Nacisti iz Galicije su prošle godine – nakon oružanog prevrata u februaru – skakali i slavili „pэrэmogu” (na ukrajinskom – pobedu – prim. prev.), a danas ti isti Porošenka u oči nazivaju izdajnikom (kao pre neki dan u Lavovu). A treba priznati – potpuno s razlogom.
Novogodišnji praznici su pokazali prve (a smem i da verujem) poslednje rezultate kalendarske godine postojanja ukrajinske Hunte.
Nacisti iz Galicije su prošle godine – nakon oružanog prevrata u februaru – skakali i slavili „pэrэmogu” (na ukrajinskom – pobedu – prim. prev.), a danas ti isti Porošenka u oči nazivaju izdajnikom (kao pre neki dan u Lavovu). A treba priznati – potpuno s razlogom.
Očigledno je da je sa aspekta svakog banderovca došlo do kraha „velikoukrajinskog” projekta. Ako se Porošenko ne može okriviti za gubitak Krima, onda za poraz kod Luganska i Donjecka on nosi potpunu odgovornost kao šef države i vrhovni komandant.
Potpuno je legitimno da ga optužuju zato što nije prodao svoj biznis, obzirom da se u maju zakleo da će to učiniti i zato što njegova konditorska fabrika u Rusiji (Lipeck) zarađuje kao da uopšte sa njom ne ratuje. On je odgovoran i za krah privrede, rast cena, pad grivne, hladnoću i tamu po kućama. Ali, na dušu mu se najviše stavlja krivica za primirje.
U decembru smo videli potpuni ekonomski krah Hunte, a ja sam nedugo pre toga upozoravao da se u maju dogodila farsa pod nazivom „izbori predsednika u prvom krugu”.
Na samom početku bunta stanovnika jugoistoka, bilo je očigledno da region koji daje više od 20 odsto deviza, isto kao što je i Krim donosio milijarde dolara, Kijevu više neće da daje ni jednu jedinu paru. Isto tako je očigledno da Hunta zavisi od trgovine sa Rusijom više nego od EU i da nikakav „Sporazum o asocijaciji” neće nabolje promeniti situaciju (pre će biti da će nagore). Isto važi i za gas iza električnu energij… Uostalom, čitava privreda koju kontroliše Kijev zavisi od Rusije.
Situaciju je zaoštravala i zavisnost od kredita MMF-a koji se odobravaju jedino ako dođe do smanjenja socijalnih rashoda i povećanja tarifa za komunalne usluge. Otuda neizbežni dalji pad vrednosti grivne i bes stanovništva koje će za januar dobiti astronomske račune za grejanja, a sve se to moglo predvideti još u proleće.
Međutim, upravo ova očiglednost opravdava Porošenka – on je samo marioneta i brbljivac, penkalo kojem na potpis podmeću neophodne papire. Samo, uzimajući u obzir njegovu funkciju i milijarde, to nije obično penkalo već zlatni „Parker” u čokoladi.
Jeste, za primirje je on kriv. Iako se ovde radilo o klasičnom ruskom „prinuđivanju na mir”. Hunta nije imala poseban izlaz nakon katastrofalnog uništenja ukrajinske armije kod Ilovajska i faktičkog bekstva banderovaca iz Mariupolja. Mogli su da pristanu na hitno primirje, ili gubitak Mariupolja, pri čemu bi došlo do zamene bataljona nacionalne garde bajonetama jedinicama Dravog sektora, ili da kroz zube pristanu na mir.
U suštini, Porošenku je mir bio jedina šansa da ostane u predsedničkoj fotelji.
Može da izgleda interesantno i to što se apsolutno iste optužbe čuju i na račun Putina i to iz redova „ruskih patriota” među kojima su se očekivano našli i dojučerašnji nosioci belih traka koji su čitavih pet meseci na sav glas govorili da je „Putin (Donbas) pustio niz vodu”. Oni su čak posle primirja šetali po Moskvi u maršu mira zajedno sa gejevima i ukrajiniskim klovnovima.
Uostalom, isto kao što šefa ostatka Ukrajine, „napadaju” komandanti banderovskih pukova i bataljona, tako i Putinu zameraju komandanti dobrovoljaca koji su tokom primirja neočekivano postajali gotovo prave `vojskovođe`.
Njihove zamerke su razumljive i očigledne. Tokom proleća i leta ti ljudi su navikli na reke pomoći iz Rusije, navikli su da budu glavni ne samo u svojim odredima, već i na teritorijama koje odredi kontrolišu, navikli su da budu najviša vlast koju niko ne kontroliše. Opio ih je ukus pobeda i ofanziva, oni su želeli da odmah svoje odrede povedu na zapad da oslobode Dnjepropetrovsk, Kijev i Lavov. I, samo su iz poštovanja prema Putinu bili spremni da se zaustave na granici sa Poljskom. Njih nije interesovalo i nije trebalo da ih interesuje mogućnost ostvarenja tog sna — to nije bio njihov problem.
Međutim, niko od ljudi koji su postali poznati komandanti nema iskustvo u komandovanju jedinicama većim od bataljona, nikada nisu planirali operacije čak ni na nivou puka, a za sobom nikada nisu imali ne samo Generalštabnu akademiju već ni armijske funkcije. Oni su navikli da budu komandiri kojima logistička pitanja rešava „tamo neko drugi”.
Oni su sasvim iskreno, čak i u oktobru, verovali da je za komandovanjem ofanzivom dovoljno održati „savet gerilskih komandanata”.
Nekako se niko od njih nije upitao ni da li je 30-40 hiljada bajoneta koje imaju Donjecka i Luganska Republika dovoljno i za kontrolu oslobođenih teritorija. A za kretanje u široki napad – za sveukrajinski front – potrebna je tri puta veća armija.
Ovde treba imati u vidu da ta armija mora da ima i jedinstvenu komandu, a ne nekakav „savet”, kao i da se ofanzivna grupacija mora popuniti najmanje (a realno i većim) rezervnim i pozadinskim sastavom od 100 hiljada ljudi, da se obezbedi logistika koja će omogućiti da se ofanzivnim jedinicama dostavlja municija, hrana, popuna ljudima i tehnikom i da se na kraju oslobođena teritorija obezbedi i da se njome upravlja.
Ni jedan gerilski komandant na ovo nije bio spreman niti je na to mislio, jer se sa tim nikada nije suočavao i nikada to nije učio.
Zato oni sasvim ispravno smatraju da im je oteta pobeda koja je već bila na dohvat ruke,pa primirje doživljavaju na isti način kao i njihovi neprijatelji sa druge strane fronta.
Oni zbog toga nisu gori, a njihovi podvizi manji — to je jednostavno zakon građanskog rata i prvih meseci njegovog vođenja. To se događa uvek kada su avanturizam i bahatost važniji od znanja i iskustva u komandovanju velikim vojnim formacijama.
Da bi se bolje razumela situacija, treba znati da je do zime 2015. godine armija Hunte brojala 232 hiljade ljudi. Još je gotovo 33 hiljade ljudi služilo u jedinicama nacionalne garde. Plus granične jedinice, milicija, SBU, državna služba za obezbeđenje (svi učestvuju u borbenim dejstvima) i druge strukture. Treba znati i da u svim zonama tzv. antiterorističke operacije nikada nije bilo moguće u istom trenutku skoncentrisati više od 60 hiljada vojnika. Čak ne uspevaju da izvrše zamenu ljudi — samo se popunjavaju gubici (za šta su tri mobilizacije obezbedile topovsko meso).
O ovakvoj brojnosti – armija Novorosije ne može ni sanja. Na ovom se sličnost procesa, sa obe strane fronta, završava.
Počinju razlike i to kardinalne.
Hunta je sve vreme svesno uništavala svoju običnu vojsku koju je doživljavala kao stoku koja je dobrovoljno pošla na klanje. Njen glavni `vojskovođa` Donbasa – Semenčenko – postao je narodni poslanik samo zato što je u potpunosti uništio dva sastava svog bataljona, a uništenje je počelo još u Karlovki, a završilo se kod Ilovajska.
Danas su takvi drumski razbojnici Hunte postali političari i aktivno učestvuju u obračunima unutar hunte. Upravo ovo vlast u Kijevu čini veoma nestabilnom.
Taj isti „savet gerilskih komandanata”, koji se čak nije ni održao u začetoj Novorosiji,na ostacima Ukrajine ulio se u vlast i stvorio još jedan blok bezbednosnih organa kao dopunu već postojećim. Za svaku huntu, u svim vremenima i zemljama, najopasnije i najsmrtonosnijesu upravo unutrašnje razmirice. Verovatno, da na to i na mnogo šta drugo igra Kremlj.
Pođimo redom.
Moskva je jesenas blago presekla pokušaj gerilskih komandanata mlade Novorosije da postanu realna vlast. Grešio sam kada sam mislio da će krajem avgusta političari i gerilski komandanti prvog talasa – neuračunjivi i preambiciozni – početi herojski da ginu na barikadama i da goloruki jurišaju na bunkere.
Sve se odradilo „mekom silom”, dok je za poslednjih nekoliko meseci „prilikom hapšenja” bio ubijen jedino Betmen. Uz grubo opravdanje, koje nema ništa zajedničko sa zakonom, čak i datum koji je izabran za Novu godinu, govori da je paralelno sa ubistvom poznatog gerilskog komandanta podmetnuta bomba i predsedniku LNR Igoru Plotnickom koga sada mogu da sklone pod bilo kojim izgovorom.
Ali, to su detalji. Suština je da gerilske komandante nisu uveli u vlast i da im nisu predali vlast. Najuračunjiviji i razumniji su komandanti brigada koje je formirala jedinstvena armija (a formalno ih je samo dve).
Pri kraju je formiranje snage na koju će svi morati da računaju i to u svim političkim pregovorima. Treba imati u vidu da, bez obzira na nametanje stava „Putin je pustio niz vodu”, nova armija po oklopnim vozilima i teškom oružju ne zaostaje za armijom hunte. Ona je čak po broju samohodnih artiljerijskih oruđa prevazilazi.
Politika „Putin je pustio niz vodu” – nije se odrazila na liniji između DNR i LNR — ona je izuzetno dobro opremljena reaktivnom i streljačkom artiljerijom, uključujući i višecevne bacače raketa dometa do 120 kilometara. A tu su i formacije Oružanih snaga Rusije koje se redovno obučavaju u Rostovskoj oblasti i okolini, pa se nalaze samo „korak” od vatrenih pozicija koje omogućuju da se gađaju ciljevi po operativnoj dubini armije hunte.
S obzirom na sve ovo, očigledno je da Kremlj od proleća forsira realizaciju upravo takvog projekta. Upravo je Rusija ta koja će dosledno insistirati na jedinstvenoj kontinentalnoj Ukrajini. I to po svaku cenu.
Novorosija treba da postoji! Ali, u sastavu jedinstvene Ukrajine, a ne u skraćenim granicama unutar kojih danas postoje DNR i LNR. Rusija će dosledno i surovo gušiti sve one koji iz gluposti, neznanja ili zlobnih namera žele da na ruinama Ukrajine stvore dve države — Novorosiju sa nejasnim granicama (kako je rekao jedan gerilski komandant — dokle možemo doći) i onu koja iz dana duše mrzi sve što je rusko i koja će biti večni antiruski bedem u mekom trbuhu Rusije — delić Ukrajine koja će biti prenatrpana američkim bazama i pod vlašću banderovskih nacista.
Ne mogu da kažem da me pokušaj političkog rešenja „ukrajinskog pitanja” raduje. Ja sam po karakteru i načinu delovanja pristalica vojnog i konačnog rešenja banderovaskog pitanja u Ukrajini.
Banderovci moraju fizički da nestanu sa teritorije Ukrajine. Ovo neznači da obavezno treba da budu ubijeni ili obešeni po odluci suda. Prema njima treba da budu primenjene sve mere koje ruski čovek ima na raspolaganju. Uključujući lustraciju, ograničenje prava, lišavanje državljanstva, zabranu bavljenja državnim poslovima, zabranu da drže nastavu i da vaspitavaju decu. Sve dok nacizam, koji je u mojoj Otadžbini poprimio formu ukrajinskog (u suštini – galičkog) nacionalizma, ne bude likvidiran. Sve dok bude ovako kako je sada, nikakve Ukrajine, kao dela ruskog sveta, neće biti.
Zato sumnjam da će isključivo mirnim putem, političkim pregovorima i igrama, Kremlj uspeti da ostvari postavljeni cilj.
Stvar je u tome da je Rusiji dosad uspevalo da upotrebi sila i oružje u „prinuđivanju na mir” i da je u toj oblasti akumulirala veliko iskustvo. Uzete su u obzir i greške napravljene u Gruziji, Groznom i u mnogim drugim regionalnim konfliktima.
A metodologiju političkog prelaza – od potpuno neprijateljskog državnog aparata, koji je potpuno orijentisan na Zapad i u koji su ministri inostranih poslova doveli strane građane koje kontrolišu, do stvaranja prijateljske savezne države – ne samo da nema sadašnje rukovodstvo Rusije, već ga cela Rusija nema. Bar od kraja XIX veka.
Međutim, SAD i Velika Britanije u ovoj oblasti imaju ogromno iskustvo. Dovoljno je da se prisetimo kako i dan danas funkcioniše Britanski Komonvelt, pri kruni od koje sija ne samo Kanada, već i ceo kontinent uključujući „provincije” poput Novog Zelanda.
Rusija faktički nema iskustvo da sa ovakvim monstrumima na njihovom terenu igra pokvarene igre ispod žita. I upravo to izaziva bojazan da se u skorije vreme neće ostvariti konačan rezultat.
O da, hunta u svom današnjem obliku nestaje. Ali, umesto gerilskih komandanata i otvorenih banderovaca već se „treniraju” rezervni igrači i partije.
Ako su za dva meseca uspeli da za izbore pripreme i uvuku u vlast Samopomoć, koju predvodi lavovski gradonačelnik Andrej Sadovoj, onda će zaa lokalne izbore u ovoj godini pripremiti partiju Zajednička stvar Montjana. Ako zatreba — Zapad će za svega nekoliko meseci preko ukrajinskih medija, koje u potpunosti kontroliše, „progurati” bilo koji broj partija koje nemaju nikakve veze sa zločinima hunte i koje navodno neće biti antiruske, već će takve biti u suštini.
„Kosačov se na ovakvom terenu” nije kretao.
Čak se i dan danas informativnim ratom na internetu uglavnom bave građani Ukrajine koji su uspeli da izmaknu sa teritorije koju danas kontroliše hunta i koji uspevaju da prežive (od reklame do novca iz poznanstva sa biznismenima), a nikako profesionalci koji uživaju određeni nivo podrške.
U svemu je katastrofalno to što nijedan entuzijazam nije u stanju da se dugoročno bori protiv Sistema.
Možemo se koliko hoćemo smejati „ministarstvu istine” koje je formirala Hunta, ali ona samo karikaturalno potvrđuje iskustvo svojih zapadnih sponzora, gde informativne ratove vode timovi dobro plaćenih profesionalaca.
U skorije vreme će doći do susreta Putina, Porošenka, Merkelove i Olanda u takozvanom „normandijskom oviru” u Astani. Potuno je jasno da Putin uspeva da u ovoj fazi gura svoju liniju. Ali, i to je jako važno, u proces nisu direktno uključene SAD, što ne može da odgovara „svetskom hegemonu”.
Obnovljenim borbama kod Donjecka pomalo se ispoljava ovo nezadovoljstvo. Obratite pažnju: počele su čim se saznalo za pripremni sastanak u Berlinu 6. januara. Biće nastavljeni pokušaji da se obesmisli susret predsednika obnavljanjem intenzivnih operacija na frontu, kao što će biti nastavljeni i pokušaji da se ometu svi planovi Kremlja.
Predsednik Rusije je faktički tek sad izašao na teren protivnika sa namerom da u toj igri prvi put pobedi. To je igra čija se pravila mogu izučavati tek nakon početka igre. Treba priznati da je do sada sve prošlo bez nepopravljivih grešaka i da je spašeno nekoliko figura — Krim i tek začeta Novorosija.
Da li će doći do pobede – pokazaće ova godina. Zbog toga, za autora ovih redova i za Rusiju, parola „Pobeda ili smrt”, kao nikad do sad, ima bukvalni smisao.
Izvor: Fakti
Objavite komentar