U Prokuplju, u ulici koja nosi ime proslavljenog vojskovođe, stoji samo pola kuće u kojoj je živeo i odakle je pošao u Kolubarsku bitku.
Prokuplje – Po završetku akademije, otputovao sam polovinom septembra 1880. godine u Prokuplje, na dužnost u Sedmi pešadijski bataljon, zapisao je u svojim memoarima „Moje uspomene” Živojin Mišić, proslavljeni strateg velike pobede srpske vojske na Kolubari 1914. godine. Život u ovoj varošici, tek oslobođenoj (1877. godine) od Turaka, toliko se dopao mladom oficiru da je on, kad su ga Karađorđevići, posle balkanskih ratova, po drugi put penzionisali, pod sumnjom da je bio naklonjen Obrenovićima, došao ovamo da provodi svoje penzionerske dane.
Za sebe i svoju porodicu Mišić je kupio veliku kuću u centru Prokuplja, odmah iza zgrade Okružnog načelstva. Ona je, kažu istoričari, pripadala u tursko doba nekom agi i bila jedna od najvećih u gradu. Godine 1885. nju je kupio Peko Pavlović, proslavljeni junak s Grahova, kad se ovamo doselio posle sukoba s knjazom Nikolom. I dalje proganjan, Peko se odselio čak u Bugarsku, a kuću je prodao generalu Milojku Lešjaninu, vojskovođi koji je oslobađao i Niš i Prokuplje i druge gradove na jugu Srbije i kojem se, takođe, život u Prokuplju veoma dopadao.
I baš u vreme kad je njegov sin Ljubomir dorastao da ide u vojnu akademiju, pojavio se Živojin Mišić kao penzioner sa željom da tu kuću kupi i u dalekoj provinciji provodi miran život. Tako je i bilo: platio je za nju, kažu, sedam hiljada dinara. Bilo je to u aprilu 1914. godine.
Nije, međutim, Mišić imao mnogo sreće da uživa u Prokuplju. Ubrzo je izbio Prvi svetski rat, a njega su se setili kad je srpskoj vojsci bilo najteže – aktivirali su ga, postavili za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande, a onda mu dali i komandu nad Prvom armijom. Iznenadivši austrougarsku vojsku snažnom protivofanzivom, s podignutim moralom srpskih ratnika, on je u bitkama na Kolubari odneo veliku pobedu nad trostruko jačim neprijateljem, kakvu nije zabeležila savremena istorija ratovanja.
Zanimljiva je i istorija kuće Živojina Mišića u Prokuplju. Slobodan Nestorović, dugogodišnji urednik u „Politici” i jedan od, svakako, najznačajnijih hroničara Prokuplja, zapisao je u knjizi „Pod Hisarom” da je Mišić posle rata kratko boravio u svojoj kući, jer je otišao na lečenje u Pariz gde je i umro 20. januara 1921. godine. Njegov sin Radovan uskoro je prodao očevu kuću.
Ona je danas u vlasništvu porodice Stajković. Po priči limara Bože Stajkovića, koju smo svojevremeno zabeležili u „Politici”, Stajkovići su opsluživali porodicu Mišić i tako se sprijateljili. Živojin im je, kaže, obećao da će im prodati kuću za 10.000 dinara. Oni su mu dali samo kaparu, a posle rata, navodno, njegovi sinovi su oprostili sve i ostavili im kuću.
Drugačija je priča inženjera Božidara Stajkovića. On tvrdi da su posle Mišićeve smrti njegova supruga Lujza i sinovi tražili dvostruku cenu – 20.000 dinara. Srećom, kaže, te jeseni je rodilo grožđe, pa su prodali u Nišu punih 26 kola (oko 2,5 vagona) i sve isplatili i dobili i tapiju na kuću, veliko dvorište i vinograd.
Bilo kako bilo, tek danas je od te kuće ostala samo polovina. Jedan od naslednika srušio je onaj prvi deo i podigao modernu građevinu. Drugi deo još odoleva vremenu i svojevrsnom lepotom i istorijskim značajem. Nažalost, na tom ostatku kuće nema ni pomena da su u njoj živeli čak trojica velikih vojskovođa, da je baš iz nje vojvoda Živojin Mišić krenuo u veliku pobedu na Kolubari. Bar da se neko setio da tu postavi spomen-ploču, što ne košta mnogo, ako nema para da se otkupi i ostatak kuće.
Moglo bi ovo mesto da bude i kultno i da se opremi kao svojevrsni muzej. Jer, govorili su nam Stajkovići da su na tavanubile mnoge knjige i dokumenta koje su u Drugom svetskom ratu okupatori, najveći deo, razneli ili spalili, ali da „svako od nas Stajkovića ima bar ponešto iz tekuće”, kako nam je govorio inženjer Božidar, navodeći da još stoje „rezbarene stolice, stari gramofon s pločama, klupa, velika slika Vezuva s Pompejom”...
Ako ništa drugo, kuća je vredan spomenik stare gradske arhitekture iz turskoga vremena, kakvih u ovom gradu gotovo da i nema.
Izvor: Politika
Objavite komentar