Čudne okolnosti smrti vojvoda Mišića, Bojića i Šturma

BEOGRAD- Januar je najtužniji mesec kod Srba, jer su u tom periodu i to na najveće verske praznike srpsku Novu godinu, Bogojavljenje i Jovanjdan ostali bez svojih junaka i idola – vojvoda Živojina Mišića, Petra Bojovića i Pavla Jurišića Šturma!

Srbija je u januaru mesecu, ali različitih godina ostajala bez svojih velikana i junaka koji su Srbe hrabro vodili kroz ratove protiv Austrougarske sile i s njima izvojevali najpoznatije bitke u istoriji svetskog ratovanja.

Vojvoda Živojim Mišić umro je na Jovanjdan 1921. godine. General Mišić bio je učesnik svih ratova Srbije od 1876. go 1918. godine. Vojno obrazovanje stekao je na Artiljerijskoj školi u Beogradu i austrijskoj Streljačkoj školi, a na Vojnoj akademiji u Beogradu od 1898. do 1904. predavao je strategiju.

Komemorativnim okupljanjima i odavanjem državnih i vojnih počasti sutra će biti obeležena godišnjica smrti vojvoda Živojina Mišića i Petra Bojovića i armijskog generala Pavla Jurišića Šturma.

Kako je saopštio vladin Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, državni sekretar Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Dragan Popović, predvodiće sutra u 11 časova tradicionalna komemorativna okupljanja i ceremonije odavanja državnih i vojnih počasti povodom obeležavanja godišnjica smrti vojvoda Živojina Mišića i Petra Bojovića i armijskog generala Pavla Jurišića Šturma.

Komemorativnim okupljanjima prisustvovaće predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, Grada Beograda, potomci istaknutih vojskovodja i predstavnici velikog broja udruženja gradjana, a biće održana u okviru kompleksa Novog groblja u Beogradu.

Vojvoda Petar Bojović umro je 19. januara 1945. godine u Beogradu, a armijski general Pavle Jurišić Šturm umro je 14. januara 1922. godine u Beogradu.

Izvor: Telegraf.rs

Zaboravljeno kuća vojvode Živojina Mišića

U Prokuplju, u ulici koja nosi ime proslavljenog vojskovođe, stoji samo pola kuće u kojoj je živeo i odakle je pošao u Kolubarsku bitku.

Prokuplje – Po završetku akademije, otputovao sam polovinom septembra 1880. godine u Prokuplje, na dužnost u Sedmi pešadijski bataljon, zapisao je u svojim memoarima „Moje uspomene” Živojin Mišić, proslavljeni strateg velike pobede srpske vojske na Kolubari 1914. godine. Život u ovoj varošici, tek oslobođenoj (1877. godine) od Turaka, toliko se dopao mladom oficiru da je on, kad su ga Karađorđevići, posle balkanskih ratova, po drugi put penzionisali, pod sumnjom da je bio naklonjen Obrenovićima, došao ovamo da provodi svoje penzionerske dane.

Za sebe i svoju porodicu Mišić je kupio veliku kuću u centru Prokuplja, odmah iza zgrade Okružnog načelstva. Ona je, kažu istoričari, pripadala u tursko doba nekom agi i bila jedna od najvećih u gradu. Godine 1885. nju je kupio Peko Pavlović, proslavljeni junak s Grahova, kad se ovamo doselio posle sukoba s knjazom Nikolom. I dalje proganjan, Peko se odselio čak u Bugarsku, a kuću je prodao generalu Milojku Lešjaninu, vojskovođi koji je oslobađao i Niš i Prokuplje i druge gradove na jugu Srbije i kojem se, takođe, život u Prokuplju veoma dopadao.

I baš u vreme kad je njegov sin Ljubomir dorastao da ide u vojnu akademiju, pojavio se Živojin Mišić kao penzioner sa željom da tu kuću kupi i u dalekoj provinciji provodi miran život. Tako je i bilo: platio je za nju, kažu, sedam hiljada dinara. Bilo je to u aprilu 1914. godine.

Nije, međutim, Mišić imao mnogo sreće da uživa u Prokuplju. Ubrzo je izbio Prvi svetski rat, a njega su se setili kad je srpskoj vojsci bilo najteže – aktivirali su ga, postavili za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande, a onda mu dali i komandu nad Prvom armijom. Iznenadivši austrougarsku vojsku snažnom protivofanzivom, s podignutim moralom srpskih ratnika, on je u bitkama na Kolubari odneo veliku pobedu nad trostruko jačim neprijateljem, kakvu nije zabeležila savremena istorija ratovanja.

Zanimljiva je i istorija kuće Živojina Mišića u Prokuplju. Slobodan Nestorović, dugogodišnji urednik u „Politici” i jedan od, svakako, najznačajnijih hroničara Prokuplja, zapisao je u knjizi „Pod Hisarom” da je Mišić posle rata kratko boravio u svojoj kući, jer je otišao na lečenje u Pariz gde je i umro 20. januara 1921. godine. Njegov sin Radovan uskoro je prodao očevu kuću.

Ona je danas u vlasništvu porodice Stajković. Po priči limara Bože Stajkovića, koju smo svojevremeno zabeležili u „Politici”, Stajkovići su opsluživali porodicu Mišić i tako se sprijateljili. Živojin im je, kaže, obećao da će im prodati kuću za 10.000 dinara. Oni su mu dali samo kaparu, a posle rata, navodno, njegovi sinovi su oprostili sve i ostavili im kuću.

Drugačija je priča inženjera Božidara Stajkovića. On tvrdi da su posle Mišićeve smrti njegova supruga Lujza i sinovi tražili dvostruku cenu – 20.000 dinara. Srećom, kaže, te jeseni je rodilo grožđe, pa su prodali u Nišu punih 26 kola (oko 2,5 vagona) i sve isplatili i dobili i tapiju na kuću, veliko dvorište i vinograd.

Bilo kako bilo, tek danas je od te kuće ostala samo polovina. Jedan od naslednika srušio je onaj prvi deo i podigao modernu građevinu. Drugi deo još odoleva vremenu i svojevrsnom lepotom i istorijskim značajem. Nažalost, na tom ostatku kuće nema ni pomena da su u njoj živeli čak trojica velikih vojskovođa, da je baš iz nje vojvoda Živojin Mišić krenuo u veliku pobedu na Kolubari. Bar da se neko setio da tu postavi spomen-ploču, što ne košta mnogo, ako nema para da se otkupi i ostatak kuće.

Moglo bi ovo mesto da bude i kultno i da se opremi kao svojevrsni muzej. Jer, govorili su nam Stajkovići da su na tavanubile mnoge knjige i dokumenta koje su u Drugom svetskom ratu okupatori, najveći deo, razneli ili spalili, ali da „svako od nas Stajkovića ima bar ponešto iz tekuće”, kako nam je govorio inženjer Božidar, navodeći da još stoje „rezbarene stolice, stari gramofon s pločama, klupa, velika slika Vezuva s Pompejom”...

Ako ništa drugo, kuća je vredan spomenik stare gradske arhitekture iz turskoga vremena, kakvih u ovom gradu gotovo da i nema.

Izvor: Politika

Cenzura Vučićevog novinara

BEOGRAD - Narodni poslanik SNS-a i novinar na televiziji KCN, Vladimir Đukanović, na svojoj zvaničnoj facebook stranici pokazao je koliko u stvarnosti postoji objektivnost i pravo ljudi na iznošenje svojih stavova u Srbiji.

Naime, Vučićev posluško još iz dana kada su bili članovi SRS na svojoj zvaničnoj facebook stranici objavio je svoje slike iz rodne kuće vojvode Živojina Mišića i napisao da se Srbija treba stideti zato što se do rodne kuće Živojina Mišića jedva ide put.

Naravno, nakon toga su uslijedili komentari u kojima je narod za takvu situaciju okrivio vrh države kao i Đukanovića jer je on narodni poslanik. Jer ako nije u državnom interesu da se održavaju kuće srpskih velikana, ko bi onda to trebao da radi? Nezadovoljan komentarima Đukanović je počeo da briše sve komentare koji su protiv Vučića i njega.

Ovo i ne čudi toliko znajući da je Đukanović pod patronatom Aleksandra Vučića radio i u Pravdi, pa je s godinama narodski rečeno "ispekao" zanat.

Izvor: Nacional

KOLUBARSKI DANI SLAVE: Kako je srpska vojska junački porazila brojno nadmoćnog neprijatelja

Danas se navršava 100 godina od legendarne Kolubarske bitke.

Kolubarska bitka najznačajnija je bitka između vojske Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom svetskom ratu. Bitka je vođena novembra i decembra 1914. godine i okončana uspešnom protivofanzivom pod komandom generala Živojina Mišića.

Posle neuspeha u operacijama oko Drine, suočena s nedostatkom artiljerijske municije, manjkom hrane, odeće i obuće, srpska vojska bila je primorana na povlačenje. Paralelno sa vojskom povlačio se i narod, a dodatni teret bili su i vremenski uslovi.

Profesor vojne istorije na Vojnoj akademiji Slobodan Đukić kaže da su nepovoljni vremenski uslovi loše uticali na moral vojnika.

- Vojnici se nisu mogli ogrejati duže vreme, osušiti uniformu i to je, uz nedostatak artiljerijske i pešadijske municije, podrilo moral srpskih vojnika, pa je kod dela vojnika izgubljena vera u mogućnost pobede u Kolubarskoj bici - kaže profesor Đukić.

Živojin Mišić dobio je čin vojvode posle uspešnog vođenja operacije

Posle povlačenja srpske vojske, usledio je kontraudar koji je neprijatelja iznenadio, potpuno paralisao i omogućio briljantnu pobedu. U letopisima mioničke crkve, jednom od mesta koje je Mišiću, tokom ove čuvene bitke, služilo kao osmatračnica, i danas čuvaju uspomene na 1914.

Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja i vojnog školovanja u celom svetu, kao jedinstven primer da vojska, kojoj je predviđen potpun slom, za kratko vreme pređe u kontraofanzivu. General Živojin Mišić je zbog uspešnog vođenja operacije unapređen u čin vojvode, dok je njegov suparnik Oskar Poćorek smenjen sa mesta glavnokomandujućeg Balkanske vojske.

U Kolubarskoj bici Srbija je izgubila 22.000 vojnika, imala je 91.000 ranjenih i 19.000 zarobljenika. Gubici Austrougarske bili su nešto veći, gotovo 29.000 poginulih vojnika, više od 120.000 ranjenih i 74.000 nestalih.

Izvor: Blic

Živojin Mišić o Hrvatima

Jedan od najvećih srpskih vojskovođa napisao je izvještaj Kralju Aleksandru o Hrvatima (nakon obilaska Zagreba, Karlovca, Varaždina, Sušaka i drugih mesta).

"Iz svega sto sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice... Svi oni misle jedno, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš, stvar je propala... Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti.

Ja sam načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa nek lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti i dati im njihovu državu."

(Na pitanje Regenta kako odrediti nove granice, Mišić predlaže da to budu običaji, istorija, tradicija, najzad i opredeljenje naroda. Na primedbu Aleksandra da bi to Hrvate gurnulo u naručje Italijanima, Mišić odgovara).

"Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti... To su ljudi svi odreda prozirni kao čaša: nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi.

... Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite, siguran sam da ćete se ljuto kajati."