbolje je opisao Kristofer Išervud, čije su „Berlinske priče” poslužile kao inspiracija za mjuzikl i film „Kabare”. 

Zapravo, kako vreme prolazi sve više verujem da je Amerika zemlja iracionalnog optimizma okružena okeanima iracionalnog straha. Jednom su to kriminalci koji napadaju bogate i pristojne građane, pa ovi moraju da stanuju u posebno zaštićenim naseljima iza visokih zidova, onda su to uragani i virus sa zapadnog Nila, pa posle ajkule tako da je „Tajm” 2001. godine proglasio „leto ajkula”, iako živote Amerikanaca više ugrožavaju pčele, ose i zmije. Šansa da nekog Amerikanca ubije grom 30 puta je veća nego šansa da ga pojede gladna ajkula. Posle je stigla „pretnja” od raketa iz Severne Koreje, koja eto, planira samoubilački raketni atomski napad na teritoriju SAD, pri čemu Severna Koreja ne može da održi ni redovno snabdevanje električnom energijom ni za svoj glavni grad. Ali zato je počeo da se ostvaruje projekat američkog antiraketnog štita u Poljskoj i u Rumuniji. Zbog raketa u Severnoj Koreji. Čisti Holivud.

Pretnje se lako preuveličavaju, ali svaka pretnja zadovoljava i izvesnu potrebu. Uzmimo samo zdravstvene probleme, gde neprestane reklame pomažu da se Amerikanci uznemire zbog opasnosti od stanja kao što su „anksiozni poremećaju društvenog ponašanja”, odnosno stidljivost, „sindrom preterano aktivne bešike”, potreba za čestim mokrenjem, ili „refluks kiseline”, jeli ste previše pice. Za svako od ovih stanja postoje i vrlo skupi lekovi koje proizvode multinacionalne farmakološke korporacije, koje se trude da na vašim problemima zarade milione.

I tu postoji paralela i sa raketnim štitom, gde američka industrija oružja zgrće milijarde dolara zbog veštački proizvedenog straha od severnokorejskih raketa. A na strahu od ruskog širenja uticaja u Srbiji zaradiće neke naše NVO, Pentagon će dobiti dodatna sredstva za suzbijanje ruske propagande, mnogi zapadni mediji dobiće „tajanstvene dotacije”, a ja ću imati o čemu da pišem. I nije tako loše... 

Izvor: Politika

Da li MMF i Vučićev režim štite srpsku privredu ili strane investitore

Beograd – Novac iz sporazuma sa MMF-om nećemo moći da trošimo već će stajati u deviznim rezervama i služiće kao garancija da ćemo dugove redovno otplaćivati, kaže Cvijetićanin
Odobrenje trogodišnjeg aranžmana od strane Međunarodnog monetarnog fonda izazvalo je slavljeničku atmosferu na jučerašnjoj sednici Vlade Srbije. Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je izjavio da je ponosan na taj sporazum, a ministar finansija već najavljuje kako ćemo već u maju dobiti visoku ocenu na prvom kontrolnom ispitu.
Uprkos euforiji, treba podsetiti da je ovo četvrti aranžman Srbije sa MMF-om od 2000. godine, a treći od izbijanja krize 2008. godine.
Aranžman je zaključen iz predostrožnosti, što znači da Srbija ne mora da koristi sredstva ali može, u slučaju platnobilansnih potreba zemlje. U aranžmanu iz 2009. Godine, od odobrenih 2,6 milijardi specijalnih prava vučenja, iskorišćeno je 1,4 milijarde, dok u aranžmanu iz 2011. godine, od odobrenih 935,4 miliona specijalnih prava vučenja nije iskorišćeno ništa.
Niska kamata i veliki zahtevi
Sudeći prema najavama, Srbiju bi trebalo u narednom periodu da zatrpa kapital stranih investitora, jer je zbog programa sa MMF-om Srbija postala kredibilna država, mada su se slični argumenti potezali i prilikom ranijih zaključenja sporazuma ali sa ne baš velikim rezultatima u prilivu investicija.
Kredit od 935,4 miliona specijalnih prava vučenja ili oko 1.168,5 miliona evra koji će pojačati devizne rezerve Srbije u naredne tri godine ide uz nisku kamatu i velike zahteve.
Osnovna su tri stuba programa MMF-a u Srbiji. Fiskalna konsolidacija u naredne tri godine je prvi. Glavna mera ovde bila je smanjenje plata i penzija, a u planu je i ozbiljno smanjenje subvencija državnim preduzećima. Drugi stub programa je jačanje finansijskog sektora a tu se, pre svega, misli na rešavanje problema visokog udela nenaplativih kredita. Treći stub je povećanje konkurentnosti i rasta privrede sa tri glavna cilja – stvaranje radnih mesta, gde prema oceni MMF-a važnu ulogu igra Zakon o radu, unapređenje poslovnog okruženja kao i privatizacija državnih preduzeća.
U saopštenju Fonda, nekoliko redova je posvećeno i trenutnoj ekonomskoj situaciji koju MMF vidi malo drugačije od srpskih zvaničnika. MMF navodi da je BDP Srbije u 2014. pao, da visoka nezaposlenost ostaje najveći socijalni problem, da je recesija u 2014. godini treća u poslednjih šest godina, ali i da je dug brzo uvećan na “neprijatno visoke nivoe” i, uprkos fiskalnoj konsolidaciji, budžetski deficit skočio je na 6,6 odsto u 2014. zbog visoke javne potrošnje i subvencija državnim preduzećima.
Čija je srpska ekonomska politika
Na osnovu tri stuba na kojima je baziran program MMF-a vidi se da je to u stvari osnova kompletne ekonomske politike Srbije, pa se može postaviti pitanje i koliko nezavisnu ekonomsku politiku Srbija u stvari vodi. Takođe, MMF koji je tokom 2000-ih izašao na loš glas i čijih su se usluga mnoge zemlje ubrzano odricale, ne bi li nekako spasli svoje ekonomije od početka krize, ponovo je postao “spasilac” u prezaduženim zemljama širom sveta. Iako je delovalo da menja svoju politiku, posebno pod vođstvom Dominik Štros Kana, pa našem, ali i programu u Grčkoj, Mađarskoj (dok im se Mađari nisu zahvalili na saradnji), Portugalu i ostalim zemljama PIGS, vidi se da je Fond ostao pri svojoj tradicionalnoj doktrini – smanjenje javne potrošnje, privatizacija i liberalizacija tokova kapitala i trgovine, mada se retko kada sreće neka rečenica o slobodnom kretanju ljudi iz siromašnih u bogate zemlje u potrazi za poslom.
Danijel Cvijetićanin, profesor ekonomije ističe da će novac iz sporazuma sa MMF-om stajati u deviznim rezervama i služiće kao garancija da ćemo dugove redovno otplaćivati.
“To je i prva briga naše vlade, da vrate inostrane dugove. Ako ne možemo da vratimo, onda će MMF videti šta može da se uzme od imovine, možda Zlatibor ili Kopaonik. Tako su i Grčkoj rekli da će biti garant dugova, a onda su gledali koje ostrvo, javno perduzeće ili arheološki spomenik bi mogli da preuzmu”, objašnjava Cvijetićanin.
MMF pogoršava situaciju u zemljama u krizi
U knjizi “Protivrečnosti globalizacije”, poznati ekonomista i nobelovac Džozef Stiglic napisao je da MMF ne služi čak ni najbogatijim zemljama, već finansijskoj oligarhiji u tim zemljama i da prikupljanje sredstva iz javnih fondova svih država, služi samo odabranoj nekolicini.
On smatra da je MMF izdao misiju zbog koje je osnovan, a to je da pomogne zemljama da uspostave privredni rast u trenucima kada tržište ne funkcioniše. Stiglic, koji je dugo godina bio glavni ekonomista Svetske banke, ističe da je MMF trebalo u krizama da podstakne potrošnju, utiče na smanjenje kamata i poreza kako bi se stimulisala ekonomija, ali se pretvorio u instituciju koja daje sredstva zemljama samo ako se obavežu na politiku smanjenja deficita, povećanja poreza i kamatnih stopa. On ističe da, ne samo da takva politika MMF-a ne funkcioniše, već pogoršava situaciju u zemljama u krizi.
Stiglic ističe glavne zablude MMF-a koje su unesrećene zemlje primorane da primenjuju. Prva je liberalizacija finansijskog tržišta. MMF pritiska zemlje da se otvore za ulazak inostranog kapitala. Ovo može biti od velike štete za zemlju kada investitori odluče da se povuku sa tržišta, što je Srbija već osetila na svojoj koži od početka krize.
Dan posle odluke MMF-a da odobri aranžman, dinar je ojačao za 0,2 odsto, ali je NBS pri tome kupila 60 miliona evra kako bi sprečila snažnije jačanje dinara. Ovo ukazuje na ulazak inostranog kapitala u državne obveznice i repo papire NBS. Ekonomista Mlađen Kovačević napominje da je špekulativni kapital jako važan činilac i kada im odgovara oni ulaze na neko tržište, ali kada odluče da se povuku za sobom ostavljaju lom, a najbolji primer za to je kriza u jugoistočnoj Aziji krajem 1990-ih godina.
Cvijetićanin kaže da se na tržištu pojavila veća količina deviza “što nije ni čudo kada su špekulanti čuli da postoji milijardu evra koje se mogu izvući”, ali i ukazuje na to da jačanje dinara znači jeftiniju uvoznu robu, a skuplju domaću čime se (dodatno) ruinira domaća privreda…
Kovačević je takođe skeptičan prema ulozi MMF-a u ozdravljenju privrede.
“Svakome je jasno da MMF zastupa interese onih koji imaju najviše para, uglavnom SAD. Oni uvek traže isto: deregulaciju, privatizaciju i liberalizaciju. Ni iskustva drugih zemalja nisu ništa bolja. Evo sada Rumunija pregovara sa njima, a pre dve godine su uzeli kredit od MMF-a od četiri milijarde evra i ništa im nije bolje. Trojka, koju čine EU, ECB i MMF zemljama u krizi u EU nameću štednju, pa šta košta da košta, a taj program doživeo je propast. U svim tim zemljama je pao BDP, a porasla nezasposlenost i dug”, kaže Kovačević.
On dodaje da srpska vlast radi sasvim po neoliberalnim principima, pa se tako sprema prodaja Telekoma, EPS-a, Bora, Komercijalne banke…
“Našim vlastima prijaju pohvale MMF-a, Svetske banke i EBRD-a kako su na pravom putu i nastaviće da rade kako ovi diktiraju”, zaključuje Kovačević.
Izvor: Miloš Obradović / Balkan magazin

Osetija, Marijupolj, Pridnjestrovlje gde je granica Putinove odbane ruskih interesa?

MOSKVA- Da li će Rusi reprizirati slučajeve Abhazije i Južne Osetije i šta bi Amerika učinila u sličnim okolnostima, pita se jutros list Politika, ocenjujući da mirovni dogovor iz Minska kao da nema nikakvu težinu za proruske separatiste u Ukrajini jer su sve oči uprte u Marijupolj kao njihov naredni cilj.

Zauzimanjem ovog grada na Azovskom moru pobunjenici bi osigurali kopnenu vezu svojih teritorija sa Krimom, što je scenario od kojeg Kijev strepi. Ali njihove dalje vojne aktivnosti nisu moguće bez prećutne saglasnosti Moskve, pa zapadni analitičari ocenjuju da će se o daljem toku ukrajinske krize odluka donositi u Kremlju.

„Putinove sledeće korake odrediće ono što misli da je najbolje za njega, a ne nužno ono što njegovi kritičari na Zapadu vide kao ekspanzionističku politiku ili što njegovo biračko telo koje mu se divi, shvata kao odbranu nacionalnih interesa”, ocenjuje agencija Rojters.

Iz onoga što britanska agencija naziva „Putinovom mapom” možda je moguće naslutiti dalje manevre koje će ruski predsednik izvesti u Ukrajini. Moskva negira optužbe Zapada i Kijeva da je poslala vojsku i oružje pobunjenicima, ali šta god da je istina, trenutno stanje na terenu odgovara ruskim interesima.

Aneksija Krima i zaustavljanje evropskih integracija Ukrajine jesu dostignuća koja se kao poeni knjiže ruskoj strani, a iako ukrajinski istok nije baš postao deo Rusije, mnogo je više, kako ocenjuje Politika.rs, pod uticajem Moskve nego Kijeva.

Regionalna kombinatorika koju je Rusija sprovodila u regionu možda bi mogla da posluži kao smernica dalje politike prema Ukrajini, pa se često poteže primer otcepljenih gruzijskih teritorija Južne Osetije i Abhazije. Moskva je priznala njihovu nezavisnost posle petodnevnog rata sa Gruzijom 2008.i od tada ima veliki uticaj u ovim regionima.

Prošle nedelje potpisan je pogranični sporazum Rusije i Južne Osetije, što je u Tbilsiju protumačeno kao još jedan korak kojim se Moskva primakla aneksiji te teritorije. Krajem prošle godine uspostavljeno je „strateško partnerstvo” sa Abhazijom, a slično je i u slučaju Pridnjestrovlja, otcepljenog proruskog regiona Moldavije, u kojem Rusi drže „snage za održavanje mira”.

Da li će Putin primeniti neki od ovih obrazac na Ukrajinu, za sada ne može sa sigurnošću da se kaže, mada Rojters naglašava da je ista osoba zadužena za strateško planiranje politike i prema gruzijskim regionima i u Ukrajini.

Ovakav osetljivi zadatak poveren je visokopozicioniranom zvaničniku Kremlja Vladislavu Surkovu, koji se navodi kao ideolog koncepta takozvane vođene demokratije (hibrid demokratije i autokratije) koja se primenjuje u Rusiji.

Insistiranje na važnosti lične Putinove volje za događaje u Ukrajini, već je u zapadnim medijima postalo opšte mesto. Opasnost je potpuno personalizovana, pa više niko ne govori o Rusiji nego isključivo o idejama njenog predsednika.

Mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja nije, međutim, patentirala Moskva. Jedan od retkih disonantnih glasova koji ne optužuje isključivo Rusiju za događaje u Ukrajini, profesor sa Harvarda Stiven Volt tvrdi da bi se u istim okolnostima Amerika ponela na isti način.

Postupci Vladimira Putina u Ukrajini za Volta nisu ništa drugo do ponavljanje modela koji je uspostavio Ronald Regan u Nikargvi osamdesetih godina prošlog veka.

„Regan je bio veoma odlučan da stopira sovjetsko zadiranje u zapadnu hemisferu. Sandinistički pokret je taman bio zbacio proameričkog diktatora Anastasija Somozu u Nikaragvi i počeo da uspostavlja tesne veze sa Kubom. Kao odgovor, Reganova administracija je organizovala, naoružala i podržala antisandinističke pokrete”, piše Volt ovih dana u „Forin polisiju”.

Njegova teza, koju podržava i profesor Džon Miršajmer (dvojica intelektualaca su svojevremeno objavili kontroverznu studiju „Izraelski lobi i američka spoljna politika”), jeste da se Rusija u ukrajinskoj krizi ponaša isto kao što bi se u sličnim okolnostima ponašala svaka druga velika sila, uključujući i SAD.


„Regan i SAD su pogrešno postupali tada, a Putin i Rusija grešku ponavljaju danas. Ali paralele između ova dva slučaja govore nešto što se često zaboravlja kada se morališe o ’stranoj agresiji’”, navodi Volt.

Ova škola mišljenja naglašava da takozvani veliki igrači u međunarodnim odnosima ne haju za međunarodno pravo kada osete da su ugroženi njihovi vitalni interesi.

Kao što Vašington ne bi blagonaklono reagovao kada bi se Kanada priključila nekom vojnom savezu u kojem glavnu reč vodi Rusija ili kao što se, po Monroovoj doktrini, Latinska Amerika smatra dvorištem SAD – ni Ukrajina za Rusiju ne može biti samo obična strana zemlja.

Izvor: Politika

Demonizacija Putina, na Zapadu prevazišli sve granice

MOSKVA- Najveće proširenje Rusije od raspada Sovjetskog Saveza, aneksijom Krima, tokom ukrajinske krize, praćeno je cunamijem teških optužbi Zapada protiv lidera najprostranije zemlje, prikazane kao „šou jednog čoveka“. Seriju zapadnih sankcija protiv Moskve zbog Ukrajine, uz drastični pad cena nafte, koja je survala rublju za 50 procenata u odnosu na dolar, upotpunjava demonizacija predsednika Rusije Vladimira Putina.

Stare opise Putina kao autokrata koji vlada uz pomoć obaveštajne i vojne elite, verskih lidera, tajkuna i regionalnih vlastodržaca, zamenile su tvrdnje zapadnih medija da je „homofob“ i „ubica“. Nemačka kancelarka Angela Merkel je rekla da Putin „živi u drugom svetu“, a predsednik SAD Barak Obama da je „na pogrešnoj strani istorije“.

„Mesecima Zapad demonizuje predsednika Putina, sa figurama kao što su princ od Velsa ili Hilari Klinton, koje ga porede sa Hitlerom, zaboravljajući da je krizu podstaklo nepromišljeno provokativno guranje Ukrajine u EU „, navodi Kristofer Buker u britanskom dnevniku „Telegraf“.

Buljuci osuda nisu umanjili Putinovu popularnost u Rusiji, pa su optužbe zbog njegovih poteza u Ukrajini prenete na lični plan. U novom dokumentarcu nemačke TV stanice ZDF Putin se prikazuje kao alkoholičar i nasilnik koji je redovno tukao suprugu Ljudmilu u vreme kada je bio mladi obaveštajac KGB u komunističkom Drezdenu osamdesetih godina:

„Bio je depresivan, debeo, lenj“, tvrdi aktivista Mahsa Gesen u dokumentarcu pod naslovom „Putin, muškarac“.

Biograf Ben Džuda potonji sportski imidž ruskog lidera pripisuje Putinovom strahu od starenja, zbog čega se, navodno, tajno podvrgao i plastičnoj operaciji. Džuda Putina prikazuje kao oholog moćnika koji, puštajući da ga satima čekaju svi, od njegovih ministara, preko Merkelove, do britanske kraljice, poručuje: „Ja sam vama potreban, vi meni niste, pa čekajte“.

Američki profesor ruskih studija na Univerzitetu Prinston Stiven Koen se ne seća da je ijedan sovjetski komunistički lider bio toliko lično demonizovan u američkim medijima kao Putin, i to tokom cele decenije:

„Loše smo pisali o Brežnjevu, Andropovu, nismo ih voleli jer su predstavljali loš sistem. Ali nismo govorili da su oni sami davitelji, zločinci i ubice, što su reči koje se dodaju uz Putina“, primećuje Koen.

On uočava da „cunami sramno neprofesionalnih i politički zapaljivih članaka u vodećim novinama i magazinima“, koji slikaju Putina u vrlo negativnom svetlu, ne uzima u obzir velike stvari koje se događaju u regionu. Ne samo da je Putin demonizovan do granice neprepoznatljivosti, već se i cela ukrajinska kriza, smatra on, prikazuje pogrešno, kao težnja Ukrajinaca zapadnoj demokratiji i kapitalizmu, ispuštajući iz vida činjenicu da postoje bar dve Ukrajine – zapadna, koja želi pripajanje Zapadu, i istočna, koja teži bliskosti sa Rusijom.

„Mi Amerikanci smo imali tri predsednika zaredom koji su činili krupne greške u spoljnoj politici. Niko neće napisati da je Klinton bio veliki spoljnopolitički predsednik. Bušov rat u Iraku zauvek je obojio njegovu spoljnopolitičku reputaciju. Ni Obami se ne dive kao spoljnopolitičkom predsedniku… Putin je, s druge strane, 13 godina izuzetno uspešan nacionalni lider. Mit Romni je rekao „Vašington postu“ da je, kada se radi o zastupanju nacionalnih interesa, Putin bolji predsednik od Obame. Izgleda da je Putinu baš uspeh doneo tu vrstu „ogovaranja“, posebno u američkim medijima“, smatra Koen.

I bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer smatra Putina „ozbiljnim strategom“. Ali, kako navodi u američkom dnevniku „Vašington postu“, razumevanje američkih vrednosti i psihologije nije mu jača strana, baš kao što ni shvatanje ruske istorije i prirode nije blisko američkim političarima:

„Za Zapad, demonizacija Putina nije politika, to je alibi za odsustvo politike“, zaključuje Kisindžer.

Metak u potiljak

Najdalje je, čini se, otišao specijalni savetnik direktora CIA iz vremena predsednika SAD Ronalda Regana, Herbert Majer, tvrdnjame da se Putin, kao „ozbiljna opasnost svetskom miru“ ne zaustavlja dok ga neko ne „nokautira“:

„Ako je Putin suviše tvrdoglav da objavi da je njegova karijera završena, jedini način da se izbaci iz Kremlja je sa nogama napred i rupom od metka u potiljku. Ne bismo se bunili ni da, na primer, sledeći put kada se Putin bude vraćao u Moskvu iz još jedne posete dobrim prijateljima na Kubi, Venecueli ili Iranu, njegov avion plane u napadu neke paravojne grupe koja je, neobjašnjivo, došla do projektila zemlja-vazduh“, kaže Majer.

Izvor: Večernje novosti

Balkanizacija Ukrajina

Hrvatski dobrovoljci uz Kijev, srpski uz Donbas.

Lav Tolstoj je u svom romanu „Rat i mir” napisao „da je uoči 1812. godine došlo do koncentrisanja zapadnoevropskih snaga koje su krenule sa Zapada na Istok, ka granicama Rusije”. Ne znam šta bi rekao veliki pisac i mislilac da može danas da baci pogled na Evropu s početka 21. veka, ali kao da je još tada predvideo „natoizaciju” Evrope, opkoljavanje Rusije i političko-psihološke pritiske na neutralne države da se priključe NATO-u.

Ono što je u Evropi započeto 1999. raketiranjem i bombardovanjem SR Jugoslavije, sada se nastavlja tragedijom u Ukrajini. Neverovatne su slike srušenih zgrada i mostova, spaljenih kuća i leševa na ulicama, i sve to u Evropi 21. veka. I to nije film, već surova zbilja. Politička Evropa je ćutala na iste takve prizore u SR Jugoslaviji 1999. i sada je indiferentna na ljudske patnje u Ukrajini.

Politička Evropa je nametnula narodu Ukrajine izbor „ili, ili”, a time i rat. Sada, posle Minska 2 u Evropi, a još više u SAD, još ima onih koji misle da upućivanjem vojne pomoći Kijevu mogu vojno promeniti situaciju. Nikakve zapadne protivoklopne rakete ne mogu promeniti odnos snaga na terenu, jer vojnici Kijeva nisu obučeni da ih koriste, treba im najmanje šest meseci učenja i treninga, artiljerijski sistemi NATO-a nisu kompatibilni sa sistemima koje ima ukrajinska vojska. Zapad može Ukrajini isporučiti obične oklopne automobile za prevoz pešadije, što su Britanci već i uradili, elektroniku za radio-veze i artiljerijske radare, što je sve već Kijevu i isporučeno.

No, ukoliko bi NATO isporučio Kijevu neko drugo naoružanje, ili poslao svoje stručnjake za obuku, i na strani Donbasa mogu da se pojave tenkovi T-80 i T-90, umesto tenkova T-72, pa da vidimo koja raketa šta probija. Ulazak bilo koje jedinice NATO-a u Ukrajinu doveo bi i do ulaska ruske armije u Ukrajinu. U konvencionalnom sukobu na tom prostoru niti jedna zapadna armija, pa ni američka, ne može pobediti rusku vojsku, jer ono što zapadni generali očito zaboravljaju jeste doktrina maršala Ogarkova, koja je i danas aktuelna u ruskoj armiji: postizanje pobede u prvoj fazi konvencionalnog rata kroz uništenje ključnih ciljeva duboko u pozadini protivnika od prvog trenutka rata, i brzo osvajanje protivničke teritorije napredovanjem kopnenih snaga.

To je potpuna pobeda u prvoj fazi rata, pobeda bez korištenja taktičkog nuklearnog oružja. Strategija ofanzive sa ciljem dubokog prodora u pozadinu neprijatelja bez upotrebe nuklearnog oružja bila je suština sovjetskog pogleda na rat u Evropi. Amerikanci su pokušali da pariraju doktrinom „Vazdušno-kopnene bitke 2000”.

Upravo zato ni SAD ni NATO neće slati svoje snage u Ukrajinu, jer u konvencionalnom ratu nemaju šanse za pobedu. Naime, u situaciji kada bi NATO, ili SAD trupe u Ukrajini bile pred porazom od strane ruske vojske, Brisel i Vašington bi morali da odluče, ili da priznaju poraz sa svim političkim i vojnim posledicama, ili da pribegnu upotrebi krstarećih projektila sa taktičkim nuklearnim oružjem.

U takvoj situaciji kada „ tomahavk” rakete mogu da pogode ciljeve u Rusiji za pet do šest minuta Kremlju preostaje užasno malo vremena da se odluči za nuklearni odgovor, da ga naredi i da ga započne. Ako ne odluči u roku od tri minute neće moći ni da ga izvede, jer bi u tom slučaju američke krstareće rakete već pogodile svoje ciljeve.

Drugim rečima, opasna je granica prelaska sa upotrebe taktičkog na strateško nuklearno naoružanje. Rizik eskalacije je stravičan, i jedna i druga strana upotrebu taktičkog nuklearnog oružja mogu da protumače kao uvod u korištenje strateškog nuklearnog oružja. A onda je planeti samo Bogu pomoći. Prema procenama profesora Lauela Vuda iz Nacionalne laboratorije iz Livermora (SAD) iz 1982, poginulo bi između 500 miliona i 1,5 milijarde ljudi. A kako je tehnologija nuklearnog oružja u međuvremenu napredovala, broj poginulih bio bi daleko veći.

Da li o tome razmišljaju oni koji bi da internacionalizuju sukob u Ukrajini?

Javnost u Rusiji ovih je dana iznenađena pojavom građana Hrvatske na strani armije Kijeva, Desnog sektora i Nacionalne garde Ukrajine. Iznenađeni su samo oni koji ne poznaju istoriju. Vojnici iz Nezavisne države Hrvatske borili su se u Drugom svetskom ratu na strani Hitlera pod Staljingradom, na Istočnom frontu nije bilo Srba. Nezavisna Država Hrvatska je na Istočni front poslala i svoju avijaciju, general Franjo Džal je bio jedan od pilota koji je obarao sovjetske avione. I u bivšoj SFRJ Hrvatska je imala odlične odnose s Ukrajinom, Srbija sa Rusijom. Koliko je tu i vera, u Ukrajini ima katolika i unijata, uticala duža je priča. Uglavnom, Hrvati su stali uz Kijev, Srbi sudeći po dobrovoljcima, uz Donbas.

Balkanizovali smo Ukrajinu, tamo nastavljamo gde se stalo 1945...

Izvor: Politika / Miroslav Lazanski

Težak poraz SNS u Šapcu, u 2 sela ostali bez i jednog mandata!

ŠABAC- Srpska napredna stranka na izborima za savete mesnih zajednica u dva sela u Šapcu nije osvojila nijedan mandat.

Gradonačelnik Šapca i funkcioner Zajedno za Srbiju Nebojša Zelenović ocenio je danas da je nakon izbora za savete mesnih zajednica u dva sela tog grada pobeđena politika Srpske napredne stranke (SNS), jer u tim selima naprednjački kandidati nisu osvojili nijedan mandat.

Izbori za savete mesnih zajednica Drenovac i Desić održani su u nedelju, 15. februara, a kandidati koalicije ZZS, Socijalističke partije Srbije i Srpskog pokreta obnove ubedljivo su pobedili.

„Šabac je mesto u kojem godinama pobeđuje politika, a ne ‘trange-frange’ neformalna ubeđivanja i tabloidizacija života. Tako se i sada pokazalo jer postoji volja ljudi da upavljaju svojim životima a naš zadatak, kao lokalne samouprave, jeste da im pomognemo u tome“, rekao je Zelenović na konferencije za novinare.

On je ocenio da su izbori potvrdili da je gradska vlast legitimna i da su građani prepoznali „suštinsku decentralizaciju“ za koju se zalaže vladajuća većina u lokalnom parlamentu.

Vlast u Šapcu čini koalicija ZZS-SPS-SPO-LDP-DS, pokret „Selo – grad“ i Zapadna Srbija, koji imaju 50 od 69 odbornika.
U opoziciji su Demokratska stranka Srbije, Jedinstvena Srbija i SNS.

Izvor: Beta

Koliko će trajati mir

Nemačka i Francuska su potpuno svesne da ako SAD isporuče teško i sofisticirano oružje Ukrajini, Rusija će to smatrati internacionalizacijom sukoba.

Minsk-2 biće samo repriza Minska-1. Naime, kominike najnovijih mirovnih sporazuma u Minsku nisu potpisali vodeći državnici, potpisale su ih ličnosti iz Kontakt grupe. Vladimir Putin nije ništa potpisao, kao ni Angela Merkel, ni Fransoa Oland, ni Petro Porošenko. Zbog toga će i biti vrlo problematično naterati obe strane u sukobu da povuku svoju artiljeriju na liniju razdvajanja. Sa svoje strane, Moskva nikada službeno nije osporavala pripadnost Donbasa Ukrajini, ali Rusija je i neslužbeno govorila o Donjeckoj narodnoj republici i Luganskoj narodnoj republici...

„Rusija je samo garant rešenja ukrajinske krize, ali nije strana koja izvršava kompleks mera u tom pravcu... Mi to prosto ne možemo fizički da uradimo, jer Rusija nije učesnica konflikta“, izjavio je dan posle Minska-2 šef pres službe Kremlja Dmitrij Peskov.

Istog dana predsednik Ukrajine Petro Porošenko izjavio je da nije siguran u izvršenje Minskog sporazuma.

U međuvremenu, dok svet čeka na početak primirja i obustavu vatre u Donbasu, dok svi očekujemo hoće li 15. februar doneti i definitivni mir na prostoru Donbasa, sukobljene strane koriste dva preostala dana za intenzivne borbe. Naime, službeni Kijev tvrdi da njegove trupe kod Debaljceva nisu opkoljene, predstavnici proruskih snaga tvrde da jesu. Iz „kotla“ Debaljcevo ukrajinske jedinice (od 6.000 do 8.000 pripadnika) pokušavaju proboj prema mestu Logvinovo, dok sa spoljne strane „džepa“, iz pravca Svetlodarska u cilju deblokade snaga u „džepu“ jurišaju druge ukrajinske oklopno-mehanizovane jedinice. Primarni je cilj ukrajinskih snaga ovladavanje strateškim putem Debaljcevo-Artjomovsk, gde je 10. februara, po rečima predstavnika Donbasa, i zatvoren „kotao“. Osim što i dalje koriste višecevne raketne bacače „grad“, „uragan“, „smerč“, kao i taktičke balističke rakete „točka“ za gađanje naselja, za udare na civilne objekte, ukrajinske snage sada koriste i samohodnu artiljeriju od 203 mm, sistem „pion“, radi rušenja puta Gorlovka-Ugljegorsk. Praktično su i jedni i drugi na područjuDebaljceva sada, uoči najavljenog primirja, bacili u borbu skoro sve što imaju od artiljerije i oklopnih snaga, pri čemu sa proruske strane ne bi bilo iznenađujuće ako se dogodi i neki spektakularan manevar.

Dakle, šta je bio Minsk-2? U političkom kontekstu još je rano to procenjivati, treba praviti razliku između „pobede“ i „uspeha“, jer ova dva pojma ne moraju obavezno da se odnose na istu stvar. Ne samo zato što pobeda može da bude Pirova, već zato što ona, čak i kada za nju nije plaćena visoka cena, ne mora u potpunosti da služi interesima pobednika.

Izlet Angele Merkel i Fransoa Olanda u Minsk pokušaj je ne samo zaustavljanja rata već i samopotvrđivanja Nemačke i Francuske u odnosu na SAD, što je možda mali znak da politički hegemon Zapada više ne postoji. Evropa ima svoje političke i ekonomske interese i nju kriza u Ukrajini pogađa mnogo više nego SAD. Nemačka i Francuska su potpuno svesne da ako SAD isporuče teško i sofisticirano oružje Ukrajini - a u američkom Kongresu veliki je pritisak da to administracija Baraka Obame i uradi - Rusija će to smatrati internacionalizacijom sukoba, što ne bi ostavilo Moskvi mnogo prostora da ostane vojno pasivna.

U Ukrajini je prošle godine došlo do protivustavnog prevrata tehnikom „postmodernog državnog udara“. Izvedena je, po američkom priznanju, američka operacija promene režima. Posledica te činjenice jeste veoma ozbiljan geopolitički sukob SAD i Rusije. Na teritoriji Ukrajine Zapad pokušava da reši rusko pitanje jednom zauvek, da bi se ruski medved saterao u severnu pećinu. Ukrajinu je u važno geostrateško pitanje pretvorila ne Moskva, već Vašington, koji odbija da prekine sa hladnoratovskom politikom opkoljavanja Rusije i težnjom da za sebe pridobije sve bivše sovjetske republike. Amerika želi da u predvorju Rusije na vlasti budu američki vazali, što je čin imperijalne arogancije. U današnjem svetu nema opravdanja za primenu jednog aršina za ceo svet, a drugog za SAD. To ruši američki kredibilitet i fatalna je mana zemlje koja se smatra najmoćnijom na svetu.

Ukoliko Minsk-2 na uspe, a vrlo sam skeptičan oko toga, Ukrajina, čak i uz američko naoružanje i NATO materijalnu pomoć ne može vojno da pobedi Rusiju. Moskva može da čeka novi državni prevrat u Kijevu, ali i ruski tenkovi mogu za 48 sati da budu u ukrajinskoj prestonici, jer Zapad ne može da dobije rat protiv Rusije. Nije to samo moja procena, koju sam na ovim stranicama izneo i prošle godine posle Minska-1, to je pre tri dana izjavio i nemački general Herald Kujat, bivši šef vojnog komiteta NATO-a. A Nemcima, barem kada je u pitanju rat na Istoku, treba verovati...

Izvor: Politika

Hrvati bi nekada ubili Teslu, a sada bi da ga prisvoje

BEOGRAD – Polemika na temu kome pripada Nikola Tesla iznova se povela između Hrvata i Srba, ovog puta u Madridu, po završetku izložbe posvećene čuvenom naučniku.

Predstavnike turističke organizacije Hrvatske i njihovog ministarstva spoljnih poslova naljutilo je nepominjanje te države u kontekstu porekla ovog izumitelja.

Glavni povod je tekst s ulaza u izložbeni prostor koji su priredili organizatori postavke, Muzej „Nikola Tesla“ u Beogradu i španska telekomunikaciona kompanija „Telefonika“.

Pre Mađar nego Hrvat

– Nikola Tesla rodio se 1856. u Smiljanu, srpskom selu u Austrijskom carstvu – piše na jednom od panoa, dok su hrvatske institucije želele da naglase da je „Tesla, rođen u Smiljanu u Hrvatskoj, isticao da se ponosi srpskim rodom i hrvatskom domovinom“.

Istoričara Predraga Markovića iznenađuje to što Teslu uporno svojataju Hrvati, čije su različite vojske u nekoliko navrata palile njegovu kuću i ubijale većinu njegovih rođaka.
– Postavlja se pitanje šta bi bilo s Teslom da je 1941. ostao u Gospiću. Lako je – da je ostao da živi na toj lokaciji, bio bi ubijen. Baš kao što su i ostali pobijeni – kaže Marković i naglašava da bi se Tesla, posmatrajući njegovo državljanstvo, pre mogao nazvati Mađarem i Austrijancem nego Hrvatom.

Bespotrebna politizacija

Vladimir Jelenković, zamenik direktora Muzeja „Nikola Tesla“ u Beogradu, naglašava da Tesla nema ništa s Hrvatskom, osim geografske odrednice.

– Najkorektnija definicija Tesle je – srpsko-američki naučnik, fizičar, inženjer i izumitelj, rođen u selu Smiljanu, u Vojnoj krajini (tada u Austrijskom carstvu, danas u Republici Hrvatskoj). U pitanju je provincija izdvojena od Hrvatske, masovno naseljena srpskim stanovništvom više od 300 godina. Tako da mi nije jasno zašto je njegovo poreklo politizovano u ovom trenutku – rekao je Jelenković i naglasio da su španski autori odradili tekstualne i vizuelne podatke koji prate postavku.

Udruženje „Nikola Tesla“, Zagreb Tesla je iznad svega

Direktorka udruženja „Nikola Tesla“ u Zagrebu Dragica Mihajlović kaže da joj smeta što se u pitanje nacionalnosti naučnika meša politika.

– Poznato je da je Nikola Tesla iz srpske porodice s teritorije današnje Hrvatske. Kao neko ko se već 10 godina bavi njegovim likom i delom, mogu da kažem da je on iznad svega, kao Isus. Zato bi bilo bolje da naučimo svako dete da nabroji 10 Teslinih pronalazaka, nego da se svađamo oko njegovog porekla.

Izvor: Kurir

Tačno u ponoć

Mir u Ukrajini treba da nastupi u ponoć 15. februara, dogovoreno je u Minsku. Hoće li se to održati i u stvarnosti, teško je reći. Potpisani sporazumi dosta su komplikovani, vojno, pravno i, pre svega, politički. Neke stavke uslovljene su ispunjavanjem drugih klauzula sporazuma, tako da u celom tom mirovnom „paketu” postoji više „ako”. Iskustvo iz sporazuma Minsk-1, koji nije zaživeo, govori da ga je svaka strana tumačila po svome, ukrajinske jedinice nisu tada napustile aerodrom u Donjecku, iako je to sporazum predviđao.

Vojni aspekti sporazuma predviđaju zonu razdvajanja najmanje 50 kilometara za cevnu artiljeriju kalibra od 100 mm i više, 70 kilometara za višecevne raketne bacače „grad”, odnosno BM-21, pa sve do 140 kilometara za višecevne raketne bacače „tornado-S”, „uragan” i „smerč”, kao i za taktičke balističke rakete „točka”. Sporazumi predviđaju razoružavanje svih nezakonitih oružanih formacija i grupa i povlačenje iz Ukrajine svih stranih oružanih formacija, ratne tehnike i plaćenika, a sve pod kontrolom OEBS-a. Ko je taj koji će neku oružanu formaciju proglasiti nezakonitom, recimo „Desni sektor”, određene pronacističke oružane grupe u Kijevu, ili ko će izbaciti iz Ukrajine plaćenike američke privatne kompanije „Akademi”? Ili, ko će iz Ukrajine izbaciti određene ruske dobrovoljačke snage, po kome će se to zakonu i kriterijumu izvoditi? Ko će to određivati? OEBS nema tu snagu.

Odmicanje jednih i drugih oružanih snaga na određene linije – za Kijev je to sadašnja linija dodira, za snage Donbasa to je linija dodira od 19. septembra 2014 – rezultat je kompromisa da se stvori što veća tampon-zona, ali je problem kako tumačiti i kako rešiti pitanje „džepa” kod Debaljceva, gde je opkoljeno 6.000–8.000 ukrajinskih vojnika sa teškom borbenom tehnikom. Oni nastavljaju ratne operacije ne bi li se izvukli iz blokade.

Vladimir Putin je posle sporazuma u Minsku rekao: „Polazimo od toga da će između 6.000 i 8.000 ukrajinskih vojnika opkoljenih u Debaljcevu položiti svoje oružje.” Šta ako oni to odbiju, šta ako žele da izađu iz obruča sa celokupnom ratnom tehnikom? Jer tih 6.000 do 8.000 opkoljenih ukrajinskih vojnika trenutno čini 30 odsto svih operativnih snaga ukrajinske vojske.

U Minsku je, po izjavi Fransoa Olanda, došlo do sporazuma Kijeva sa Donbasom, što znači da je Kijev prvi put i politički priznao Donbas. Donbas je pristao da do kraja 2015. Ukrajina preuzme kontrolu granice sa Rusijom, onih 400 kilometara koje sada ne kontroliše, ali pod uslovom da se prvo izvedu takve ustavne promene koje Donbasu garantuju poseban status.

Ipak, najveća nepoznanica jeste kako će na sve to sada reagovati Vašington. Da se ne ponove Lisabon i BiH? 

Izvor: Politika

Balkan u raljama špijun

U TV emisiji na „Kanalu 5” u Skoplju rekao sam šta mislim o problemu saradnje domaćih političara sa stranim obaveštajnim službama.

Bio sam na jedno popodne u Skoplju, zvali su me u TV emisiju Milenka Nedelkovskog na „Kanalu 5”. Gospodin Nedelkovski je jedan od trojice najboljih makedonskih novinara, zbog njegovih stavova i emisija zapadne ambasade redovno ulažu proteste kabinetu premijera Makedonije.

Kada ih šef kabineta premijera Makedonije upita: „Šta da se radi sa Nedelkovskim, da mu se zabrane emisije?” Onda uvažene zapadne ekselencije, naravno, kažu: „A ne, mi to ne tražimo.” Ne, došli su kod šefa kabineta premijera Makedonije da bi ga pitali koji je današnji datum...

Elem, cela politička javnost Makedonije ovih je dana u atmosferi skandala, odnosno, pokušaja političkog puča. Naime, lider glavne opozicione stranke SDSM gospodin Zoran Zaev pokušao je da politički reketira premijera Makedonije gospodina Nikolu Gruevskog. Stranka gospodina Zaeva izgubila je izbore i sada na sve načine pokušava da dođe do vanrednih izbora.

Tako gospodin Zaev već duže preti da će aktivirati pravu „bombu”, koja će srušiti vladu i dovesti do prevremenih izbora. U tom iščekivanju da „bomba” eksplodira prođoše meseci i onda je premijer Makedonije gospodin Nikola Gruevski sazvao vanrednu i dosta dramatičnu konferenciju za štampu, na kojoj je izjavio „da je gospodin Zaev četiri puta dolazio kod njega u kabinet i pretio mu objavljivanjem ’kompromitujućih dokumenata’” protiv premijera, a koje je dobio, po rečima Zaeva, od jedne moćne svetske obaveštajne službe.

Gospodin Zaev je, po rečima premijera Makedonije nudio raspisivanje vanrednih izbora, do tada „tehničku vladu”, a za uzvrat on neće aktivirati „kompromitujuću bombu”. Saradnja sa stranom obaveštajnom službom nije koštala lidera opozicije istražnog zatvora, samo mu je oduzet pasoš.

Sutradan po konferenciji za štampu premijera Makedonije, ambasador EU u Skoplju gospodin Aivo Orav je otišao direktno kod lidera opozicije gospodina Zaeva. Verovatno da sazna ime te strane moćne obaveštajne službe. Je li diplomatski red bio da se prvo zaputi u vladu Makedonije?

Kakva je to diplomatska poruka Makedoniji, ali i ostalim sredinama, ako američki ambasador u Makedoniji, gospodin Pol Volers na otvaranju Muzeja holokausta u Skoplju kaže „da su Jevreje tokom Drugog svetskog rata na prostorima Balkana spasavali samo Albanci”? Je li diplomatama SAD dozvoljeno ignorisanje i izvrtanje istorije i činjenica samo zato što iza njihovih reči stoji Šesta flota?

Da li su zbog situacije u Ukrajini i sukoba između SAD i Rusije celokupna američka obaveštajna infrastruktura i domaća logistika na Balkanu sada podignute na viši stepen aktivnosti? Izgleda da jesu.

U TV emisiji na „Kanalu 5” u Skoplju rekao sam šta mislim o problemu saradnje domaćih političara sa stranim obaveštajnim službama. Svugde u svetu se to procesuira, ali na Balkanu izgleda ne.

Pošto se na Balkanu sve zna i ne postoje nikakve tajne. Posle 5. oktobra 2000. godine u zemlji Srbiji je došlo do tektonskog urušavanja celokupnog sistema bezbednosti. Bezbednosni klirens postao je stvar slobodne procene stranačkih vladajućih kadrova, sedmodnevne kurseve FBI prolazili su, dok su bili samo stranački kadrovi, kasnije i čelni ljudi sistema bezbednosti u ovoj zemlji, dobijali su kitnjaste diplome, koje su svedočile da su oni lideri Balkana za 21. vek.

I sve su to naši mediji zadivljeno gutali. Strani obaveštajci bili su redovni gosti TV emisija, Džejms Lajon se nije skidao sa TV ekrana. A toga nema ni u Gvatemali...

Imali smo slučaj da je na mesto pomoćnika ministra odbrane za politiku odbrane postavljena osoba koja je prethodno radila u ambasadi Norveške. Mogla je ta osoba da bude i najbolji izbor za to mesto, ali takvih primera nema u svetu. Kritikovao sam to tada na ovim stranicama. Nikom ništa.

Onda smo imali slučaj da su na sednice Generalštaba, sastanke na kojima je analizirana borbena gotovost armije, dovođeni britanski i holandski generali. Kritikovao sam to na ovim stranicama.

Nikom ništa. Onda smo dali Norveškoj da nam digitalizuje celokupnu vojnu arhivu, jer to je koštalo oko 250.000 evra, a Norvežani su se ponudili da nam to urade besplatno. Kritikovao sam to na ovim stranicama. Nikom ništa.

Dozvolili smo misiji NATO da ima svoje prostorije u zgradi Ministarstva odbrane. Ne mislim da oni u toj zgradi mogu nešto da špijuniraju, niti mi njih možemo da špijuniramo, no, reč je o dostojanstvu države i vojske.

Ima toliko slobodnih kuća i vila po Beogradu, zar je baš moralo pravo pa u zgradu Ministarstva odbrane. To je taj „uvlakački” mentalni sklop. Da su bar rekli, evo, gospodo dajemo vam 25 miliona evra pa popravite te dve zgrade.

Ne, nego svaki dan ulaze u zgradu koja je oslonjena na zgradu koju su delom srušili u bombardovanju 1999. Kakav moral! Šta oni posle svega da misle o nama? 

Da se razumemo, ovo je nasleđeno stanje, nova vlast očito ne želi da otvara neka pitanja iz te oblasti, ali moraće, jer je manevarski prostor sve manji.

Izvor: Miroslav Lazanski / Politika

Bivši američki diplomata: SAD naoružavaju Kijev kako bi primorale Evropu na rat protiv Rusije

• Naoružavanje Ukrajine je primarno usmereno protiv Evropljana. Pošto vlada sve veći razdor među politikama Evrope i SAD, jedini način da se evropske mlakonje uplaše jeste da se uzburka situacija i poveća haos.

• Ovaj konflikt je potpuno paralelan sa konfliktima na Balkanu. Tamo su SAD takođe morale da demonstriraju svoje vođstvo eskalirajući konflikt i povlačeći Evropljane sa sobom (bombardujući Srbe 1995. i 1999. godine, olakšavajući dolazak muslimana radi podrške bošnjačkim muslimanima u Bosni i albanskim separatistima u Srbiji i kreirajući na kraju klijentsku NATO državu – Kosovo).

• Nestabilnost u Evropi je potrebna da bi se Evropljanima pokazalo da im je još uvek potreban njihov veliki brat u SAD da se brine o njima.

            

New York Times tvrdi da vrhovni zvaničnici SAD i NATO-a ozbiljno razmatraju o naoružavanju Ukrajine.

Među onima koji su za naoružavanje, nalaze se sekretar države, Džon Keri, Obamina savetnica Nacionalne bezbednosti, Suzan Rajs, NATO komandant, general Bridlov, ali i vrhovni general SAD, Martin Dempsi i sekretar odbrane, Čak Hajgel.

Razmatra se dodeljivanje vojne opreme vredne 3 milijarde dolara, koja uključuje bespilotne letelice, oklopna vozila i protivtenkovske rakete.

Džejms Džatras, bivši američki diplomata i insajder Vašingtona, stručnjak za Rusiju, Srbiju, Evropu i Bliski istok, naveo je sledeće:

• Naoružavanje Ukrajine od strane SAD je veoma verovatno. Kada se razmatranje o nečemu pojavi u New York Times-u, ta politika se već u tajnosti sprovodi i to je samo način da se javnost uputi u ono što se dešava (postoji informacija da je municija NATO-a za granate već stigla u Gorlovku, Ukrajina).
• Niko u Vašingtonu ne misli da će Kijevske snage, čak i sa najboljom podrškom, dobiti ovaj rat.
• Naoružavanje Ukrajine je primarno usmereno protiv Evropljana. Pošto vlada sve veći razdor među politikama Evrope i SAD, jedini način da se evropske mlakonje uplaše jeste da se uzburka situacija i poveća haos (inače, šef vojske SAD u Evropi već dodeljuje medalje osakaćenim ukrajinskim vojnicima).
• Ovaj konflikt je potpuno paralelan sa konfliktima na Balkanu. Tamo su SAD takođe morale da demonstriraju svoje vođstvo eskalirajući konflikt i povlačeći Evropljane sa sobom (bombardujući Srbe 1995. i 1999. godine, olakšavajući dolazak muslimana radi podrške bošnjačkim muslimanima u Bosni i albanskim separatistima u Srbiji i kreirajući na kraju klijentsku NATO državu – Kosovo).
• Naoružavanje Ukrajine bi moglo da bude kontraproduktivno za američke političare. Umesto teranja Evropljana u rat, ono bi moglo da ih uplaši, zbog čega bi se povukli.
• Postoji način da se sve razreši bez rata. Vašington treba da odstupi i da pusti Evropsku uniju da se dogovori sa Moskvom, kako bi oni zajedno pomogli Ukrajincima da dođu do rešenja.
• Jedan od razloga zašto SAD naoružava Kijevske snage jeste da primora Rusiju na otvorenu intervenciju u Ukrajini, što je u skladu sa dosadašnjim scenarijom.
• Što se tiče komentara Obame o posredovanju SAD u Ukrajini putem „tranzicije moći“, koje je zapravo i potpisano u Kijevu u februaru 2014. godine, čini se da Obama ima nekakvu tendenciju da priča o svojim scenarijima.

Čini se da polako ali sigurno jurišamo ka međunarodnom konfliktu/ratu, a sve su prouzrokovali sebični ciljevi SAD i destruktivna želja za hegemonijom.

Nestabilnost u Evropi je potrebna da bi se Evropljanima pokazalo da im je još uvek potreban njihov veliki brat u SAD da se brine o njima.

Dodatno, globalna nestabilnost i ratovi su neophodni ako SAD žele da ostanu na vrhu lige.

Njihova vlast zna da na fer način ne može da pobedi u ekonomskoj igri protiv Kine i BRICS-a ako postoji stabilnost u svetu.

Damir Marinovic (russia-insider)

Izvor: Webtribune.rs

Zastave IS nestale, grafiti prekrečeni

SREBRENIK – Policajci su juče „pročešljali“ selo Gornja Maoča, vehabijsko gnezdo kod Srebrenika, u potrazi za zastavama Islamske države (IS), koje su se dan ranije vijorile na kućama, ali nisu pronašli sporna obeležja, koja su zgrozila i uznemirila javnost, ali i region.

„Policajci Državne agencije za istrage i zaštitu (SIPA), zajedno sa policajcima Federalnog MUP-a i MUP-a TK, u koordinaciji sa Tužilaštvom BiH, izašli su na lice mesta radi utvrđivanja svih potrebnih činjenica na terenu, ali nisu zatečene istaknute zastave Islamske države. O rezultatima izvršenih provera obavešteno je Tužilaštvo BiH“, navode iz SIPA.

Grafite, koji su takođe fotografisani blizu zastava, meštani su prekrečili, na način da je, umesto natpisa „Devletul Islam – Bakija“, što u bukvalnom prevodu znači „Islamska država će opstati“, ostalo napisano samo „Bagra“, što je preoblikovano od riječi „Bakija“.

Izvori bliski istrazi ispričali su da policajci, zajedno sa specijalcima, koji su išli u ozloglašeno selo, nisu nikoga uhapsili, niti su nailazili na otpor od strane meštana, koji su pojedinim novinarima otvorili dušu, dok su drugima, pak, pokazali izlaz iz sela.

Napuštena kuća

Kratko je Edis Bosnić, pripadnik vehabijske zajednice, kazao da oni „žive normalan i miran život“ i da zastave IS u tom selu nisu delo te zajednice. On još tvrdi da su im dolazila dvojica ljudi sa strane koji su na napuštenu kuću postavili sporne zastave.

„Dva čoveka koji su sumnjivog ponašanja i koji ne žive ovde s nama su istakli te zastave koje koriste ljudi na koje islamski učenjaci imaju prigovora“, kazao je Bosnić.

A te zastave su i te kako uzburkale duhove. Srđan Radulj, zamenik ministra pravde BiH, smatra da je isticanje zastave IS na teritoriji BiH čin koji ugrožava bezbednost građana veličanjem terorističke organizacije, koja čini gnusne zločine nad nedužnim civilima.

„Čin isticanja te zastave može se okarakterisati kao krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv integriteta BiH, propisanih Krivičnim zakonom BiH. No, svakako je na nadležnim pravosudnim institucijama BiH da cene da li je u konkretnom slučaju počinjeno krivično delo ili neki drugi delikt, koji je sankcionisan zakonodavstvom BiH“, izjavio je Radulj.

Zatvaraju oči

Željka Cvijanović, premijerka RS, upitala je zašto oni koji bi o tome trebalo da povedu računa zatvaraju oči pred bezbednosnim problemima s kojim živimo u BiH.

„Mi u RS ozbiljno smo zabrinuti i s pravom pitamo dokle je ova zemlja spremna da toleriše ili, u nekim slučajevima, podstiče radikalizam“, naglasila je Cvijanovićeva.

Dragan Lukač, ministar unutrašnjih poslova RS, očekuje da SIPA izvrši hapšenja, pronađe i procesuira odgovorne te takve ljude stavi pod potpunu kontrolu. On kaže da u BiH postoje pojedinci i organizovane radikalne grupe koje imaju čak i svoje baze, od kojih je jedna i Gornja Maoča.

Nedeljko Čubrilović, predsednik Narodne skupštine RS, smatra da isticanje zastave IS u Gornjoj Maoči pokazuje kakva je BiH.

„Trebaju li nam ili ne trebaju zakoni da sankcionišu takve pojave, građani neka odluče“, rekao je Čubrilović.

Ozbiljno upozorenje

Milomir Savčić, presednik Boračke organizacije RS, ocenio je da isticanje zastave i obeležja IS u Gornjoj Maoči predstavlja ozbiljno upozorenje RS.

On je dodao da isticanje zastave jedne apsolutno terorističke organizacije i kvazidržave shvata kao nagovještaj onoga što se u BiH dešavalo početkom devedesetih godina prošlog veka, jer su i tada, kako navodi, „vezivane zastave“.

Nedeljko Mitrović, predsednik Organizacije porodica zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila RS, smatra da isticanje zastave i drugih obilježja IS u Gornjoj Maoči potvrđuje da politika iz rata nije završena, već samo nastavljena u drugom obliku i novim oružjem.

Borislav Bojić, poslanik SDS-a u Predstavničkom domu parlamenta BiH, rekao je da nije iznenađen informacijom koja je stigla iz Gornje Maoče, ističući da borba protiv terorizma u BiH treba da bude organizovana.

Iz PDP-a su saopštili da najoštrije osuđuju isticanje zastava IS, jer se radi o jednoj od najbrutalnijih i najzvjerskijih terorističkih organizacija.

„Ovaj incident pokazuje da ova teroristička organizacija ima svoje pristalice u BiH“, naveli su iz PDP-a.

Inače, slučajno ili ne, zastave koje su mnoge uznemirile, zavijorile su se nekoliko dana pred početak suđenja vehabiji Huseinu Bosniću, zvanom Bilal, koji je često boravio u Gornjoj Maoči i koji je nakon odlaska Nusreta Imamovića u Siriju preuzeo funkciju vehabijskog pokreta u BiH.

Duge brade, obrijane glave

Jedan holandski novinar pre nekoliko dana bio je u Gornjoj Maoči, nakon čega je zabeležio da muškarci u tom selu imaju duge brade i obrijane glave, dok žene nose nikabe i telo im je u potpunosti prekriveno.

„Trgovina i kafića nema, samo džamije. Sa nekoliko balkona vijore se zastave. U BiH danas ima šest sela u kojima vlada šerijatski zakon. Nastala su krajem 1995. godine, kada je deo arapskih muslimanskih boraca odlučio ostati u BiH, a ne vratiti se u domovinu. Nastanili su se u zabačenim selima koja su Srbi napustili“, naveo je on.

Danonoćno pod policijskom lupom

Gornja Maoča smatra se utočištem radikalnih islamskih grupa. To selo su posle rata naselili ratnici iz islamskih zemalja – mudžahedini.

Na samom ulazu u selo danonoćno bdi policijska patrola, koja legitimiše stanovnike.

Stanovnici Gornje Maoče su neprestano pod istragom policijskih i obaveštajnih agencija zbog sumnje da su povezani s terorizmom.

Prema podacima bezbednosnih agencija, više od 150 meštana Gornje Maoče ratuje u Siriji i Iraku, gde deluje i Islamska država.

U Gornjoj Maoči sada živi tridesetak vehabijskih porodica, koje su praktično potpuno odsečene od sveta.

Izvor:Pravda

Lazanski: Kako verovati povereniku

Član 415. Krivičnog zakonika Srbije reguliše krivično delo odavanja vojne tajne. Zašto gospodin Šabić to ignoriše?

Laž je svesno izrečena neistina. Naime, tako su me učili na fakultetu. Nisam očekivao da poverenik za informacije od javnog značaja gospodin Rodoljub Šabić u TV emisiji iznosi neistinu, da manipuliše, ali izgleda da nam je takva javna scena.

Dakle, kada sam pre tri dana u emisiji RTS-a „Da. Možda. Ne.” upitao poverenika za informacije od javnog značaja gospodina Šabića u čemu je to javni interes da podrži, sa svoje funkcije, zahteve agencije Beta i novinara Vojkana Kostića upućene Ministarstvu odbrane Srbije po pitanju remonta aviona „mig-29”, broja sati letenja tih aviona posle remonta i broja obučenih pilota na tom tipu vazduhoplova, gospodin poverenik Šabić je izrekao neistinu da je dva puta od Ministarstva odbrane tražio odgovore na sva ta pitanja, između ostalog i o ceni koštanja remonta aviona „mig-29”, i da ništa nije dobio, da mu iz Ministarstva odbrane ništa nisu odgovorili. I onda je gospodin poverenik trijumfalno iz džepa sakoa izvadio intervju koji sam ja u decembru 2006. godine napravio za „Politiku” sa tadašnjim komandantom vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Srbije generalom Draganom Katanićem. U tom intervju iz 2006. godine general Katanić je rekao da imamo ukupno 380 pilota i da očekuje da prosečan nalet pilota bude u tekućoj godini između 15 i 20 sati. I to je sve od konkretnih podataka. Prosečan godišnji nalet pilota označava prosek naleta svih pilota vojne avijacije: pilota transportne avijacije, pilota helikoptera, pilota borbene nadzvučne avijacije, pilota lovačko-bombarderskih eskadrila. Neki od njih provode u vazduhu više vremena, recimo piloti helikoptera, neki manje.

Poverenik Šabić je u TV emisiji trijumfalno zaključio da su iz Ministarstva odbrane bili dužni da mu daju tražene odgovore, jer eto, „na ta je pitanja komandant vazduhoplovstva već prethodno odgovorio meni lično, pa tu tajne više nema”. Da li je poverenik Šabić hteo da obmane TV gledaoce? Jer, pitanja koja je 25. aprila 2012. godine Ministarstvu odbrane uputila agencija Beta i novinar Vojkan Kostić, pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, bila su: koliko je plaćen remont aviona „mig-29” 2007. i 2008. godine, koliko sati su ti avioni leteli posle remonta, konkretno avioni „mig-29” sa brojevima 18101, 18102, 18105, 18108 i 18301, koliko sati su avioni „mig-29” posle remonta proveli u dežurnom sistemu PVO, odnosno, u dežurnoj pari aviona, i koliko je od momenta remonta aviona „mig-29” obučeno novih pilota za letenje na avionima „mig-29”, a koji prethodno nisu leteli na vazduhoplovima „mig-29”.

Koliko se ta pitanja razlikuju od pitanja i odgovora generala Katanića u intervjuu „Politici” iz decembra 2006. godine? Običan laik, a ne vazduhoplovni stručnjak, može na prvi pogled da zaključi da se radi o potpuno različitim stvarima, odnosno, pitanjima i odgovorima.

Ministarstvo odbrane Srbije je 27. novembra 2012. godine pismenim putem odgovorilo agenciji Beta, na ličnost novinara Vojkana Kostića, na pitanje o ceni remonta pet aviona tipa „mig-29”: remont je koštao ukupno 2.743.840.474,81 dinara. Ministarstvo odbrane Srbije odbilo je da odgovori na ostala tri pitanja Bete, pitanja koja je u ime Bete podržao poverenik za informacije od javnog značaja gospodin Šabić, jer bi odgovori na ta pitanja ugrozili elemente nacionalne bezbednosti države Srbije. Odgovore na takva pitanja, koliko imate obučenih pilota za neki tip aviona, koliko vremena lete avioni posle izvršenog remonta i koliko pojedini avioni provode vremena u dežurnom sistemu PVO ne bi dala niti jedna vojska u svetu.

Zašto poverenik Šabić u TV emisiji iznosi neistinu da Ministarstvo odbrane nije odgovorilo na upit o ceni koštanja remonta aviona „mig-29”? Zašto je gospodin Šabić upravo sada opet pokrenuo to pitanje? Ministarstvo odbrane Srbije je 27. januara 2015. izdalo saopštenje u kojem se navodi zašto nije odgovoreno na pitanja broj 2, 3 i 4. Neki mediji su to saopštenje Ministarstva odbrane preneli, neki nisu. Isto to je za RTS saopštio i načelnik službe za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane pukovnik Petar Bošković.

Član 415. Krivičnog zakonika Srbije reguliše krivično delo odavanja vojne tajne, naređenje koje reguliše dežurne avione u sistemu PVO stepenovano je kao državna tajna. Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja član 9, stav 3 kaže da organ vlasti neće tražiocu, u ovom slučaju povereniku, omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, ako bi se time ozbiljno ugrozila odbrana zemlje i nacionalna bezbednost. Član 5 govori o zakonom zaštićenim informacijama koje pretežu nad interesom za javnim informacijama.

Zašto poverenik gospodin Šabić sve to ignoriše? Zašto je u TV nastupu manipulisao istinom?

Napisao: Miroslav Lazanski

Izvor: Politika