Danas je Sveti Trifun

Danas SPC i njeni vernici  obeležavaju Svetog Trifuna ili Trivundan. 14. februara (1. februara po starom kalendaru), obeležava se uspomena na Svetog Trifuna, na dan njegove smrti. Smatra se da je ovaj svetac zaštitnik vinove loze i vinogradarstva, pa time i vina, pa ga kao svog patrona slave vinogradari i gostioničari.

Na Trivunjdan vinogradari odlaze u vinograde, orezuju po koju lozu i zalivaju vinom po neki čokot. Veruje se da će se tako vinogradu povratiti snaga posle dugog zimskog mrtvila, pa će loza moći da buja u proleće.

Zbog običaja orezivanja vinove loze, u istočnoj Srbiji svetog Trifuna zovu i Orezač ili Zarizoj. Veruje se da sveti Trifun na svoj praznik pobode u zemlju ugarak i od toga dana sneg počne da se topi. Narod ponegde kaže: „Triša zab’o ugarak u zemlju, pa zato sneg i led počinju da se tope.“ ]

Veruje se da će biti kišna i rodna godina ako na Trivunjdan padne sneg, a ako je vedro – biće sušna.

Pravoslavna crkva je ustanovila naročiti molitveni čin koji se vrši na njivama i baštama ako se dogodi šteta od insekata, miševa i drugih poljskih štetočina. Pri ovom činu se uzme zejtin iz kandila Svetog Trifuna i bogojavljenska vodica, pa sveštenik unakrst škropi njivu, baštu ili vinograd i čita molitvu.

Žitije Sv. Trifuna

Sveti Trifun se rodi od blagočestivih roditelja u Frigiji u selu Kampsadi, nedaleko od grada Apameje. Dok je još bio malo dete, preblagi Bog blagovoli useliti u njega blagodat svog Duha Svetog i podariti mu dar čudotvorstva, da ne samo iz usta ovog deteta nego i iz čudesnih dela njegovih načini sebi hvalu. I sveto dete Trifun isceljivaše od svakovrsnih bolesti i izgonjaše demone iz ljudi, o čemu se opširno piše u Velikim Žitijama. Mi ćemo ovde izneti samo jedno od mnogobrojnih čudesa njegovih, da bismo pokazali kako je vslika blagodat Božja bila u njemu, pa ćemo preći na stradanje njegovo.

Godine 225 zavlada rimskim carstvom car Gordijan. Iako beše idolopoklanik, on nije gonio hrišćane. On imađaše lepu, pametnu i mudru kćer, koja se zvaše Gordijana. Kada stiže za udadbu, stadoše je zbog njene lepote i pameti prositi za svoje sinove mnogi veliki i slavni kneževi. Ali, po popuštenju Božjem, u devojku uđe đavo, i neprestano je mučaše veoma, bacajući je u vatru i u vodu. Zbog toga njeni roditelji mnogo tugovahu i gorko plakahu. I dovođahu najčuvenije lekare, ali joj oni ne mogoše ništa pomoći. Potom sam đavo, po naređenju Božjem, povika govoreći: Niko me odavde isterati ne može osim mladića Trifuna.

I odmah car posla po celome svetu da pronađu Trifuna. I mnoge sa tim imenom dovođahu, ali nijedan ne mogade isterati demona iz careve kćeri. Tada pronađoše u Frigiji, u selu Kampsadi, sedamnaestogodišnjeg mladića svetog Trifuna gde kraj jezera čuva guske. I povedoše ga u Rim. A kad se sveti Trifun približi Rimu, oseti đavo njegov dolazak i, nemilosrdno mučeći devojku, vikaše: Ne mogu više ovde živeti, jer se Trifun približava! Kroz tri dana stići će! Ne mogu više da podnosim! – Tako vičući, zli duh iziđe iz devojke.

Trećega dana stiže u grad sveti Trifun. I doveden u carski dvor, bi s ljubavlju primljen od cara. Jer ga poznade car prema rečima koje izgovori đavo izlazeći iz kćeri njegove: Kroz tri dana stići će! – A da bi se jače uverio da je Trifun iscelio njegovu kćer, car zamoli svetog Trifuna da im pokaže đavola da ga oni vide svojim očima. Svetitelj provede šest dana u postu i molitvi, i dobi odozgo veliku i silnu vlast nad nečistim dusima. I sedmoga dana, pri izlasku sunca, car sa Senatom dođe k blaženome, želeći da telesnim očima vide đavola.

A sveti Trifun, pun Duha Svetoga, i gledajući duhovnim očima na nevidljivog duha, reče: Tebi govorim, duše nečisti, u ime Gospoda mog Isusa Hrista, javi se na očigledan način prisutnima, i pokaži im svoj nakazni i besramni lik, i ispovedi nemoć svoju! – I tog časa se pojavi đavo pred svima u obliku crnoga psa: oči cu mu bile kao plamen, glavu je vukao po zemlji. I utšta ga svetitelj: Ko te, demone, posla ovamo da uđeš u devojku? I kako si se drznuo da uđeš u bogoliko stvorenje ti koji si sam bezobličan i nemoćan i ispunjen svake gadosti? Odgovori đavo: Poslan sam od oca mog, Satane. On je poglavar svakome zlu. On sedi u adu. On mi naredi da mučim ovu dsvojku. Opet ga upita svetitelj: I ko vam dade vlast da istupats protiv stvorenja Božjeg? A demon, i ne želeći, no primoran nevidljivom silom Božjom, kaza istinu glasno, govoreći: Mi nemamo vlasti nad onima koji znaju Boga i veruju u njegovog jedinorodnog Sina Isusa Hrista, za koga Petar i Pavle umreše ovde. Od njih mi bežimo sa strahom, sem kada nam bude dopušteno da nekoga napadnemo spolja pomoću lakih iskušenja. Oni pak koji ne veruju u Boga, i u Sina Božjeg, a hode po svima željama svojim čineći dela koja su nam prijatna, – nad njima dobijamo vlast da ih mučimo. A dela koja su nama prijatna jesu ova: idolopoklonstvo, bogohulstvo, preljube, vradžbine, zavist, ubistva, gordost. Ovakvim i sličnim delima, zahvaćeni kao mrežama, ljudi se otuđuju od Boga Tvorca svog i dobrovoljno postaju prijatelji naši, i s nama će zajedno primiti večne muke.

Čuvši to, car i oni što sa njim behu prepadoše se i užasnuše; i mnogi se tada odrekoše neznaboštva i poverovaše u Hrista. A verni se utvrdiše u veri, i proslaviše Boga. Sveti Trifun naredi demonu da ide u mesto ognjeno, u ad. I demon iščeze. A car podari svetome mnoge darove, i otpusti ga s mirom domu njegovome. No svetitelj, sve što dobi od cara razdade usput siromasima. I došavši u svoju postojbinu, on upražnjavaše svoje uobičajene podvige: isceljivaše bolesnike i ugađaše Bogu svetim i neporočnim životom.

Posle cara Gordijana zacari se Filip. Ali i on nije dugo carovao, jer bi ubijen od svojih vojnika. Posle njega dođe za cara Dekije mučitelj. On diže ljuto gonjenje na hrišćane: bezbroj vernih pobi stavljajući ih na razne muke, a mnoge plašljive odvrati od Hrista i skloni na idolopoklonstvo; svima pak svojim eparsima i namesnicima širom carstva naredi da nemilosrdno prolivaju krv nevinih hrišćana koji neće da se poklone idolima. U to vreme beše na Istoku eparh Akvilin. Kod njega bi optužen sveti Trifun: da je hrišćanin, znalac lekarskog zanata, prohodi zemlje i leči bolesnike, a ujedno ih uči da veruju u Hrista, i zavodi mnoge; carske naredbe ne Sluša, i ruga se velikim bogovima.

Odmah biše poslani vojnici u Frigiju da traže Trifuna. I ubrzo ga pronađoše. Jer se nije mogao sakriti svetilnik koji gori revnošću za Boga i svetli pravom verom i dobrim delima. Pa i sam sv. Trifun, kada ču da ga traže, ne pobeže od njih u pustinju, niti se sakri u gore i gudure zemaljske, nego se naoruža molitvom i krsnim znamenjem, i smelo pristupi tražiocima, i predade im se, i veselo iđaše k eparhu Akvilinu, koji se tada nalazio u gradu Nikeji.

Kada Akvilin sa velikom gordošću sede na sudijsku stolicu, okružen oružnicima, upraviteljima, slugama i mnoštvom naroda, doglavnik Pompijan reče mu: Mladić, poslan iz grada Apameje tvojoj veličini, evo stoji pred svetlim sudom tvoje vlasti. Eparh Akvilin reče: Neka kaže svoje ime, i postojbinu, i fortunu = sudbinu, pa onda ispovedi veru svoju. Svetitelj odgovori: Ime mi je Trifun, postojbina mi je selo Kampsada, blizu grada Apameje, a sudbinu mi ne priznajemo, niti se ikada spominje. Jer verujemo da sve biva po promislu Božijem i neiskazanoj premudrosti Njegovoj, a ne sudbinom, niti tokom zvezda, niti slučajno, kao što to vi verujete. Ja sam životom slobodan, samo Hristu jedinome služim. Hristos je vera moja, Hristos – slava moja, i kruna hvale moje. Eparh reče: Držim da do sada nisi čuo za carsko naređenje, da svaki čovek koji sebe naziva hrišćaninom i ne klanja se bogovima, bude predat na smrt. Opameti se dakle, i napusti tu varljivu veru, da ne bi bio u oganj bačen. Odgovori sveti Trifun: O, kada bih se udostojio da u ognju i u svima drugim mukama skončam za ime Isusa Hrista, Gospoda mog i Boga! Eparh reče: O Trifune, savetujem ti da prineseš žrtvu bogovima. Jer vidim da si mlad telom, a savršen umom, pa ne želim da zlo pogineš! Odgovori sveti Trifun: Imaću savršen um, ako Bogu mom prinesem savršeno veroispovedanje, i kao skupocenu riznicu čvrsto sačuvam pobožnu veru u Njega, i budem žrtva Onome koji je mene radi prineo sebe na žrtvu. Eparh reče: Ognju ću predati telo tvoje, a dušu ću tvoju podvrgnuti najljućim kaznama. Svetitelj odgovori: Ti mi pretiš ognjem ugasivim, kome je kraj pepeo. A ja vama nevernicima pretim ognjem neugasivim, večnim. Otstupi od sujete, i poznaj istinitog Boga, da se ne pokaješ posle, kada budeš zapao u oganj večni.

Akvilin se ražljuti, i naredi da svetoga obese o drvo i biju. Čuvši to, blaženi Trifun odmah skide sa sebe svoje haljine, pa smelo i radosno predade divno telo svoje u ruke mučiteljima. Oni mu vezaše ruke pozadi, obesiše ga, i stadoše biti.

I tri sata bi žestoko bijen, i pokaza muško triljsnje: jcp niti jauknu, niti uzdahnu, nego ćutke primašs bezbrojie udarce. A posle tog bijenja reče mu eparh Akvilin: Pokaj se, Trifuns, i odbaci svoje bezumlje! Obećaj da ćeš se pokloniti bogovima, jer niko ne može izbeći gorku smrt koji se protivi carevom naređenju. Odgovori svetitelj: I ja tebi kažem: Niko koji se odrekne Nebeskog Cara, Hrista, neće moći naslediti život večni, nego će biti poslan u oganj večni koji se nikada ne gasi. Eparh reče: Car nebeski nije drugi do Zevs, sin Saturnov. On je otac i bogova i ljudi. Ko se njemu ne klanja, ne može živ biti. Njemu treba i ti da se pokloniš, da bi se pokazao dostojan ovog slatkog života. Odgovori svetitelj: Neka tvome bogu Zevsu budu slični svi koji mu se klanjaju, i svi koji se nadaju na njega! Za njega kazuju, da je bio prvi vrač i najbezakoniji, i pagubni čarobnjak, otac svakog prljavog dela i bezbožja; posle njegove pogibije ljudi koji su sledovali njegovim zlim delima, napraviše mu zlatne i srebrne idole, i proglasiše ga sebi za boga, da bi svojoj nečistoti i bezakonju imali zaštitu, kako se niko ne bi usudio da ih kori za njihova gadna dela, pošto im je bog bio takav. Sledeći bezbožnim predanjima i lažnim basnama, vi se klanjate mrtvim i nemim idolima. Ne marite za Boga živog, koji nebo utvrdi, zemlju na vodama zasnova, vazduh razli; i kada svakoj sazdanoj stvari dade postojanje i oblik, postavi nad svima gospodara, čoveka, koga najposle stvori; i pošto čovek bi prevaren od zavidljive zmije, i zapade u bezbrojna zla, sažali se Bog Logos, dobrovoljno se ovaploti, postade čovek, i na krstu umre, i bi pogreben, i u treći dan vaskrse, uznese se na nebo, i sedi s desne strane Boga Oca, dok Ga ne pozna sva tvar; zatim će opet doći s neba sa silom i slavom velikom, i svakome dati po delima njegovim. On je Bog nad bogovima i Car nad carevima, i Sudija živih i mrtvih. A oni koje vi smatrate za bogove, goreće u večnom ognju sa svima koji im se klanjaju.

Posle toga, kada jednom eparh Akvilin pođe u lov, naredi da svetog Trifuna privežu njegovom konju za pep. I to beše ne mala muka za svetitelja: prsti mu na nogama otpadahu, ne samo zato što beše ljut mraz a on bos, već što ga i konjske kopite dohvatahu i gažahu, te mu se i stopala raspadoše. A mučenik, gledajući k Bogu, i zagrevajući se njegovom ljubavlju, ništa ne davaše na ove patnje, već pevaše reči Davidove: Utvrdi stope moje na stazama svojim, da ne svrnu koraci moji (Ps. 16, 5). I opet: Upravi stope moje po reči svojoj, Gospode, i neka nikakvo bezakonje ne ovlada mnome (Ps. 118, 133). A često ponavljaše i reči svetog Prvomučenika, govoreći: Gospode, ne primi im ovo za greh! (D.A. 7, 60).

Vrativši se kasno iz lova, eparh ponovo izveds preda se mučenika, i reče mu: Valjda si sada, bedniče, već doneo mudru odluku da prineseš žrtvu bogovima? ili još ostaješ pri svome starom bezumlju? Svetitelj odgovori: Ti si sam pun bezumlja i neznanja, jer te je đavo oslepio, te ne možeš da poznaš Tvorca svih i da Mu ce pokloniš. A ja sam mudar, jer ne otstupam od istine koja me spasava. – I naredi eparh, te odvedoše svetoga u tamnicu, a sam otputova u okolinu, i ostade tamo nekoliko dana.

A kada se vrati u Nikeju, on opet izvede na sud svetoga Trifuna, i upita ga: Je li te dugo tamnovanje naučilo da se pokoriš carevoj naredbi i pokloniš se bogovima? Svetitelj odgovori: Bog moj i Gospod, Isus Hristos, kome služim čistim umom, poučavajući me nauči me i utvrdi me, da veru u Njega držim nepromenljivo i nepokolebljivo. Njemu, jedinom istinitom Caru i Bogu potčinjavam se, i Njemu se klanjam, a gordost tvoju i gordost cara tvog prezirem, i odbacujem one koje vi poštujete. – Tada eparh naredi slugama: Oštre klince ukucajte mu u noge, pa ga tako vodite po gradu i bijte. Sluge to odmah uradiše. I bi svetitelj vođen, ili tačnije, vučen po celome gradu i bijen; u nogama je osećao silan bol, ne samo od ukucanih klinaca nego i od ljutog mraza i snega. Jer beše tada velika zima. Pa ipak, divni stradalnik, imajući Hrista pred sobom, i gledajući na buduće uzdarje, sve to podnese s radošću.

A kada ga opet dovedoše eparhu, udivi se mučitelj takvom trpljenju svetiteljevom, i upita ga: Dokle ćeš, Trifune, biti gluv za muke? Dokle ćeš biti neosetljiv za ljute patnje? Svetitelj odgovori: Kada ćeš ti poznati silu Hristovu koja u meni boravi? kada ćeš prestati da kušaš Duha Svetoga, bedniče? Zar još nisi shvatio, da je svemoć Hristova nepobediva? – Na to se mučitelj razgnevi, i naredi da mu ruke vežu naopačke. I pošto ga obesiše o drvo, gvožđem ga bezdušno biše, pa mu zatim svećama slabine pališe. I dok mučiteljeve sluge to sa velikom revnošću činjahu, mučenika iznenada obasja svetlost s neba, i divan venac spusti se na glavu njegovu. Kada to mučitelji videše, popadaše od straha. A sveti Trifun, osetivši pomoć koja mu dođe s neba, ispuni se radosti i veselja, i govoraše: Blagodarim Ti, Gospode, što me nisi ostavio da bez pomoći budem u rukama neprijatelja mojih, nego si zaklonio glavu moju u dan borbe, i dao mi pribežište spasenja, i primila me desnica Tvoja. I sada Ti se molim, Gospode: budi svagda sa mnom, utvrđujući me i štiteći me! I udostoji me da nesmetano dovršim podvig ovaj, eda bih se udostojio dobiti venac pravde sa svima svetima koji su zavoleli sveto ime Tvoje, jer si Ti proslavljen vavek, amin.

Posle toga mučitelj opet izvede preda se svetitelja, samo bez okova. I laskavo mu stade govoriti: Trifune, prinesi žrtvu velikome Zevsu, i pokloni se carevom liku, i ja ću te otpustiti s počastnma i darovima. A sveti Trifun, osmehnuvši se, reče: Ja samog cara prezreh, i bezumne naredbe njegove popljuvah, pa zar da se bezdušnom liku njegovom poklonim? Ne bilo toga! Što se pak tiče Zevsa i drugih lažnih bogova tvojih, pitaj među vama one koje smatrate za mudre, kakve sve basne izmišljaju oko njih, trudeći se da pokriju njihova gadna dela. Sa tih razloga oni im i imena promeniše, nazivajući Zevsa nebom, Junonu vazduhom, Cereru zemljom, Neptuna morem, Apolona suncem, Dijanu mesecom. Ti isti basnotvorci vaši dadoše imena bogova vaših običajima i strastima ljudskim, nazivajući gnev i rat Marsom, bludnu pohotu Venerom. I tako, napustivši Boga i Tvorca sviju, bezumno napuniste vaseljenu idolima, i pretpostaviste tvar Tvorcu. Pa ne samo što vi sami, otpavši od zdravoga razuma i od pravoga puta, strmoglavce srljate u dušegubnu provaliju, nego se trudite da i nas sa sobom povučete, kako bismo i mi postali učesnici vaše propasti i pogibije. Ali, nećete uspeti, varalice! jer nećete moći s pravoga puta skrenuti i k idolima vašim skloniti one koji se istinski nadaju u Boga jakog i živog.

Čuvši to, Akvilin se udivi takvim rečima njegovim. Ali se i žestoko razjari, te naredi da svirepo biju mučenika. I bi svetitelj dugo i nemilosrdno bijen po celome telu. A kada mučitelj vide da taj nepokolebljivi stub ne može pokrenuti, i od vere Hristove odvratiti, donese ovakvu presudu: Trifunu Apamijskom da se otseče glava, pošto se protivi carskoj naredbi, i nije hteo da prinese žrtve bogovima, iako je bio stavljen na velike muke.

I odmah ga dohvatiše vojnici, i odvedoše van grada na mesto posečenja. A sveti mučenik, okrenuvši se Istoku, pomoli se Bogu govoreći: Gospode Bože bogova i Care careva, Svetiji od svih svetih! blagodarim Ti što si me udostojio da bez smetnje dovršim ovaj podvig. I sada se molim Tebi: Neka se ne kosne mene nečastiva lopovska ruka nevidljivog neprijatelja, i neka me ne odvuče u dubinu pogibli, nego me pomoću svetih Anđela Tvojih uvedi u mila naselja, i načini me naslednikom carstva Tvog žuđenog! Primi u miru dušu moju, i sve koji budu spominjali mene slugu Tvoga, i u spomen moj budu Ti prinosili svete žrtve, usliši sa visine svetinje Tvoje, i pogledaj na njih iz svetog obitališta Svog, dajući im obilne i neprolazne darove, jer si jedini dobar i izdašan davalac vavek, amin.

Dok se svetitelj tako molio, i pre no što je posečen bio, Gospod primi svetu dušu njegovu u ruke Svoje. To bi 250 godine. Telo pak njegovo ostade mrtvo na zemlji. A braća iz Nikeje, pomazavši mirisima česno telo njegovo i uvivši ga u čiste plaštanice, htedoše da ga sahrane u Nikeji, da bude zaštita gradu njihovom. Ali svetitelj im se javi u viđenju i naredi im da mošti njegove prenesu u selo Kampsadu, gde se rodio. I oni postupiše po njegovom naređenju.

Tako sveti Trifun, od mladosti Bogu posvećen, pošto mnoge ljude privede Hristu, i bezbrojne bolesnike isceli, i pošto velike muke podnese za Istinu, bi uvenčan neprolaznim vencem od Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome slava vavek, amin.

Izvor: Crkvenikalendar.com/Vikipedija

Protest zbog najave rušenja crkve u Prištini

Učesnici Međunarodne konferencije „Dostojanstvo, prava i slobode čoveka – hrišćanska dimenzija“, koja je u protekla tri dana održana u Sloveniji, u organizaciji Međunarodnog fonda jedinstva pravoslavnih naroda, uputili su apel gradskim vlastima Prištine da odustanu od najavljenog rušenja hrama Hrista Spasa u centru Prištine.

U završnom saopštenju skupa i pismu koje je upućeno u Prištinu, ističe se da bi rušenje nezavršenog hrama Srpske pravoslavne crkve bio zločin prema civilizaciji i religiji, zbog čega se nadležni pozivaju da odustanu od svoje namere.

Apel je usvojen na predlog Aleksandar Čotrića, narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i šefa Stalne delegacije parlamenta u Interparlamentarnoj skupštini pravoslavlja.

Osamdeset učesnika međunarodne konferencije iz 24 zemlje, među kojima su i poslanici iz Srbije, Rusije, Bosne i Hercegovine (Republike Srpske), Bugarske, Kazahstana, Jordana, Palestine i Jermenije, kao i vladike, sveštenici, profesori i predstavnici međunarodnih organizacija, obratili su se i vlastima Crne Gore, izražavajući protest zbog odluke da iz ove države bude proteran sveštenik Srpske pravoslavne crkve Velibor Džomić.

Konferencija je pre dva dana otvorena u Ljubljani u prisustvu predsednika slovenačkog parlamenta Milana Brgleza, gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića i mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija.

Izvor: parlament.gov.rs

Svetogorci prete prekidanjem pominjanja patrijarha Vartolomeja ako nastavi zbližavanje sa papom

Moskva, 6. februar, 2015. – Do urednika sajta AgionOros.ru došao je tekst poruke Kinonije (sveštene opštine) Svete Gore Atonske patrijarhu Vartolomeju, prenosi ugledni sajt Pravoslavie.ru. Pismo je posvećeno posjeti pape Carigradu u novembru 2014. godine, napisano je u decembru, ali je javnosti tek sada dostupan tekst. Još nema punog prevoda na ruski jezik.

Atonci izražavaju uznemirenost i zabrinutost zbog događaja u Carigradu. Posebno, zbog poljupca patrijarha i pape tokom Svete Liturgije.

U pismu, svetogorski monasi daju primjere liturgijskih knjiga i djela Otaca Crkve, govoreći o jeretičkim greškama Latina. Pored toga, oni su podsjetili na veliki broj svetogorskih mučenika koji su patili zbog odbijanja da „prihvate latinomudrujuće“.

Sledujući prepodobnom Siluanu Atonskom oni kliču: „Vjerujemo samo Pravoslavnoj crkvi: u njoj je radosti spasenja u Hristovoj smirenosti!“

Sveštena opština Svete Gore poziva na okončanje teološkog dijaloga sa rimokatolicima koji i dalje opstaju u svojoj jeresi. Takav dijalog vodi samo do smutnje među vjernima i ne donosi nikakve konkretne rezultate.

Atoski monasi izražavaju patrijarhu „obespokojenost“ i želju „da opstane crkveno jedinstvo svih pravoslavnih hrišćana, a vjera monaha Svete Gore nepokolebana“.

U završnom dijelu svog pisma, „predstavnici svih manastira Svete Gore“ sa „žaljenjem i zabrinutošću“ navode da, u slučaju daljeg približavanja Latinima, mogu da se ponove događaji od prije pedeset godina, kada su svetogorski manastiri prestali da pominju patrijarha carigradskog Atinagoru, koji je skinuo anatemu sa papista.

Priredio: A. Ž.

Izvor: Srbijadanas.net / Stanje stvari

Danas je Savindan

Beograd – Savindan se u školama obeležava radno ali bez nastave, uz akademije i svečane priredbe, odlazak u crkvu, a posvećen je sećanju na velikog srpskog prosvetitelja i utemeljivača obrazovanja, prvog srpskog arhiepiskopa, zakonopisca.

U Narodnom pozorištu od 20 časova biće održana tradicionalna Svetosavska akademija u organizaciji Ministarstva prosvete, a pre toga na konferenciji za novinare u Vladi Srbije biće proglašeni dobitnici Svetosavske nagrade.

Praznik Svetog Save obeležava i beogradski Pravoslavni bogoslovski fakultet, na svečanosti kojoj će prisustvovati predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

Inače, prvi pisani trag o školskoj proslavi Savindana je iz 1734. godine, kada je obeležen u Sremskim Karlovcima.

Knez Mihailo Obrenović doneo je naredbu o školskoj proslavi Dana Svetog Save u Srbiji, što je bilo regulisano zakonom od 13. januara 1841. godine. Slava je u to vreme uvedena i na Licej, a od 1864. godine na Univerzitet.

U škole je, posle više decenija pauze nakon Drugog svetskog rata, ponovo vraćena 1989. godine.

Rastko Nemanjić je u Nikeji je 1219. od vizantijskog cara Teodora Laskarisa i vaseljenskog patrijarha Manojla i Haritopula izdejstvovao autokefalnost (samostalnost) srpske crkve i srpsku arhiepiskopiju, za čije je središte odredio manastir Žiču.

Princ Rastko, čije je monaško ime Sava, živeo je od 1169. godine (po drugim podacima rođen je 1175. godine), do 1236. godine i bio je najmlađi sin srpskog župana Stefana Nemanje.
On i njegov otac su iz manastira Hilandar na Svetoj Gori, koji su osnovali krajem 12. veka, upravljali srpskom državom.

U Hilandaru je 1198. godine osnovao prvu bolnicu, a u manastiru Studenici, kao prvu u Srbiji, desetak godina kasnije.

Sveti Sava je prevodio Hipokrata i Galena i prikupljao srednjovekovne medicinske zapise, od kojih je nastao „Hilandarski medicinski kodeks“.

Bio je neobično vešt i u državno-diplomatskim poslovima, 1208. godine u manastiru Studenica nad očevim telom, koje je preneo sa Svete Gore, izmirio je svoju zavađenu braću Vukana i Stefana Nemanjiće.

Preminuo je u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu 25. januara 1236. godine, na povratku iz hodočašća u Jerusalim, posle jedne diplomatske misije za Bugarsku arhiepiskopiju.
Prema zapisima iz tog vremena, glas o smrti Rastka Nemanjića stigao je u Srbiju dva dana kasnije, 27. januara.

Njegove mošti su iz Trnova prenete i sahranjene u manastiru Mileševa 6. maja 1237. godine. Mošti je spalio Sinan-paša 1594. godine na Vračaru. Na tom mestu nalazi se spomen-hram posvećen Svetom Savi.

Izvor: Tanjug

Srpska pravoslavna crkva proslavlja Bogojavljenje: Danas je dan čuda!

Srpska pravoslavna crkva proslavlja Bogojavljenje – „objavljivanje Bogočoveka“ i „uvođenje Hrista u mesijansku misiju“. Tim praznikom se obeležava to što je, po verskom učenju, Jovan Krstitelj, pošto je krstio Isusa Hrista, video kako se „nebo otvara“ i na Isusa „sleće Sveti duh“ u „obliku goluba“.

Starokalendarske pravoslavne crkve slave jedan od najvećih praznika u hrišćanstvu Bogojavljenje – Epifanija, Teofanija, kada se proslavlja krštenje Hristovo na Jordanu, od strane sv. Jovana Krstitelja. Novokalendarci su ga slavili 6. januara. Krštenje Hrista beleže sva četiri jevanđelista, a apostol Luka navodi da mu je tada bilo oko trideset godina.

Došavši iz nedaleke Judejske pustinje, sveti Jovan je na reci krstio mnoge, radi očišćenja od greha i ponovnog, duhovnog rođenja, pozivajući ih na pokajanje. Hristos je došao iz Galileje, da bi i sam bio kršten.

Tada se desilo Bogojavljenje: kada je Isus izašao iz vode, po jevanđelju, otvorila su se nebesa i pojavio se Duh sveti u vidu goluba, koji je sišao na Njega. Glas odozgo je govorio: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji!

Praznik je poznat još iz apostolskih vremena, a u drugom veku pominje ga i sveti Kliment Aleksandrijski.

U hramovima obavlja se čin velikog osvećenja vode, koju vernici nose svojim kućama, njome krope svoje domove i čuvaju je kao lek tokom cele godine. U svečanostima je u Srbiji nekada učestvovala i vojska, zapamćene su veličanstvene litije kroz gradove, u kojima su bile zastupljene sa svojim zastavama razne organizacije, društva i školske ustanove.

Uveče, uoči praznika, hrišćani se već pozdravljaju sa „Bog se javi!“, uz odgovor „Vaistinu se javi!“ i trude se da do ponoći ostanu budni, verujući da se tada otvara nebo, kada se svaka živa voda osvećuje i da će im tada Bog, nakon molitve napolju, uslišiti bogougodne želje.

Nema pravoslavnog hrama u kome nije prikazano Bogojavljenje na ikonostasu ili na freskama. Nekada se na ovaj dan obznanjivalo kada se ima slaviti Uskrs te godine. Pravo da to ustanovljava, po odredbama vaseljenskog sabora, imala je za celu Crkvu Aleksandrijska patrijaršija.

Bogojavljenje se obeležava se širom Srbije tradicionalnim plivanjem za bogojavljenski krst.

Izvor: Kurir / vestinet.rs

Bog se javi!

"Tada dođe Isus iz Galije na Jordan Jovanu da Ga ovaj krsti. A Jovan mu branjaše govoreći: Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš meni? A Isus odgovori i reče mu: Ostavi sada jep tako nam treba ispuniti svaku pravdu. Tada Ga ostavi. I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa, i vide Duha Božijeg gde silazi kao golub i dolazi na njega. I gle, glas sa nebesa koji Govori: Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji".
(Matej 3, 13-17; Zač. 6)

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Pomolismo se Bogu, braćo i sestre, u današnji veliki praznik Bogojavljenja, praznik koji je prvobitno u Crkvi označavao javljanje Božanstva Sina Božijeg u ovom svetu. Označavao je i Njegovo rođenje i Njegovo krštenje na Jordanu i početak Njegove propovedi i Njegovog čuda, radi nas i radi našeg spasenja.

I na današnji dan se krštavalo mnoštvo onih koji su se za to spremali, prvobitno bilo Jevreja ili neznabožaca, koji su se spremali za taj čin kalemljenja na čokot Hrista, ulaska u Crkvu Svetu, koja je stub i tvrđava istine i u kojoj se spasavamo, i u kojoj postajemo članovi Tela Sina Božijeg, da s Njim zajedno i stradamo, s Njim zajedno i vaskrsnemo, tj. Njegovim vaskrsenjem, Njegovim stradanjem da se spasemo.

I od starine u Crkvi je bilo osvećenje vode na ovaj dan, koja, već znate i sami, da ne ponavljam biva da se ne kvari godinu i više. Pa se na taj način osvećujemo svi silom Božijom koja se evo daje i nama kao znak blagoslova i blagodati Božije koja dejstvuje i danas i svagda.

Neka vam je srećan današnji praznik i Hristos se javi!
Bog vas blagoslovio! "

BLAŽENOPOČIVŠI PAVLE SRPSKI

PUT U ŽIVOT

Izvor: Svetosavlje.org

OTAC TADEJ ZNAO LEK ZA RAK: Pročitajte recept i metodu za lečenje

BEOGRAD - Otac Tadej kaže da kancer može biti i Božija kazna, odnosno da je nastao zbog greha pa se duše kroz bolest tela čiste i ispaštaju. Ako hoće da se izleče prvo moraju da prekinu lanac greha (praroditeljskog, roditeljskog ili ličnog), a to se može postići samo okretanjem Bogu, odnosno, okretanjem leđa grehu.

Prvo mora da se ispovedi čitav život, od sedme godine do sadašnjeg trenutka. Zatim treba, koliko je moguće, živeti pobožno, postiti i ići na liturgiju. Najvažnije je da se iz ishrane izbaci meso. Ako je kancer u početnoj fazi, treba jesti semenke kajsije 20-30 komada dnevno, jer sadrže vitamin B17, ako je kancer u odmakloj fazi onda treba jesti po 80 komada semenki dnevno. Preventivno možete jesti po 10 komada dnevno.

Ovo je metoda koju preporučuje Otac Tadej, kako da izlečite svaki oblik „raka“ ako živite pobožno: Onima koji boluju od raka Otac Tadej kao glavno i osnovno preporučuje da uopšte ne jedu meso. Mesa se dele na bela i crvena, bela mesa su riblja mesa i ona su zdrava. Crvena mesa su štetna, ali mi ne znamo da su to sva ostala osim ribljeg i danas je toliko meso zatrovano kancerogenim materijama, od mesa prosto bujaju ćelije raka, zbog silnih otrova to meso danas više ne treba jesti, čak ni živinsko. To je najvažnije, da se izbaci meso. Meso se može zameniti koprivom koja ima takve sastojke da snažno deluje na organizam.

Vodu iz česme ne treba uopšte piti (posebno ko boluje od raka) jer ako pijete vodu iz česme i ako ne jedete meso ipak ne možete ozdraviti jer je u njoj dvostruko ako ne i više hlora nego što je dozvoljeno.

Foto: Printscreen

Recept:

Prolom voda leči rak ali samo pod jednim uslovom, da se ništa sveže ne jede niti prženo na ulju, ništa, samo da se kuva u prolom vodi. Ništa nekuvano ni sveže voće i povrće niti išta se ne jede osim povrća kuvanog u prolom vodi. Pije se prolom voda i ni jedna druga. Bukvalno ni salata ne sme da se jede ako nije skuvana u prolom vodi. Jeste teško i neukusno jer se samo jede kuvano i pije prolom voda ali to je jedini način.Kada se bolesnik izleči, što traje nekada 40 dana a nekada koji mesec, treba nastaviti s takvom ishranom još 30 dana.

Bolesni od raka obavezno treba da idi u crkvu, na liturgiju svake nedelje, da se detaljno ispovede i pričešćuju, smirenje će takođe pomoći da naši organi funkcionišu mnogo bolje i pravilno rade. Čak i onda kada lekari dignu ruke od bolesnika za njega nije kasno ako ako se bude pridržavao ovog uputstva.

Izvor: Alo

Čudo u manastiru Rukumija

„Hvalimo Te, Bože, hvalimo; blizu je ime tvoje. Za Tebe kazuju čudesa Tvoja“ – Psalam 75.1

ČUDO U MANASTIRU RUKUMIJA

(Napisano po istini i sopstvenom svedočenju)

Sredina juna meseca 2007 godine. Nalazim se u dvorištu manastira Rukumije i čekam igumana Simeona. Nisam nikada ranije dolazio u taj manastir, doduše, nikada ranije nisam ni posećivao sveta zdanja. Bio sam „brz“ momak, kratko podšišan, mišićav i verovao sam samo u ljudsku silu i moć a sebe deklarisao kao vernika jer je to „tako trebalo“.

Ovaj put, bio mi je potreban neko jači od ljudske sile a takvu silu nisam poznavao, poslednja nada je bila manastir za ono što mi je potrebno. Bio sam i dalje skeptičan ali sa druge strane svestan da ukoliko ima Boga, pomoći će, to je ono što se uglavnom traži poslednje kada sve ostalo propadne. Čekam oca Simeona duže od 45. minuta, na sebi imam majicu bele boje kratkih rukava, napadna tetovaža mi viri preko bicepsa i na majici piše „Central Intelligence Agency . C.I.A.“

1. jun 2007.

U vožnji kroz grad nakon provoda stajem ispred prodavnice sa prijateljem da kupimo nešto za piće, u tom trenutku vidim maćehu svog prijatelja iz detinjstva, čovek sa kojim sam odrastao, kako izlazi iz prodavnice, bledog lica i praznog pogleda, u ruci drži neke namirnice i kreće ka autu oca mog prijatelja koji je čekao ispred. U tom trenutku vidi mene, otvaram prozor svog vozila i obraćam joj se:
– Žako, šta radiš, šta pazarite ovako kasno?
Ona se naginje na prozor i videvši je bolje shvatam da nešto definitivno nije u redu.
– Miloš je imao saobraćajku motorom, reanimirali su ga i hitno poslali za Beograd, stanje je mnogo teško.

Tog trenutka kao da me je grom udario, počeo sam da drobim volan svog auta rukama i da pesnicama udaram po instrument tabli, bio sam u šoku, odvezao drugara odmah kući i nakon toga prolazili su dani a moj prijatelj je uveliko bio u stanju kome, prelom rebara, ključne kosti, povreda vratnog pršljena koja je pretila da ga ostavi, ukoliko preživi, kao biljku zakucanu za krevet i ono najopasnije, teška povreda glave sa hematomom na mozgu od koga je zavisilo da li će se uopšte probuditi iz kome i da li će uopšte ostati živ. Lekari nisu davali dobre prognoze, bilo je pitanje dana kada će sve biti gotovo. Kako su dani tekli stanje je bilo isto i bez ikakvog pomaka. Trajali su kao večnost.

Sredina juna 2007.

Dakle, u iščekivanju oca Simeona primećujem kakav sam zapravo ušao u manastir. Pokušavam makar da sakrijem tetovažu ali mi ne uspeva i on se pojavljuje. Prvi put sam ga tada video, imao je oči izuzetno prodorne kao da me je sekao njima. Takav pogled nisam osetio ni kod koga u životu, ni kada sam gledao u neprijatelje ni u prijatelje. Prve reči bile su mu „Jel je to ona `Cija`“, i gledao u majicu. Posrameo sam se kao nikada u životu i promrljao: „Jeste oče“, a on mi odgovorio „Obuci nešto Srbsko drugi put“ (više nikada nisam obukao tu majicu).

Pitao nas je zašto smo došli i Miloševa maćeha i ja objasnili smo mu situaciju na šta nas je on saslušao i samo klimao glavom gledaući u pod. Kada smo završili izlaganje rekao nam je da uđemo u manastir i da će se pomoliti za Miloša. Upalili smo sveće i držali ih u rukama a Simeon je uzeo molitvenik i počeo molitvu. Tog trenutka, svedok nam je Bog, iako je bio lep prolećni dan, toliko se pomračilo da se jedva moglo nešto videti, otac Simeon je primakao molitvenik sveći da bi uopšte mogao da vidi šta čita kolika je tama zavladala. Zatim je krenuo pljusak, prejak pljusak, a znao sam da je nebo bilo vedro i da ništa nije ukazivalo na to, prozori u manastiru počeli su da udaraju od siline vetra verovatno, podilazila me je jeza dok sam držao sveću. Kada je Simeon tokom molitve rekao ime mog prijatelja, na njegovu reč „Miloš“ grom je udario toliko snažno da smo svi osetili kako je tlo pod nogama zavibriralo.

Tokom molitve grom je udario još par puta. Cela molitva je trajala nekih dvadesetak minuta rekao bih, i onog trenutka kada je molitva prestala tog trenutka je prestala kiša, vetar, gromovi, i nakon što smo izašli iz manastira mogao sam primetiti da je opet vedro. Jedini dokaz toliko jakog nevremena bio je mokar beton. Obratili smo se ocu Simeonu i pitali ga „Šta će biti oče?“ A on je rekao smirenim tonom da se ne brinemo, da će Miloš biti dobro ali da više nikada neće biti isti čovek i da će se promeniti na bolje.

Povratak kući

I dalje sam bio pomalo skeptičan po celom tom pitanju, vozio sam ka Požarevcu iz manastira i taj put je trajao nekih petnaestak minuta. Na ulazu u Požarevac Miloševoj maćehi je zazvonio telefon, na vezi je bila doktorka sa Banjice. „Stanje je bolje, očekujemo buđenje iz kome!!!“
Prve dobre vesti! Prva dobra vest nakon desetak i više dana agonije! Petnaest minuta nakon molitve i čuda u manstiru Rukumija.

Svega sam postao svestan tek nakon što se sve završilo, dok je trajalo, nekako ne možeš doznati da prisustvuješ čudu. Jako je to čudan osećaj. Danas, sedam i više godina kasnije moj prijatelj se potpuno oporavio. Danas ima ženu i dobio je ćerkicu. Nadam se da sam i ja postao drugačiji čovek zajedno sa njima. Kako je vreme odmicalo više nego jasnije mi je ostalo urezano u razum: Bog kuca na sva naša vrata, na nama je da mu ih otvorimo.

Boban Adamović, 
leta Gospodnjeg 2015.
Izvor: FB reporter

Da li Srbi imaju najstrari kalendar na svetu?

Dok se u Srbiji o ovom veličanstvenom kalendaru ćuti, za istraživanje istog zainteresovane su institucije u Portugalu i Indiji, kao i američke izadavačke kuće i NASA koja je i potvrdila povezanost kalendara i prirodnih pojava.

To je bio kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke i obligacije među ljudima. Danas ga zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i smatra se njenim Ustavom, budući da ga je Sveti Sava uneo u crkveni kodeks 1119. godine.

Reč “kalendar” vuče koren iz našeg jezika, jer je ova složenica nastala od dve naše reči “kolo” i “dar”. Nije potrebno pojašnjavati značenje ove složenice. U našem narodu postoji ogromno kalendarsko znanje, sačuvano u mitologiji, epskoj poeziji, običajima i svakodnevnom životu. Srbin je od postojanja bio stopljen sa prirodom i bilo je neophodno da njene promene poznaje kod sebe.

Zato Srbi imaju jedan od najstarijih i najtačnijih kalendara na svetu. O ovom kalendaru se vrlo malo zna i govori mimo kruga “posvećenih”, jer je gotovo čitav vek koji je za nama, bio “tabu tema” i među samim Srbima.

Idejnim tvorcima srpske falsifikovane istorije nije odgovaralo postojanje ovog kalendara, jer se on nikako nije uklapao u njihove tvrdnje o nastanka i opstanku Srba. Naime, srpski kalendar je dosezao toliko daleko u prošlost, mnogo duže od njihove sopstvene istorije!

Srpski kalendar bio je zvanični kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke, obligacije među ljudima, a njega danas zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i on se smatra njenim Ustavom, budući da ga je još 1119. godine u crkveni kodeks uneo Sveti Sava.

On datira od perioda vinčanske kulture, još od 6. milenijuma pre naše ere, na šta ukazuje i simbol za vreme, koji je karakterističan i prikazuje luk sa dva preseka. najstariji zapis o srpskom kalendaru jeste jedan nadgrobni spomenik iz ovog veka, a ono što je zanimljivo jeste da je datiranje izvršeno ćirilicom, što pokazuje da je to pismo postojalo i pre Ćirila i Metodija.

Kao zvanični srpski kalendar, uvodi ga Sveti Sava u 13. veku i koristio se sve do 19. veka. Do tada je sve datirano po njemu – knjige, povelje, zakoni, nadgrobni spomenici, spomenici kulture, a tome u prilog govori i činjenica da je na Smederevskoj tvrđavi u zidine uklesan datum izgradnje po srpskom kalendaru.

Mnogi spomenici i manastiri datirani su po srpskom kalendaru. Na primer,spomenik caru Lazaru koji je podigao despot Stefan Lazarević, najučeniji čovek tog vremena. Tu piše da se Kosovska bitka održala 6897. godine, a to se nikako ne uklapa u naše saznanje.

Najnovije istraživanje koje smo uradili pre dve godine kaže da se u Vujanskom manastiru, koji se nalazi između Čačka i Gornjeg Milanovca, nalazi krst blaženopočivšeg Patrijarha Pavla koji je datiran po srpskom kalendaru – rekao je Milan Stevančević, najbolji poznavalac kalendara kod nas, koji se njegovim izučavanjem bavio skoro 40 godina.

Prema srpskom kalendaru, godina se deli na leto i zimu. Leto počinje na Đurđevdan, 6. maja, dok zima na Mitrovdan, 8. novembra. Istražujući dalje i tumačeći to sa naučne strane, ovo su dva datuma kada se smenjuju dva godišnja doba, što se poklapa i sa sunčevim kalendarom kada se menjaju energije.

To je potvrdila i NASA, koja je ustanovila da se ti veliki crkveni praznici poklanjaju sa elektromagnetnim promenama Sunca.

– Po srpskom kalendaru, Sunce se posmatra kao živo biće koje se smatra i božanstvom. Ono je lice koje služi srpskom narodu za datiranje mnogih prirodnih pojava, kao što je, na primer Preobraženje, a ono se javlja 19. avgusta. Tada se menjaju gora i voda. Da se menja gora znamo po lišću koje žuti i opada, a šta znači “menja se voda”? – ističe Stevančević i dodaje:

Kada je Beogradska škola meteorologije istraživala hemijski sastav vode 2008. godine, zaprepastili smo se da se 19. avgusta menja hemijski sastav kiše. Do tada je kisela, a od tada alkalna ili neutralna. Pitanje je kako je naš narod znao da se tada menja i sastav vode, jer smo mi ovo otkrili uz velika magnetna sredstva, aparate i instrumente.

Godina po srpskom kalendaru počinje početkom aprila i usklađena je sa gregorijanskim, što je zasluga Svetog Save, koji je u 13. veku prihvatio rimsko označavanje mesec dana, kako bi pokazao zajedništvo hrišćana.

Prema protokolu srpskog kalendara, prvo se pokazuju godina, pa mesec i dan, za razliku od drugih kalendara koji prikazuju dan, mesec i godinu. Ono što je zanimljivo jeste da ni jedan drugi kalendar nema takvo datiranje, ali i to da se kompjuterska obrada vrši po protokolu srpskog kalendara.

Dok se u Srbiji o ovom veličanstvenom kalendaru ćuti, za istraživanje istog zainteresovane su institucije u Portugalu i Indiji, kao i američke izadavačke kuće i NASA koja je i potvrdila povezanost kalendara i prirodnih pojava.

Prema Stevančeviću, radiće se na novim saznanjima kojih ima dosta, budući da se podaci o srpskom kalendaru nalaze u starim rukopisnim knjigama, koje imaju veliku istorijsku i naučnu vrednost, a koje su odnete iz zemlje i nalaze se u muzejima i bibliotekama širom Evrope.

Meteorološki sateliti dokazuju da su “gorski carevi” bez svemirske tehnologije, posle Mitrovdana nekako znali da Sunce smanjuje aktivnosti na severnoj hemisferi i mudro se povlači kod jataka na zimovanje. Narodni srpski kalendar na neki način poznaje termine promena elektromagnetizma Sunca, a takva preciznost ne može biti slučajna, jer zahteva mnogo znanja iz kosmičke meteorologije.

Time se ponovo postavlja pitanje neke izgubljene civilizacije.

Izvor: Aleksinac.net / vestinet.rs

MIR BOŽJI, HRISTOS SE RODI!

Redakcija Nacionala svim svojim čitaocima želi srećan Božić uz tradicionalni pozdrav: MIR BOŽJI, HRISTOS SE RODI!

Amfilohije: Sreća je što braća Rusi shvataju da sankcije Crnogoraca samo šala

CETINjE – Sa nalaganja Badnjaka ispred Cetinjskog manastira mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije poručio je da smo svi jednaki samo što poneki zalutaju, aludirajući na vernike Crnogorske pravoslavne crkve koji su badnjake nalagali kod dvorca Petrovića na Cetinju.

Amfilohije je kazao da onaj ko, kako je rekao, pali logorske vatre, nema budućnosti.

„Ovaj dan priziva nas na pomirenje bratsko, na slogu i slobodu, i na sabiranje oko ognja badnjaka i oko ćivota Petra Cetinjskoga, a ko se otuđuje od ovoga ognja, taj ne pripada ni ovima koji su ovde vekovima živeli i gradili i taj nema budućnosti. Neka oni kažu – ne dopada se nama Amfilohije, ne mora Amfilohije da im se dopada, ali nemojte ćivot Svetog Petra da mi prezrete“, poručio je Amfilohije.

On se osvrnuo i na crnogorske sankcije Rusiji, i poručio da braća Rusi znaju da smo se šalili.

„Sreća je što braća Rusi shvataju da je to šala Crnogoraca, da se oni šale. Šale se Crnogorci, kakve sankcije protiv cara Nikolaja, te sankcije protiv njega su sankcije protiv mitropolita crnogorskog Danila Petrovića“, kazao je Amfilohije.

On je pojasnio i zašto nije prisustvovao proslavi 520 godina od štampanja Oktoiha koje je održano nedavno na Cetinju u organizaciji lokalne vlasti.

„Nemojte da se ljutite, jesam malo jezičar ja. Na Cetinju pozivaju mitropolita crnogorsko-primorskog, naslednika Petrovića, latinicom. Da me je pozvao brat Italijan, Nemac, Hrvat, svaka čast, odazvao bih se, ali ovom pozivu se nisam odazvao“, rekao je on.

Izvor: CDM

Pravoslavlje i Katolicizam

Danas je Badnji dan

BEOGRAD - Pravoslavni vernici u Srbiji obeležavaju sutra Badnji dan tradicionalnim unošenjem i paljenjem badnjaka, liturgijama u hramovima i porodičnim okupljanjem za posnom trpezom, pred najradosnihi hrišćanski praznik Božić - praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista.

Poglavar Srpske pravoslavne crkve Irinej pozvao je u Božićnoj poslanici vernike da u miru i ljubavi proslave Božic upozorivši da je covek danas, više nego ikada, u opasnosti da zameni Boga satanom, lažnim božanstvom i lažnim znanjem, a istinsku ljubav telesnom pohotom i nadmenošcu življenja. Božić je dan kada se slavi rođenje Isusa Hrista i, zajedno sa Uskrsom, predstavlja jedan od najvećih hrišćanskih praznika.

Pripreme za ovaj praznik počinju 40 dana pre 7. januara Božićnim postom koji predstavlja pročišćenje duha i tela, a ljudi se u Srbiji pozdravljaju rečima "Hristos se rodi", a otpozdravljaju sa "Vaistinu se rodi".

Božić je praznik cele porodice i zato se očekuje da ona tokom prazničnih dana bude na okupu, a prati ga veliki spisak narodnih običaja, poput lomljenja pogače. Srbi Božić obeležavaju od pamtiveka, a Badnjakom, odnosno božićnim drvetom se u kuću unosi sreća, zdravlje i napredak. Uz drvo, daruje se i žito da bi naredna godina bila plodna.

Obavezno je i unošenje slame jer je to običaj još iz predhrišćanskog perioda i zato što se na taj način prinosi žrtva duhu Hrista koji je i rođen na slami. Na Božić se okuplja cela porodica. Tada se česnica okreće u smeru kretanja Sunca. Kao žrtva se najčešće prinosi prase, koje predstavlja nagradu ukućanima za četrdesetodnevni post.
Običaj nalaže da ukućani prvog gosta na Božić, položajnika, daruju poklonima i goste najbolje što mogu, jer on simbolizuje božanstvo.

Osim Srpske pravoslavne crkve, Božić se po Julijanskom kalendaru slavi i u ruskoj, gruzijskoj i makedonskoj crkvi, Jerusalimskoj patrijaršiji, a obeležavaju ga i Kopti.

Izvor: Kurir

Patrijarh Irinej: Što je manje vere u Boga, to je sve manje ljubavi među ljudima

BEOGRAD – Poglavar Srpske pravoslavne crkve Irinej pozvao je u Božićnoj poslanici vernike da u miru i ljubavi proslave Božić upozorivši da je čovek danas, više nego ikada, u opasnosti da zameni Boga satanom, lažnim božanstvom i lažnim znanjem, a istinsku ljubav telesnom pohotom i nadmenošću življenja.

„A kad je čovečanstvo u istoriji kretalo tim putem, neminovno se nalazilo u predvorju svoje katastrofe i pred propašću svoje civilizacije“, upozorio je Irinej.

„Molimo se da u godini koja dolazi bude manje nemira, a više mira, manje mržnje, a više ljubavi, manje nesloge, a više sloge, i prizivamo blagoslov Božji da svi, gde god da su u svetu, u miru i ljubavi proslave Božić pozdravljajući jedni druge radosnim i drevnim pozdravom“, rekao je patrijarh.

On je novinarima u patrijaršiji rekao da se slavljenje Božića, kao slavljenje Boga ljubavi i istinske čovečje događa u vremenu čovekove upotrebe, ali i zloupotrebe Božjeg davanja i darova.

Ta zloupotreba, kako je rekao, neminovno izaziva poremećaj osnovnog poretka i pravila življenja, uzrok je zla i mnogih bolesti, ugrožava zdravlje, kako čoveka, tako i prirode i dovodi do gubljenja smisla života.

Patrijarh je istakao i da Hristovo rođenje poziva na povratak iskonskim moralnim vrednostima, na uzdržanje, na svetinju braka, podvig, post i molitvu.

„U ovom našem vremenu, sve je na prodaju, naročito svetinja ljubavi i smisla života…svojim rođenjem poziva sve ljude svih vremena na zadobijanje večne božanske ljubavi, besmrtnog zdravlja i punoće života, u zajednici Boga oca, sina i svetog duha“, naveo je patrijarh.

On je rekao i da smo i ovog Božića zajedno sa braćom i sestrama na Kosovu i Metohiji kojima je poručio da ostanu i da žive sa svojim svetinjama.

Takođe, podsetio je i na arhiepiskopa ohridskog i mitropolita skopskog Jovana koji u tamnici, kako je rekao, nepravedno izražava kaznu samo zato što se opredelio za jedinstvo svete, saborne i apostolske crkve.

On je u Božićnoj poslanici ukazao i da je porodica osnovna ćelija Crkve Božje, a da se ona, zajednica muškog i ženskog kao Sveta tajna ljubavi, raspada kada ljudi poriču Boga ljubavi.

„Što je manje vere u Boga, to je sve manje ljubavi u ljudskih odnosima, sve je manje istinske ljubavi u braku, porodici, društvu, to sve više među ljudima i u ljudima caruje lažna ljubav i samoljublje“, poručio je Irinej i dodao da je ljudsko biće po prirodi stvoreno za ljubav.

On je istakao i da je Božić dan u kojem je Bog postao čovek, da bi ljudi postali Bogovi po blagodeti.

„Božić je dan otkrivanja večne istine otkrivanja večne istine o Bogu, čoveku i svetu, Božić je dan u kojem se sjedinilo nebo i zemlja, u kojem je zasijala svetla večna svetlost bogospoznanja“, rekao je on.

Patrijarh Irinej je dodao i da se na Božić otkrivaju i daruju tri osnovne svetinje ljudskog i sveukupnog postojanja, svetinja oca i očinstva, svetinja majke i materinstva, svetinja deteta i detinjstva.

Upravo zato, kako je istakao, Crkva pred Božić slavi Detinjce, Materice i Očeve.

Poglavar Srpske pravoslavne Crkve Božićnu poslanicu završio je rečima: Mir Božji – Hristos se rodi, Blagoslovena nova 2015.godina.

Izvor: Tanjug

Arheolozi pronašli mesto na kojem je suđeno Isusu Hristu!?

JERUSALIM – Američki list Vašington Post je objavio da su arheolozi u Jerusalimu pronašli mesto na kojem je suđeno Isusu Hristosu, tačnije, da je pronađen dvor cara Iroda, gde je živeo Pontije Pilat pred koga su nekadašnji Jevreji izveli Isusa Hrista da mu bude suđeno.

Do otkrića se došlo sasvim slučajno prilikom građevinskih radova na proširenju jednog od muzeja u Jerusalimu.

Ukoliko se dokaže da su pronađene ruševine ostaci dvora cara Iroda, ovo mesto će postati jedno od tačaka poklonjenja hrišćana iz celog sveta, navodi list.

Izvor: Pravda

Danas je Tucindan

Pečenica pripremljena na Tucindan peče se sutra, na Badnji dan. U narodu postoji vjerovanje da utroba pečenice, pripremljena na Tucindan, ima ljekovita svojstva. Srpska pravoslavna crkva i vjernici proslaviće sutra Badnji dan, pripremajući se za najradosniji hrišćanski praznik Rođenje Isusa Hrista - Božić. Službama bdenija i paljenjem badnjaka u pravoslavnim hramovima najavljuje se Rođenje Spasitelja čiji se dolazak na svijet slavi kao početak novog vremena i kao najradosniji događaj za hrišćanstvo. 

Ovaj praznik je i posljednji dan četvoronedjeljnog Božićnog posta kojim se vjernici pripremaju za proslavu Božića. U pravoslavne domove se na taj dan unosi badnjak, kome je Crkva dala poseban smisao. Na taj dan ujutro najstariji muški ukućanin usiječe hrastovo ili cerovo drvo - badnjak, koji treba odsjeći sa tri udarca tako da padne na istok. Badnjak predstavlja simbol drveta koje su, kako kaže predanje, pastiri donijeli Josifu i Mariji da založe vatru i zagriju pećinu u kojoj je rođen Isus. 

Badnjak se pali uoči praznika i gori do Božića kada se objavljuje radost Hristovog Rođenja. Dogorijevanje badnjaka je simbol rastanka sa starim vjerovanjima i prihvatanje nove svjetlosti koja dolazi sa vjerom u Novorođenog Hrista. Svi običaji imaju smisao hrišćanskog zajedništva, pa se smatra da se ljudi okupljeni oko badnjaka zagrijavaju ljubavlju i slogom, a njegovu svjetlost unose u mrak neznanja i praznovjerja. Najviše narodnih običaja kod Srba vezuje se za Badnji dan i Božić kojima se dočarava događaj Rođenja u Vitlejemu. 

Uoči Božića slamom se posipa pod i domovi se pretvaraju u Vitlajemsku pećinu u kojoj je rođen Bogomladenac Isus koji je povijen u slamu i kojem su se najprije poklonili pastiri. U seoskim kućama slama leži i po tri dana dok se u gradovima u domove unosi svežanj slame koja se postavlja uz badnjak. Postoji običaj da se kuće posipaju žitom i niz drugih rituala kojima se daje hrišćanski smisao jer je Hristos došao da ljude zbliži i nahrani i napoji svojom naukom i ljubavlju. 

"Ko je gladan neka dođe k meni ja ću ga nahraniti i koje žedan neka dođe k meni da pije vode žive", zapisano je u Jevanđelju. Na Badnji dan se peče božićna pečenica, pripremljena prethodnog dana, na Tucindan. U pravoslavnim kućama Badnje veče je porodični praznik kada se ukućani okupljaju oko posne trpeze. Božić je uvijek prvi mrsni dan, ma u koji dan pao, i dan kada se crkvama pričešćuju oni koji su poštovali pravila posta. Badnji dan i Badnje veče 6. januara slave sve pravoslavne crkve i vjernici koji poštuju Julijanski kalendar - Ruska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija, Sveta Gora, starokalendarci u Grčkoj i egipatski Kopti.

Izvor: RTRS