MOSKVA- Ove godine se u Evropi pojavio novi trend. Kako se zaoštravao politički konflikt između EU i Rusije – evropske zemlje su došle do neprijatnog za sebe otkrića: da su njihove ekonomije veoma zavisne od ruskog izvoza i uvoza. Pre svega u energetici. Cela Evropa troši približno 480 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Od toga, trećinu (oko 137 milijardi kubnih metara) proizvodi sama, trećinu (150 mld. kubnih metara) kupuje od Rusije, a ostalo nabavlja iz drugih delova sveta (Afrike, obe Amerike i sa Bliskog Istoka).
Zato je EU na dnevni red stavila pitanje povećanja svoje energetske nezavisnosti od Rusije. Pri tom je bacila oko na Norvešku.
Zašto baš na Norvešku? Zato što od svih 27 zemalja EU naftu i gas proizvode samo tri: Velika Britanija, Holandija i Norveška. Zajedno: 137 milijardi kubnih metara gasa godišnje.
Norveška je u prvom planu zato što su Velika Britanija i Holandija već prošle svoje špiceve u proizvodnji. Njihove rezerve se tanje, obimi proizvodnje smanjuju, a to je tendencija koja se neće promeniti. Upravo zato se sve nade polažu u Norvešku. Pri tom: velike nade i za duže vreme.
Stoga su Litvanija, Letonija i Estonija objavile da će narednih godina potpuno preći sa ruskog gasa na norveški. Slične, mada ne tako radikalne planove, ima i Finska. Na Norvežane računa i Brisel.
EU – u svim svojim prognozama – računa na povećanje proizvodnje u oblasti norveškog kontinentalnog šelfa i veruje da odatle može kompenzovati presušivanje britanskih i holandskih energetskih zaliha.
O svom planu prelaska na norveški gas ovih dana je objavila čak i Ukrajina.
Od kraja prošlog veka, u Severnom i Barencovom moru, a ne samo uz norveške obale, nije bilo otkriveno ni jedno istinski veliko nalazište nafte i gasa. Ne može se reći da tamo nema nafte i gasa, da je sve završeno.
Istražene samo norveške rezerve ocenjuju se približno na 3,7 milijardi kubnih metara samo na već postojećim nalazištima. Međutim, dosad otkrivena nova imaju svega 676 miliona kubnih metara gasa. Prosečne količine jednog takvog ležišta ne premašuju 32 miliona kubnih metara.
Norvežani su već došli do toga da na svaki dobijeni kubni metar nafte moraju u nalazište da upumpavaju do pet kubnih metara vode, a za dobijanje kubnog metra gasa – do 16 kubnih metara vode. To su sve rashodi. Pri tom, rashodi koji nezaustavljivo rastu. Utoliko pre što ta voda razara zidove nalazišta, što povremeno dovodi do ekoloških katastrofa.
Poslednji put je takvo razaranje nalazišta izbacilo u more preko 126 hiljada tona sirove nafte.
I Norveška je u eksploataciji nafte i gasa već prošla svoje najbolje godine. Rezerve postoje i nije ih malo. Biće ih dovoljno do 2020-2021. godine. Pri tom će se obim dobijene nafte i gasa smanjivati. Stalno, ali polako.
Nagle promene nastupiće posle ukazanih godina. A Evropa postaje sve osetljivija na kolebanja nivoa svetskih cena energenata.
Evropi su istovremeno potrebne niske cene na gas i visoke na naftu. Visoke, kako se već pokazalo, na nivou koji nije ispod 60-62 dolara za barel. Jer, u suprotnom grana upada u probleme sa troškovima koji „vise” sa najmanje jednom trećinom. A niske cene na gas podrazumevaju – ne preko 450-500 dolara za 1000 kubnih metara. Ovo znači da je katarska ponuda od 600-630 dolara za 1000 kubnih metara gasa za EU apsolutno neprihvatljiva.
Važan momenat je i struktura eksporta norveških energenata.
Od ukupnog izvoza gasa iz te zemlje, na Nemačku otpada 42,4 odsto, na Francusku 21,3, na Holandiju 9,7, na Belgiju 8,3, na Italiju 6,6, na Češku 3,9, na Španiju 3,7, a na sve ostale zemlje – 4,0 odsto.
Nije teško zaključiti da Norveška naprosto nema „viškove” gasa koje bi mogla prodavati Ukrajini. Nije, dakle, problem, ni u nemanju za to potrebne transportne infrastrukture, ni u tome što Ukrajina to nema čime da plati. Jer, ceo problem je u tome što – nema gasa.
Norveška će – gledano srednjoročno – imati sve manje i manje gasa za izvoz. A teško da grešim u proceni da će bez njega prve ostati one „ostale zemlje”, među kojima su i Litvanija, Letonija i Estonija.
U suštini, Evropi će kroz sedam godina nedostajati trećina ukupne godišnje potrošnje gasa. Ali, ne bilo kakvog, već – jeftinog. A to znači: upravo gasa koji joj niko ne može obezbediti osim Rusije.
Po svemu sudeći, to i jeste onaj razlog koji je podstakao SAD da krenu u realizaciju projekta „Ukrajina, Majdan broj 2”.
I Evropa shvata da stvari ovako stoje.
Udeo Rusije u količinama gasa koje Evropa koristi treba da dostigne 50 odsto. Zato je Brisel već počeo da formira novi sistem kupovine gasa. Njegov glavni cilj je – jedinstveno nabavljanje gasa za celu EU, da ga više ne kupuje svaka zemlja pojedinačno.
Brisel računa da će tako pojačati političku stabilnost EU. Takođe: da će uspeti da ujednači cene gasa i da ih smanji.
Sada, kada svaka zemlja ima svoj ugovor sa Moskvom, cene gasa su zaista šarene: Makedonija za hiljadu kubnih metara plaća Gazpromu 564 dolara za 1000 kubnih metara, Poljska – 525,5 dolara, BiH – 515 $ za 1000 kubnih metara, Češka – 503, Bugarska – 501, Grčka – 427, Velika Britanija 313, Francuska 393, a Nemačka samo -379 $ za 1000 kubnih metara.
Nezavisno od toga šta će Brisel uspeti da uradi, za Sjedinjene Države će taj scenario označiti krah ideje Transatlantske trgovinske unije. Vašington naprosto neće biti u stanju da EU ponudi cene energenata niže od ruskih.
Koliko god se držali za svoje tradicionalne evrocentrističke poglede na svet – sa zavisnošću od ruskog gasa na nivou 50-60 odsto celu Evropu čeka neizbežno plutanje prema Moskvi.
Pokušaji da se to osujeti biće jednako uspešni kao što bi bio pokušaj da se zaustavi okretanje Zemlje. A prirodna posledica zbližavanja EU sa Rusijom biće – širenje međusobne trgovine, a sa njim i jačanje raznih „ne samo ekonomskih veza”.
Ovo znači da sledi neizbežno odvajanje Evrope od SAD. Biće to odvajanje koje će dovesti do toga da SAD potpuno izgube svaki uticaj na celom Evro-Azijskom kontinentu.
Za Amerikance će to faktički biti globalna geopolitička sahrana.
Amerika ovakav scenario može osujetiti samo totalnim razaranjem Rusije radi preuzimanja kontrole nad našim nalazištima nafte i gasa. Varijanta je: formiranje na teritoriji Rusije takvog nivoa nestabilnosti koji bi – kao što se već dogodilo u Ukrajini – doveo da uništenja infrastrukture i doveo do nepovratnog smanjenja proizvodnje nafte i gasa. Tada Evropa ne bi imala kuda.
Upravo ovo objašnjava celu američku strategiju, a i naglo pojačavanje američko-ruske konfrontacije.
Sjedinjene Države naprosto nemaju više vremena. Do krajnje grenice je preostalo samo sedam godina. Odbrojavanje je već počelo.
Zato u 2015. godini treba očekivati (američke) očajničke pokušaje da u Rusiji organizuju Majdan.
Samo, Rusija neće prvi put biti u prilici da odbija agresiju.
Najvažnije je to što već znamo odgovore na sva ključna pitanja: i ko, i šta, i zbog čega…
Izvor: Fakti.org
Objavite komentar