Ukrajinska kriza digla Putinov rejting na 86 odsto

MOSKVA- Popularnost predsednika Rusije Vladimira Putina skočila je na 86 odsto, navodi se u istraživanju nevladine organizacije “Levada centar“.

Putinova popularnost povećala se za 17 odsto od februara 2014. godine, prenose ruski mediji. Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenjam, 13 odsto Rusa ne slaže se sa politikom ruskog predsednika ili je odbilo da odgovori na pitanje, prenosi “Sputnjik“.

Premijer Rusije Dmitrij Medvedev uživa podršku 64 odsto stanovništva, što je sedam odsto manje u odnosu na septembar 2014. godine.
 

Mediji navode da samo 19 odsto ispitanika veruje Medvedevu, dok 24 odsto veruje ministru za vanredne situacije Sergeju Šojguu. Šefu diplomatije Sergeju Lavrovu veruje od 20 odsto ispitanika.
U istraživanju, koje je obavljeno u periodu od 20. do 23 februara, učestvovalo je 1.600 osoba u 134 ruskih gradova. Margina greške je 3.4 odsto.

Izvor: Novosti

Armija DNR u Debaljcevu zarobila Hamer i američkog snajperistu

Borci Donjecke Republike zarobili su u Debaljcevu i jedan američki oklopni automobil Humvee – poznatiji pod nazivom Hamer.

Krajem novembra je američki predsednik Džozef Bajden u Kijevu obećao domaćinima i ova borbena, nazvavši ih „vidom nesmrtonosne pomoći SAD ukrajinskoj armiji”.

Doduše, Ukrajinci su i do tog obećanja posedovali nekoliko desetina tih automobila.

Američki marinci su 2007. insistirali da bodiju oklopna vozila MRAP koja su mnogo otpornija na mine.

Borci DNR uspeli su da u Debaljcevu zarobe i jednog američkog snajperistu koji nije uspeo da se na vreme izvuče iz obruča.

Najviše stranih plaćenika i dobrovoljaca ratuje u sastavu ukrajinskog puka „Azov”.

Izvor: Fakti.org

Koliko će trajati mir

Nemačka i Francuska su potpuno svesne da ako SAD isporuče teško i sofisticirano oružje Ukrajini, Rusija će to smatrati internacionalizacijom sukoba.

Minsk-2 biće samo repriza Minska-1. Naime, kominike najnovijih mirovnih sporazuma u Minsku nisu potpisali vodeći državnici, potpisale su ih ličnosti iz Kontakt grupe. Vladimir Putin nije ništa potpisao, kao ni Angela Merkel, ni Fransoa Oland, ni Petro Porošenko. Zbog toga će i biti vrlo problematično naterati obe strane u sukobu da povuku svoju artiljeriju na liniju razdvajanja. Sa svoje strane, Moskva nikada službeno nije osporavala pripadnost Donbasa Ukrajini, ali Rusija je i neslužbeno govorila o Donjeckoj narodnoj republici i Luganskoj narodnoj republici...

„Rusija je samo garant rešenja ukrajinske krize, ali nije strana koja izvršava kompleks mera u tom pravcu... Mi to prosto ne možemo fizički da uradimo, jer Rusija nije učesnica konflikta“, izjavio je dan posle Minska-2 šef pres službe Kremlja Dmitrij Peskov.

Istog dana predsednik Ukrajine Petro Porošenko izjavio je da nije siguran u izvršenje Minskog sporazuma.

U međuvremenu, dok svet čeka na početak primirja i obustavu vatre u Donbasu, dok svi očekujemo hoće li 15. februar doneti i definitivni mir na prostoru Donbasa, sukobljene strane koriste dva preostala dana za intenzivne borbe. Naime, službeni Kijev tvrdi da njegove trupe kod Debaljceva nisu opkoljene, predstavnici proruskih snaga tvrde da jesu. Iz „kotla“ Debaljcevo ukrajinske jedinice (od 6.000 do 8.000 pripadnika) pokušavaju proboj prema mestu Logvinovo, dok sa spoljne strane „džepa“, iz pravca Svetlodarska u cilju deblokade snaga u „džepu“ jurišaju druge ukrajinske oklopno-mehanizovane jedinice. Primarni je cilj ukrajinskih snaga ovladavanje strateškim putem Debaljcevo-Artjomovsk, gde je 10. februara, po rečima predstavnika Donbasa, i zatvoren „kotao“. Osim što i dalje koriste višecevne raketne bacače „grad“, „uragan“, „smerč“, kao i taktičke balističke rakete „točka“ za gađanje naselja, za udare na civilne objekte, ukrajinske snage sada koriste i samohodnu artiljeriju od 203 mm, sistem „pion“, radi rušenja puta Gorlovka-Ugljegorsk. Praktično su i jedni i drugi na područjuDebaljceva sada, uoči najavljenog primirja, bacili u borbu skoro sve što imaju od artiljerije i oklopnih snaga, pri čemu sa proruske strane ne bi bilo iznenađujuće ako se dogodi i neki spektakularan manevar.

Dakle, šta je bio Minsk-2? U političkom kontekstu još je rano to procenjivati, treba praviti razliku između „pobede“ i „uspeha“, jer ova dva pojma ne moraju obavezno da se odnose na istu stvar. Ne samo zato što pobeda može da bude Pirova, već zato što ona, čak i kada za nju nije plaćena visoka cena, ne mora u potpunosti da služi interesima pobednika.

Izlet Angele Merkel i Fransoa Olanda u Minsk pokušaj je ne samo zaustavljanja rata već i samopotvrđivanja Nemačke i Francuske u odnosu na SAD, što je možda mali znak da politički hegemon Zapada više ne postoji. Evropa ima svoje političke i ekonomske interese i nju kriza u Ukrajini pogađa mnogo više nego SAD. Nemačka i Francuska su potpuno svesne da ako SAD isporuče teško i sofisticirano oružje Ukrajini - a u američkom Kongresu veliki je pritisak da to administracija Baraka Obame i uradi - Rusija će to smatrati internacionalizacijom sukoba, što ne bi ostavilo Moskvi mnogo prostora da ostane vojno pasivna.

U Ukrajini je prošle godine došlo do protivustavnog prevrata tehnikom „postmodernog državnog udara“. Izvedena je, po američkom priznanju, američka operacija promene režima. Posledica te činjenice jeste veoma ozbiljan geopolitički sukob SAD i Rusije. Na teritoriji Ukrajine Zapad pokušava da reši rusko pitanje jednom zauvek, da bi se ruski medved saterao u severnu pećinu. Ukrajinu je u važno geostrateško pitanje pretvorila ne Moskva, već Vašington, koji odbija da prekine sa hladnoratovskom politikom opkoljavanja Rusije i težnjom da za sebe pridobije sve bivše sovjetske republike. Amerika želi da u predvorju Rusije na vlasti budu američki vazali, što je čin imperijalne arogancije. U današnjem svetu nema opravdanja za primenu jednog aršina za ceo svet, a drugog za SAD. To ruši američki kredibilitet i fatalna je mana zemlje koja se smatra najmoćnijom na svetu.

Ukoliko Minsk-2 na uspe, a vrlo sam skeptičan oko toga, Ukrajina, čak i uz američko naoružanje i NATO materijalnu pomoć ne može vojno da pobedi Rusiju. Moskva može da čeka novi državni prevrat u Kijevu, ali i ruski tenkovi mogu za 48 sati da budu u ukrajinskoj prestonici, jer Zapad ne može da dobije rat protiv Rusije. Nije to samo moja procena, koju sam na ovim stranicama izneo i prošle godine posle Minska-1, to je pre tri dana izjavio i nemački general Herald Kujat, bivši šef vojnog komiteta NATO-a. A Nemcima, barem kada je u pitanju rat na Istoku, treba verovati...

Izvor: Politika

Kijev naredio prodor po svaku cenu: Ukrajinci pokušavaju deblokadu Debaljceva

DEBALjCEVO – Dok traju prekovoro u Minsku, Ukrajisnke trupe panično pokušavaju da deblokiraju Debaljcevo i svoje opkoljene vojnike, javlja ruski „Lajfnjuz“. Jedna kolona od 20 vozila vojne  tehnike i oko 100 boraca pokušava da se probije iz unutrašnjkosti Debaljcevskog kotla ka Uglegorsku.

Glavni napad Ukrajinaca se sprovodi iz pravca Svetlodarska ka Debaljcevu. Iz pravca Svetlodarska napada oko 30 tenkova i drugih oklopnih vozila. Iznad Uglegorska je danas delovao i jedan Ukrajinski avion SU-25.

Snage DNR uspevaju da održe položaje.

Izvor: Pravda

Kijev u plamenu: Ukrajinski vojnici protestuju ispred Ministarstva odbrane!

Ispred Ministarstva odbrane u Kijevu počeo je protest ukrajinskih boraca, a demonstranti gađaju zgradu Molotovljevim koktelima.

Prvo su se skupili borci 25. bataljona „Kijevska Rusija“, koji zahtevaju od vlasti da nađe način da njihove pripadnike, zarobljene u „kotlu“ kod Debaljceva, izbave kako znaju i umeju.

Pridružili su im se pripadnici ukrajinskog privatnog plaćeničkog bataljona „Ajdar„. Oni su pa nezadovoljni time što su neke njihove jedinice rasformirane. „Ajdar“ je zloglasna brigada koju je Amnesti internešenel prozvao zbog ratnih zločina.

Demonstranti su postavili automobilske gume ispred zgrade, a neke su i zapalili. Takođe su blokirali ulicu koja prolazi pored zgrade ministarstva.

Izvor: Kurir / vestinet.rs

Novorosija će biti, ali je Putin odlučio da celu Ukrajinu vrati Ruskom svetu

Nacisti iz Galicije su prošle godine – nakon oružanog prevrata u februaru – skakali i slavili „pэrэmogu” (na ukrajinskom – pobedu – prim. prev.), a danas ti isti Porošenka u oči nazivaju izdajnikom (kao pre neki dan u Lavovu). A treba priznati – potpuno s razlogom.

Novogodišnji praznici su pokazali prve (a smem i da verujem) poslednje rezultate kalendarske godine postojanja ukrajinske Hunte.

Nacisti iz Galicije su prošle godine – nakon oružanog prevrata u februaru – skakali i slavili „pэrэmogu” (na ukrajinskom – pobedu – prim. prev.), a danas ti isti Porošenka u oči nazivaju izdajnikom (kao pre neki dan u Lavovu). A treba priznati – potpuno s razlogom.

Očigledno je da je sa aspekta svakog banderovca došlo do kraha „velikoukrajinskog” projekta. Ako se Porošenko ne može okriviti za gubitak Krima, onda za poraz kod Luganska i Donjecka on nosi potpunu odgovornost kao šef države i vrhovni komandant.

Potpuno je legitimno da ga optužuju zato što nije prodao svoj biznis, obzirom da se u maju zakleo da će to učiniti i zato što njegova konditorska fabrika u Rusiji (Lipeck) zarađuje kao da uopšte sa njom ne ratuje. On je odgovoran i za krah privrede, rast cena, pad grivne, hladnoću i tamu po kućama. Ali, na dušu mu se najviše stavlja krivica za primirje.

U decembru smo videli potpuni ekonomski krah Hunte, a ja sam nedugo pre toga upozoravao da se u maju dogodila farsa pod nazivom „izbori predsednika u prvom krugu”.

Na samom početku bunta stanovnika jugoistoka, bilo je očigledno da region koji daje više od 20 odsto deviza, isto kao što je i Krim donosio milijarde dolara, Kijevu više neće da daje ni jednu jedinu paru. Isto tako je očigledno da Hunta zavisi od trgovine sa Rusijom više nego od EU i da nikakav „Sporazum o asocijaciji” neće nabolje promeniti situaciju (pre će biti da će nagore). Isto važi i za gas iza električnu energij… Uostalom, čitava privreda koju kontroliše Kijev zavisi od Rusije.

Situaciju je zaoštravala i zavisnost od kredita MMF-a koji se odobravaju jedino ako dođe do smanjenja socijalnih rashoda i povećanja tarifa za komunalne usluge. Otuda neizbežni dalji pad vrednosti grivne i bes stanovništva koje će za januar dobiti astronomske račune za grejanja, a sve se to moglo predvideti još u proleće.

Međutim, upravo ova očiglednost opravdava Porošenka – on je samo marioneta i brbljivac, penkalo kojem na potpis podmeću neophodne papire. Samo, uzimajući u obzir njegovu funkciju i milijarde, to nije obično penkalo već zlatni „Parker” u čokoladi.

Jeste, za primirje je on kriv. Iako se ovde radilo o klasičnom ruskom „prinuđivanju na mir”. Hunta nije imala poseban izlaz nakon katastrofalnog uništenja ukrajinske armije kod Ilovajska i faktičkog bekstva banderovaca iz Mariupolja. Mogli su da pristanu na hitno primirje, ili gubitak Mariupolja, pri čemu bi došlo do zamene bataljona nacionalne garde bajonetama jedinicama Dravog sektora, ili da kroz zube pristanu na mir.

U suštini, Porošenku je mir bio jedina šansa da ostane u predsedničkoj fotelji.

Može da izgleda interesantno i to što se apsolutno iste optužbe čuju i na račun Putina i to iz redova „ruskih patriota” među kojima su se očekivano našli i dojučerašnji nosioci belih traka koji su čitavih pet meseci na sav glas govorili da je „Putin (Donbas) pustio niz vodu”. Oni su čak posle primirja šetali po Moskvi u maršu mira zajedno sa gejevima i ukrajiniskim klovnovima.

Uostalom, isto kao što šefa ostatka Ukrajine, „napadaju” komandanti banderovskih pukova i bataljona, tako i Putinu zameraju komandanti dobrovoljaca koji su tokom primirja neočekivano postajali gotovo prave `vojskovođe`.

Njihove zamerke su razumljive i očigledne. Tokom proleća i leta ti ljudi su navikli na reke pomoći iz Rusije, navikli su da budu glavni ne samo u svojim odredima, već i na teritorijama koje odredi kontrolišu, navikli su da budu najviša vlast koju niko ne kontroliše. Opio ih je ukus pobeda i ofanziva, oni su želeli da odmah svoje odrede povedu na zapad da oslobode Dnjepropetrovsk, Kijev i Lavov. I, samo su iz poštovanja prema Putinu bili spremni da se zaustave na granici sa Poljskom. Njih nije interesovalo i nije trebalo da ih interesuje mogućnost ostvarenja tog sna — to nije bio njihov problem.

Međutim, niko od ljudi koji su postali poznati komandanti nema iskustvo u komandovanju jedinicama većim od bataljona, nikada nisu planirali operacije čak ni na nivou puka, a za sobom nikada nisu imali ne samo Generalštabnu akademiju već ni armijske funkcije. Oni su navikli da budu komandiri kojima logistička pitanja rešava „tamo neko drugi”.

Oni su sasvim iskreno, čak i u oktobru, verovali da je za komandovanjem ofanzivom dovoljno održati „savet gerilskih komandanata”.

Nekako se niko od njih nije upitao ni da li je 30-40 hiljada bajoneta koje imaju Donjecka i Luganska Republika dovoljno i za kontrolu oslobođenih teritorija. A za kretanje u široki napad – za sveukrajinski front – potrebna je tri puta veća armija.

Ovde treba imati u vidu da ta armija mora da ima i jedinstvenu komandu, a ne nekakav „savet”, kao i da se ofanzivna grupacija mora popuniti najmanje (a realno i većim) rezervnim i pozadinskim sastavom od 100 hiljada ljudi, da se obezbedi logistika koja će omogućiti da se ofanzivnim jedinicama dostavlja municija, hrana, popuna ljudima i tehnikom i da se na kraju oslobođena teritorija obezbedi i da se njome upravlja.

Ni jedan gerilski komandant na ovo nije bio spreman niti je na to mislio, jer se sa tim nikada nije suočavao i nikada to nije učio.

Zato oni sasvim ispravno smatraju da im je oteta pobeda koja je već bila na dohvat ruke,pa primirje doživljavaju na isti način kao i njihovi neprijatelji sa druge strane fronta.

Oni zbog toga nisu gori, a njihovi podvizi manji — to je jednostavno zakon građanskog rata i prvih meseci njegovog vođenja. To se događa uvek kada su avanturizam i bahatost važniji od znanja i iskustva u komandovanju velikim vojnim formacijama.

Da bi se bolje razumela situacija, treba znati da je do zime 2015. godine armija Hunte brojala 232 hiljade ljudi. Još je gotovo 33 hiljade ljudi služilo u jedinicama nacionalne garde. Plus granične jedinice, milicija, SBU, državna služba za obezbeđenje (svi učestvuju u borbenim dejstvima) i druge strukture. Treba znati i da u svim zonama tzv. antiterorističke operacije nikada nije bilo moguće u istom trenutku skoncentrisati više od 60 hiljada vojnika. Čak ne uspevaju da izvrše zamenu ljudi — samo se popunjavaju gubici (za šta su tri mobilizacije obezbedile topovsko meso).

O ovakvoj brojnosti – armija Novorosije ne može ni sanja. Na ovom se sličnost procesa, sa obe strane fronta, završava.

Počinju razlike i to kardinalne.

Hunta je sve vreme svesno uništavala svoju običnu vojsku koju je doživljavala kao stoku koja je dobrovoljno pošla na klanje. Njen glavni `vojskovođa` Donbasa – Semenčenko – postao je narodni poslanik samo zato što je u potpunosti uništio dva sastava svog bataljona, a uništenje je počelo još u Karlovki, a završilo se kod Ilovajska.

Danas su takvi drumski razbojnici Hunte postali političari i aktivno učestvuju u obračunima unutar hunte. Upravo ovo vlast u Kijevu čini veoma nestabilnom.

Taj isti „savet gerilskih komandanata”, koji se čak nije ni održao u začetoj Novorosiji,na ostacima Ukrajine ulio se u vlast i stvorio još jedan blok bezbednosnih organa kao dopunu već postojećim. Za svaku huntu, u svim vremenima i zemljama, najopasnije i najsmrtonosnijesu upravo unutrašnje razmirice. Verovatno, da na to i na mnogo šta drugo igra Kremlj.

Pođimo redom.

Moskva je jesenas blago presekla pokušaj gerilskih komandanata mlade Novorosije da postanu realna vlast. Grešio sam kada sam mislio da će krajem avgusta političari i gerilski komandanti prvog talasa – neuračunjivi i preambiciozni – početi herojski da ginu na barikadama i da goloruki jurišaju na bunkere.

Sve se odradilo „mekom silom”, dok je za poslednjih nekoliko meseci „prilikom hapšenja” bio ubijen jedino Betmen. Uz grubo opravdanje, koje nema ništa zajedničko sa zakonom, čak i datum koji je izabran za Novu godinu, govori da je paralelno sa ubistvom poznatog gerilskog komandanta podmetnuta bomba i predsedniku LNR Igoru Plotnickom koga sada mogu da sklone pod bilo kojim izgovorom.

Ali, to su detalji. Suština je da gerilske komandante nisu uveli u vlast i da im nisu predali vlast. Najuračunjiviji i razumniji su komandanti brigada koje je formirala jedinstvena armija (a formalno ih je samo dve).

Pri kraju je formiranje snage na koju će svi morati da računaju i to u svim političkim pregovorima. Treba imati u vidu da, bez obzira na nametanje stava „Putin je pustio niz vodu”, nova armija po oklopnim vozilima i teškom oružju ne zaostaje za armijom hunte. Ona je čak po broju samohodnih artiljerijskih oruđa prevazilazi.

Politika „Putin je pustio niz vodu” – nije se odrazila na liniji između DNR i LNR — ona je izuzetno dobro opremljena reaktivnom i streljačkom artiljerijom, uključujući i višecevne bacače raketa dometa do 120 kilometara. A tu su i formacije Oružanih snaga Rusije koje se redovno obučavaju u Rostovskoj oblasti i okolini, pa se nalaze samo „korak” od vatrenih pozicija koje omogućuju da se gađaju ciljevi po operativnoj dubini armije hunte.

S obzirom na sve ovo, očigledno je da Kremlj od proleća forsira realizaciju upravo takvog projekta. Upravo je Rusija ta koja će dosledno insistirati na jedinstvenoj kontinentalnoj Ukrajini. I to po svaku cenu.

Novorosija treba da postoji! Ali, u sastavu jedinstvene Ukrajine, a ne u skraćenim granicama unutar kojih danas postoje DNR i LNR. Rusija će dosledno i surovo gušiti sve one koji iz gluposti, neznanja ili zlobnih namera žele da na ruinama Ukrajine stvore dve države — Novorosiju sa nejasnim granicama (kako je rekao jedan gerilski komandant — dokle možemo doći) i onu koja iz dana duše mrzi sve što je rusko i koja će biti večni antiruski bedem u mekom trbuhu Rusije — delić Ukrajine koja će biti prenatrpana američkim bazama i pod vlašću banderovskih nacista.

Ne mogu da kažem da me pokušaj političkog rešenja „ukrajinskog pitanja” raduje. Ja sam po karakteru i načinu delovanja pristalica vojnog i konačnog rešenja banderovaskog pitanja u Ukrajini.

Banderovci moraju fizički da nestanu sa teritorije Ukrajine. Ovo neznači da obavezno treba da budu ubijeni ili obešeni po odluci suda. Prema njima treba da budu primenjene sve mere koje ruski čovek ima na raspolaganju. Uključujući lustraciju, ograničenje prava, lišavanje državljanstva, zabranu bavljenja državnim poslovima, zabranu da drže nastavu i da vaspitavaju decu. Sve dok nacizam, koji je u mojoj Otadžbini poprimio formu ukrajinskog (u suštini – galičkog) nacionalizma, ne bude likvidiran. Sve dok bude ovako kako je sada, nikakve Ukrajine, kao dela ruskog sveta, neće biti.

Zato sumnjam da će isključivo mirnim putem, političkim pregovorima i igrama, Kremlj uspeti da ostvari postavljeni cilj.

Stvar je u tome da je Rusiji dosad uspevalo da upotrebi sila i oružje u „prinuđivanju na mir” i da je u toj oblasti akumulirala veliko iskustvo. Uzete su u obzir i greške napravljene u Gruziji, Groznom i u mnogim drugim regionalnim konfliktima.

A metodologiju političkog prelaza – od potpuno neprijateljskog državnog aparata, koji je potpuno orijentisan na Zapad i u koji su ministri inostranih poslova doveli strane građane koje kontrolišu, do stvaranja prijateljske savezne države – ne samo da nema sadašnje rukovodstvo Rusije, već ga cela Rusija nema. Bar od kraja XIX veka.

Međutim, SAD i Velika Britanije u ovoj oblasti imaju ogromno iskustvo. Dovoljno je da se prisetimo kako i dan danas funkcioniše Britanski Komonvelt, pri kruni od koje sija ne samo Kanada, već i ceo kontinent uključujući „provincije” poput Novog Zelanda.

Rusija faktički nema iskustvo da sa ovakvim monstrumima na njihovom terenu igra pokvarene igre ispod žita. I upravo to izaziva bojazan da se u skorije vreme neće ostvariti konačan rezultat.

O da, hunta u svom današnjem obliku nestaje. Ali, umesto gerilskih komandanata i otvorenih banderovaca već se „treniraju” rezervni igrači i partije.

Ako su za dva meseca uspeli da za izbore pripreme i uvuku u vlast Samopomoć, koju predvodi lavovski gradonačelnik Andrej Sadovoj, onda će zaa lokalne izbore u ovoj godini pripremiti partiju Zajednička stvar Montjana. Ako zatreba — Zapad će za svega nekoliko meseci preko ukrajinskih medija, koje u potpunosti kontroliše, „progurati” bilo koji broj partija koje nemaju nikakve veze sa zločinima hunte i koje navodno neće biti antiruske, već će takve biti u suštini.

„Kosačov se na ovakvom terenu” nije kretao.

Čak se i dan danas informativnim ratom na internetu uglavnom bave građani Ukrajine koji su uspeli da izmaknu sa teritorije koju danas kontroliše hunta i koji uspevaju da prežive (od reklame do novca iz poznanstva sa biznismenima), a nikako profesionalci koji uživaju određeni nivo podrške.

U svemu je katastrofalno to što nijedan entuzijazam nije u stanju da se dugoročno bori protiv Sistema.

Možemo se koliko hoćemo smejati „ministarstvu istine” koje je formirala Hunta, ali ona samo karikaturalno potvrđuje iskustvo svojih zapadnih sponzora, gde informativne ratove vode timovi dobro plaćenih profesionalaca.

U skorije vreme će doći do susreta Putina, Porošenka, Merkelove i Olanda u takozvanom „normandijskom oviru” u Astani. Potuno je jasno da Putin uspeva da u ovoj fazi gura svoju liniju. Ali, i to je jako važno, u proces nisu direktno uključene SAD, što ne može da odgovara „svetskom hegemonu”.

Obnovljenim borbama kod Donjecka pomalo se ispoljava ovo nezadovoljstvo. Obratite pažnju: počele su čim se saznalo za pripremni sastanak u Berlinu 6. januara. Biće nastavljeni pokušaji da se obesmisli susret predsednika obnavljanjem intenzivnih operacija na frontu, kao što će biti nastavljeni i pokušaji da se ometu svi planovi Kremlja.

Predsednik Rusije je faktički tek sad izašao na teren protivnika sa namerom da u toj igri prvi put pobedi. To je igra čija se pravila mogu izučavati tek nakon početka igre. Treba priznati da je do sada sve prošlo bez nepopravljivih grešaka i da je spašeno nekoliko figura — Krim i tek začeta Novorosija.

Da li će doći do pobede – pokazaće ova godina. Zbog toga, za autora ovih redova i za Rusiju, parola „Pobeda ili smrt”, kao nikad do sad, ima bukvalni smisao.

Izvor: Fakti

Pogledajte kakvu je poruku Putin poslao Kijevu na Božić

Po svom običaju, predsednik Rusije Vladimir Putin svake godine prisustvuje božićnoj liturgiji u nekoj manjoj crkvi van prestonice.

Kao što smo već pisali, Putin je ove godine odabrao da Božić proslavi u crkvi Pokrova Bogoridice u selu Otradnoje, blizu Voronježa, na jugu Rusije. 

Međutim, ova crkva je poznata i po tome što je do sada obezbedila smeštaj i hranu za više od 900 izbeglica iz istočne Ukrajine, a  Voronješka oblast graniči se sa pobunjenim Luganskim regionom u Ukrajini. 

Putin je crkvi darovao ikonu Hrista Pantokratora. Starešina hrama protojereju Genadiju Zaridzeu rekao je da će ona biti postavljena u prostorijama prihvatilišta za izbeglice iz Donbasa. 

Činjenica da je ruski predsednik za proslavu Božića odabrao pograničnu oblast sa Ukrajinom, kao i to da je izabrao crkvu u kojoj su zbrinute izbeglice može biti tumačena kao njegova podrška stanovništvu pobunjenih ukrajinskih regiona, ali i kao upozorenje Kijevu.

Izvor: Srbija danas

Kličko: Putin je bolestan!

BEČ – Gradonačelnik Kijeva i višestruki prvak sveta u boksu Vitalij Kličko ističe da je posao na čelu gradske vlasti teži od bokserskog i optužuje ruskog predsednika Vladimira Putina da želi da izgradi novi Sovjetski savez.

„Putin je bolestan. On je svojom taktikom uspeo ono što nikada nisam pomislio da je moguće, a to je da neko može dva bratska naroda da zavadi. Znam o čemu pričam, jer mi je majka Ruskinja. Putin želi da izgradi novi Sovjetski savez i za tu veliku imperiju mu je potrebna Ukrajina“, objasnio je on u intervjuu bečkom dnevniku „Prese“.

Kličko, koji uživa poseban ugled na nemačko govornom prostoru, ističe da ima isti cilj kao i predsednik Ukrajine Petro Porošenko, a to je da zemlja bude evropska država sa evropskim standardom života i vrednostima.

Vezano za svoju funkciju on je naglasio da svom snagom želi da od Kijeva napravi grad koji se razvija, dodajući da ovaj grad ima potencijala.

S tim u vezi je kazao da je Kijev pridobio već investitore za šest projekata.

„Kada se građani zahvaljuju za promene, više čistoće i red, za intenzivnije komunalne aktivnosti onda imam osećaj uspeha. To nije pobeda nokautom, ali skupljam poene“, objasnio je Kličko.

„Posao gradonačelnika je mnogo, mnogo teži od posla svetskog prvaka u boksu. Borba protiv korupcije, protiv starog sistema i za reforme se vodi daleko više od 12 rundi. Moj ring je sada drugačiji, a protivnici mnogo jači. Međutim ostao sam isti i moj moto je dalje „bez borbe nema pobede““, naglasio je Kličko.

Izvor: Tanjug

Vojska Novorusije će za dva meseca krenuti na Kijev!

Posle avgustovskih poraza, armija Kijeva može da vodi aktivna borbena dejstva najviše nekoliko nedelja (a najverovatnije će se front ranije urušiti). Posle toga će se kijevska vlast suočiti ne samo sa bojovnicima koji žele da se obračunaju sa „izdajnicima krivim za poraz“, nego i sa narodnom vojskom u ofanzivi koja takođe želi da podnese račun za porušene gradove, ubijene civile i za drugove mučene u zarobljeništvu.

Stručns javnost je progledala, praktično kompletno. Čak se i dojučerašnji oplakivači više ne spore o tome za koliko i kada će „spojiti Novorusiju“, već isključivo o terminima ulaska kijevskog režima u okršaj sa samim sobom.

To je utešna činjenica. Ne zato što su eksperti konačno ugledali očigledno nego zato što se prostor za odluke kijevskih vlasti toliko suzio da te varijante lako izbroje čak i ljudi koji imaju nejasne predstave o šahu i brkaju geopolitiku sa „hotelkama“. Znači, računa se na dane, najviše, nedelje.

Pokušaćemo da „odigramo za Kijev“ i pogledamo koji su mu resursi konkretno ostali za produžavanje agonije.

Današnja situacija bila je predodređena u trenutku kada je Porošenko odlučio da se bori za prevremene parlamentarne izbore. Ja sam više puta pisao o tome da mu stara Rada ničim nije smetala, naprotiv, bila je čak, mnogo podložnija kontroli nego što bi mogla postati i nego što je postala nova. Još u maju, kada je Petar Aleksejevič prvi put saopštio o svojoj nameri da raspusti parlament, takođe sam tvrdio da će on na kraju dobiti destabilizaciju na teritorijama koje kontroliše i raskol između partija i lidera majdana.

Ovoga puta neću objašnjavati zašto je to bilo neizbežno. Tokom izborne kampanje neminovnost je postala realnost.

Šta sad imamo u Kijevu i okolini?

Majdanski političari potpuno su realno procenili situaciju sa izborima i razumeli dve očigledne stvari:

1. Oni više nemaju konkurente na Jugoistoku zemlje – razbijeni su Partija regiona i komunisti, oterani u poluilegalu, a na izborima će moći da učestvuju samo oni kojima to dozvoli nova „demokratska“ vlast. Odnosno, realna konkurencija određuje se isključivo na majdanskoj sceni.

Ljudi koji su organizovali državni prevrat u februaru nisu nikud nestali. Naprotiv, tokom građanskog rata oni su se organizovali, dodatno naoružali i imali su nameru da odlučujuće utiču na rezultate izbora na isti način kojim su rešavali problem Janukoviča. Pošto su jednom iskoristili oružje za rešavanje unutarpolitičkih problema, oni se više neće zaustaviti. Tim pre što im je „oružani pritisak“- jedini dostupan način za učešće u politici.

Jedino pouzdano rešenje bilo je očigledno: ako hoćeš na izborima da dobiješ rezultat vredan pažnje – moraš se osloniti na oružanu silu. Na kraju su partijski spiskovi i većinsko okruženje bili prepuni neonacista iz kaznenih bataljona, čiju pobedu je trebalo da obezbedi „oružani pritisak“ njihovih drugova po oružju na birače i izborne komisije, a ne izražavanje volje stanovništva. Ali, radi toga su određeni „drugovi“ morali da se nađu u potrebno vreme na potrebom mestu.

Na kraju se veći deo najviše ideologizovanog kadra raznih tipova dobrovoljačkih, teritorijalnih i drugih bataljona, kao i neke jedinice regularne armije kupljene od strane oligarha, našao u oblasnim centrima kao ključnim mestima za „brojanje glasova“, a ne na frontu. Naravno, isto tako veći deo bojovnika ukopao se u Kijevu, budući da upravo Centralna izborna komisija donosi poslednju i odlučujuću presudu.

Svi ti „učesnici političkog procesa“ sa automatima svakako ne nameravaju da se vraćaju na front. Mnogo je korisnije i sigurnije u svakom pogledu „kontrolisati vlast“ u Kijevu. Tako su kijevski političari, koji se međusobno glođu za vlast, preplavili glavni grad nekontrolisanom naoružanom silom.

Situacija se komplikuje i time što političari boreći se za ekonomske i finansijske resurse koji nestaju pred njihovim očima, objektivno ne mogu da nađu kompromisnu varijantu i podele vlast i imovinu svima ili makar najuticajnijima. Jednostavno, za sve nema dovoljno, a grupe koje ih podržavaju (ne samo bataljoni, nego i političari i finansijeri koji su ulagali u određenu političku strukturu ) traže nadoknadu za uložene napore i nastale troškove.

Odnosno, nema prostora za mirno, politički kompromisno rešenje konflikta koji je izazvala borba za vlast. Ako ne može da se dogovori ostaju bajoneti kao poslednji argument u sporu, a njihovo aktiviranje je stvar vremena, a ne principa. Sem toga čelnici i osoblje raznih bataljona koji se hrane iz ruku raznih oligarha i prolaze u različite resore jedni druge ne vole.

Neljubav se pojačava konkurencijom za pravo da se bude smatran najispravnijim nacistom, a takođe i obračunima sa fronta (ko je koga izdao i kome podmetnuo, ko nije podelio sa komšijom opljačkano, ko je dezertirao, a ko krv prolivao i t. d.)

Nazire se i teret očiglednog umora stanovništva od naglog pogoršavanja ekonomske situacije, besmislenog građanskog rata (u čiji pobedu više niko ne veruje) i pira koje su vlasti priredile u vreme opšte nevolje u državi koja se raspada.

Narod je spreman da plane od prve šibice. Ne za Novorusiju da plane, nego protiv „izdajnika ideja majdana“, ali samim izdajnicima zbog toga nije lakše.

Privremeno se može „osloboditi“ samo ako se gomili baci žrtva za zlostavljanje. Međutim, prošlo je vreme kada su žrtve mogli da budu iz Partije regiona ili komunisti. Naravno, nacisti su spremni i dalje da ih ubijaju isto kao i sve „vatnike“, „kolorade“ (pogrdni izrazi za Ruse) i druge antifašiste, ali za period februar-novembar ukrajinske istorije pred narodom mora da odgovara neko iz aktuelne vlasti. A tih nekih nema baš mnogo: Porošenko, Jacenjuk, Turčinov, Avakov i još desetak sitnijih političara – to je čitav spisak. Oni su zbijeni u dve glavne protivničke grupacije: „Narodni front“ Jacenjuka i Blok Porošenka.

Naoružani ljudi i veoma ljuti na čitav svet i jedan na drugog ne mogu dugo besposleno sedeti. To nije – „Berkut“ koji je mesecima disciplinovano čekao naređenje Janukoviča da rastera majdan. To su – bande plaćenika. Ako ih ne baciš na neprijatelja oni će se baciti na tebe. Tako kijevski političari nemaju baš mnogo vremena. Bojovnici treba da dobiju nalog narednih dana, najdalje nedelja.

Naravno, može se iskoristiti koliko i svet stari trik i na frontu korisno upotrebiti plaćenike. Ali i tu nastaju nerazrešivi problemi.

Prvo, pošto dobiju naređenje oni će, sa verovatnoćom od 100%, otići na front i postupiti kao petrogradski garnizon u februaru 1917., kojem su bile dovoljne samo neproverene glasine o izlasku na front da svrgnu monarha koji se držao neuporedivo jače od tandema paukova Jacenjuka-Porošenka.

Drugo, posle avgustovskih poraza armija Kijeva može da vodi aktivna borbena dejstva najviše nekoliko nedelja (a najverovatnije front će se ranije urušiti). Posle toga kijevska vlast suočiće se ne samo sa bojovnicima koji žele da se obračunaju sa „izdajnicima krivim za poraz“, nego i sa narodnom vojskom u ofanzivi koja takođe želi da podnese račun za porušene gradove, ubijene civile i za drugove izmučene u zarobljeništvu.

Tempo napredovanja narodne vojske određivaće njeno relativno neveliko brojno stanje. Prema tome, ona neće moći brzo da dođe do Kijeva. Biće potrebne pauze, preuzimanje pod kontrolu zauzetih teritorija, sprovođenje mobilizacije, uvođenje lokalnih partizana u borbene odrede i tek posle toga ići dalje. To će za Kijev stvoriti još jedan problem. U slučaju munjevitog izlaska armije Novorusije na obližnje prilaze glavnom gradu moglo bi se pobeći u inostranstvo, raditi kao „vlada u izgnanstvu“ i još pedesetak godina držati predavanja i pisati memoare o tome kako su „ruske totalitarne azijatske horde ugušile mladu ukrajinsku evropsku demokratiju“.

Međutim, pošto će od početka ofanzive narodne vojske i zauzimanja Kijeva proći najmanje jedan – dva meseca, a možda i više, nacistički banditi iz kaznenih bataljona imaće više nego dovoljno vremena da pošto postreljaju „izdajnike“ osnuju pravu „revolucionarnu vladu“ majdana, a vlasti u Kijevu neće ne samo imati povoda da beže na Zapad, nego će im, najverovatnije, za to i pameti nedostajati. Oni će i dalje huškati naciste jedne na druge i čekati kad će već jednom SAD rešiti sve njihove probleme.

U suštini, oni koji sebe smatraju za kijevsku vlast (mada je to već odavno konglomerat političkih zombija koji se bore za virtuelna punomoćja i koji su spremni svakog časa da pređu u kategoriju realnih leševa) mogu da biraju između početka prepucavanja u Kijevu, a zatim rasulo fronta i rasula fronta, a zatim prepucavanje u Kijevu.

Pri tom je jasno da uopšte nije sigurno da će se sa rezultatima sledećeg oružanog prevrata u Kijevu složiti regioni, koji nisu prešli pod kontrolu narodne vojske i nisu podigli antifašistički ustanak. Neki će odbiti da se potčine pobunjenicima, neki će zahtevati svoju „nezavisnost“ (tim pre što skoro svi imaju „teritorijalne bataljone“, a posle prevrata naglo će se smanjiti vojni resursi vlasti). Uopšte, skoro istog momenta pojaviće se progresivna mahnovština. (Nestor Mahno, vođa anarhističkog antisovjetskog pokreta u vreme građanskog rata 1918-1921g. prim. prev.)

Naravno, Porošenko je prvi kandidat za „žrtvu gomile“. Narod je navikao da za sve odgovara predsednik. Uz to, on je razočarao pristalice mira zbog nesposobnosti da zaključi mir, a pristalice rata kao glavnokomandujućem podnose mu račune za poraz. Na kraju, on je oligarh koji ima biznis, pored ostalog i u Rusiji (bezmalo gotov izdajnik otadžbine).

Ali, to ne znači da će Porošenko biti poslednja žrtva. Kao što je nekad skoro kod svih omrznuti Janukovič bio poslednja prepreka između lošeg, ali, ipak, reda, i bunta, tako je danas Porošenko – poslednja prepreka između ostataka formalne državnosti i potpune anarhije.

U uslovima potpune anarhije nikome nisu potrebni ni Jacenjuk, ni vlada, ni deputati sa Radom, ni političke partije, čak ni novinari i politički tehnolozi majdana. Tamo već svaki „pan ataman“ ima svoju „zlatnu rezervu“, čija se veličina određuje brojem bajoneta koji su mu potčinjeni, a broj bajoneta – spretnošću „pana atamana„ u pronalaženju „zlatnog resursa“.

Plašim se da će kijevski „evropejci“, koji u svojoj zemlji „nisu videli“ naciste i smatrali normalnim primenu čitave artiljerijske sile ukrajinske armije (uključujući avijaciju i balističke rakete) protiv civilnih gradova,veoma brzo saznati da nacističke bande pljačkaju i ubijaju ne samo „kolorade“ i da artiljeriju protiv „evropejaca“ne koriste sa manje zadovoljstva nego protiv „vatnika“.

Inače, među-nacistički i „unutar-evropski“ konflikt u Kijevu – dobra je šansa da opstanu mnoge pristalice Ruskog sveta koje su tamo ostale. Oni će veoma brzo prestati da budu glavni cilj, a konačni raspad državnog mehanizma neće dozvoliti da se protiv njih primene centralizovane represije. Bojovnici neće tražiti žrtve prema ideološkom obeležju već prema imovinskom.

Naravno, one koji svoj stav budu iskazivali makar sa onoliko udela otvorenosti sa kojom su to mogli da čine u vreme Porošenka, nacisti – mahnovci ubiće bez razmišljanja. U opasnosti su takođe i ljudi koje oni poznaju. Ali za one koji nisu tako poznati i ne budu išli glavom kroz zid, od antifašističkih pogleda biće opasnije imati skup auto, dobru odeću i stan na uglednoj lokaciji.

Nešto ohrabruje – „praznik nacističke demokratije“ neće dugo potrajati.

„Progledaće“ EU još brže od naše stručne javnosti. Inače, septembarske galamdžije trebalo bi javno da se izvine na kraju mira koji su mnogo puta opanjkavali „sve je propalo“ ne u Moskvi i ne u Novorusiji, nego u Kijevu.

Izvor: Fakti.org