Francuska spoljna i unutrašnja politika raspala se za samo nekoliko sati? Možda je ovo preoštra i hiperbolična tvrdnja, ali nije daleko od istine. Jer, šta može sada Francuska?
Da pored svakog od šest miliona građana islamskog porekla postavi po jednog policajca? Da bombarduje islamske države? Koje i čime? Puka odmazda je strahovit rizik.
Napad i ubistvo novinara u Parizu nesumnjivo je teroristički čin. Sveće i plakati „Ja sam Šarli” širom Francuske, pa čak i u Srbiji… Pre nekoliko dana 30 mladih ljudi ubijeno je u Jemenu, istina ne u redakciji, već u nekakvom redu na ulici.
Pre toga je tridesetak ljudi ubijeno u svatovima u Avganistanu. Nigde u Evropi, pa ni u Srbiji, neka sveća ili bilo kakav plakat tipa: „Mi smo svi svatovi”.
Napad na slobodu štampe, napad na temelje zapadne civilizacije? Neka mi neko prvo objasni da li je sloboda štampe globalna kategorija, i da li su temelji zapadne civilizacije istovremeno i temelji islamske civilizacije?
Ako današnja Evropa veruje da joj nije potreban Bog, ona ipak pokazuje da ne može bez Sotone, sada u vidu islamskog radikalizma. Ako je današnja Evropa rastrzana oko raznih pitanja ujediniće se sada svakako oko terorizma.
Da li je islam preuzeo ulogu komunizma, njegovu duhovnu energiju, sve karakteristike idealnog neprijatelja: on je velik, on uliva strah, i on je antizapadnjački nastrojen.
Zapravo, Semjuel Hantington je bio u pravu, masakar novinara u Parizu još jedna je potvrda da su ideologije mrtve, nacije nestaju, a civilizacije se vraćaju na scenu. One se međusobno dodiruju kao džinovske tektonske ploče, veliki sukobi izbijaće duž raselina koje ih dele, civilizacije će se tek uhvatiti u koštac.
Zašto je došlo do krvavog pira u redakciji pariskog satiričnog lista? Zato što su kulturne razlike fundamentalne i manje promenljive od političkih i ekonomskih suparništava, jer one dovode u pitanje identitet, koji a priori nije ni izmenjiv ni prenosiv.
Francuski sociolozi i filozofi dugo su negirali Hantingtona i njegov stav da će rat kultura izazvati krvoproliće u 21. veku. Prema Francuzima, civilizacija nacije je analitička kategorija, gde ona počinje, gde se završava?
Prema Francuzima, Zapad je danas maglovita kategorija, nije više ni geografska, ni kulturna, ni verska, ni ideološka. Ali i kao takva, neprekidno insistira na svom vrednosnom sistemu, na svom poimanju slobode štampe za ceo svet.
Hantington je bio prorok kada je rekao da je vreme premoći zapadnog načina mišljenja prošlo, da sledeći izazovi Zapadu dolaze iz islamskog sveta, da je reč o suštinskom sukobu dve kulture.
Jer, u islamu je opstalo ono što je Zapad smatrao davno prevaziđenim: moć religije nad politikom. Za muslimanskog vernika religija nije samo deo njegovog života, već sam život.
Međutim, prilaz islamskom prostoru koji godinama preovlađuje u zapadnim medijima pun je stereotipa i klišea. Istorija, kultura i društva analiziraju se kroz jednu pojednostavljenu šemu: slovo Kurana i islam predstavljeni su kao jedno.
Direktor francuskog nedeljnika „L Poen” Klod Imber pre više godina sintetizovao je ovu pojednostavljenu viziju: „Islam ne dozvoljava sekularizaciju vlasti, pa čak ni znanja.” Zašto? To ne kaže. Da li je neki stih iz Kurana u suprotnosti sa demokratijom ili svetovnošću?
Dok su mnoga tumačenja Starog i Novog zaveta vekovima opravdavala na Zapadu božanski karakter kraljevske vlasti, konzervatizam, ropstvo i mučenje žena…
Karikaturalno tumačenje islama, koje šire veliki mediji na Zapadu, produbljuje razlike između kulturnih prostora, to pogađa imigrante islamske vere, već prethodno destabilizovane zbog društvene marginalizacije i nezaposlenosti.
Nacionalne karikature, gajene od budnih aktivista desnice, ili levice, promašuju širu poentu. U tom kontekstu, za mnoge ljude na Zapadu islam ima samo jedno značenje: to je jedan neliberalan, strani, opasni i zbunjujući fenomen.
Naravno, neprihvatljivo lice islama postoji, ali stvari ne treba generalizovati. Prava je istina da postoji više tumačenja Prorokove poruke. Ako islam u Francuskoj predstavlja nešto više od praznih priča o zaru i feredži, on ne može da izbegne neophodno teološko pojašnjenje.
Muslimanski lideri koji neprestano ponavljaju „da postoji samo jedan islam” varaju svoj narod. Jer, takva formulacija dovodi do poistovećivanja islama sa najekstremnijim i najizopačenijim oblicima ove vere.
Ona je umereni i tolerantni islam predstavila kao dosadnu prepreku, semantičku taktiku koja je priznanje slabosti u trenutku kada mora da se zaštiti „pravi islam”.
Ipak, Zapad bi trebalo da se zamisli nad razlozima terorizma i antizapadnih osećanja, čak i kod većine umerenih muslimana. Karikaturalno prikazivanje islama u nekom evropskom liberalnom listu, u islamskim zemljama nije moguće.
Godine 1756. Volter, veliki kritičar crkve, bacio je jedan otvoren pogled na muslimanski svet, bez podilaženja, ali i bez pristrasnosti, sa mnogo tolerancije…
Izvor: Politika
Objavite komentar