Usklike sreće i trijumfa zamenili su depresivni komentari: Na padu kursa rublje Rusija će najviše da profitira

Posledice obnovljenog hladnog rata Rusije i Amerike već sada postaju veoma vidljive. One su još uvek, pre svega, ekonomske, ali se sve više oseća i njihova bezbednosna komponenta. Vodeće države sveta užurbano obnavljaju vojne arsenale i pripremaju se za ratni sukob – iako se na rečima zalažu za mir, najpre u Ukrajini, a onda i širom sveta. Tek posle prošlonedeljnog govora predsednika Vladimira Putina u novoizgrađenom Centru upravljanja odbranom RF, postaje mnogo jasnije kolike su, zapravo, razmere ruske vojne izgradnje poslednjih godina.

A, kako je najavio, 2014. godina je tek početak obnove ruske vojne moći. Zato ne čudi što je Vašington odlučio da više nema vremena za čekanje i uveo Moskvi rigorozne sankcije, kojima bi najbolje pristajao naziv – preventivni ekonomski udar. Međutim, istorija je pokazala da su ovakvi napadi uglavnom samo uvod u oružane sukobe, jer se izolacija takvih razmera primenjuje prema neprijatelju kojega treba bez milosti uništiti. A to se može vratiti kao bumerang.

KRIM I KUBA

Američki predsednik Barak Obama potpisao je prošle nedelje najnoviji paket kaznenih mera protiv Rusije, zakon pod nazivom „O podršci slobodi Ukrajine“. Njime se uvodi totalna ekonomska blokada ruskog poluostrva Krima, koje se martovskim referendumom otcepilo od Ukrajine. „SAD neće prihvatiti okupaciju i pokušaj aneksije Krima“, upozorio je Obama.

U poslednje vreme, sve češće se primenjuje formulacija „pokušaj aneksije“, čime se sugeriše da Moskva nije u stanju ni da anektira neku teritoriju kako valja. A pogotovo ako tu teritoriju „brane Amerikanci“, vodeća nacija sveta. Međutim, sankcije koje je Obama uveo jesu prave, kao da se „ruska aneksija“ nije završila samo na pokušajima. Na udaru su se našli svi mogući funkcioneri, ali ne samo Krima već i Novorusije.

Sa Krima, najprepoznatljivije lice je javni tužilac Natalija Poklonskaja, kao i vođa ruske grupe bajkera „Noćni vukovi“ Aleksandar Zaldastanov, poznatiji kao Hirurg. Osim njih, Obamin embargo udara po svim viđenijim političkim figurama Donjecke i Luganske Republike.

Tako se došlo do paradoksalne situacije da Vašington posle pola veka ukida sankcije jednom ostrvu, Kubi, a istovremeno ih uvodi poluostrvu, Krimu. Uz još jednu veoma bitnu razliku: Kuba se nalazi 150 kilometara od obale SAD, dok je Krim udaljen 7.000 km!

Pa, ako za 50 godina nisu uspeli da promene režim Fidela Kastra, koji im se nalazio, takoreći, ispred nosa, kako li će tek uticati na ovaj deo teritorije Ruske Federacije? Ipak, u oči najviše upada to što je Zakonom „O podršci slobode Ukrajine“ uvedena potpuna zabrana isporuke sve robe ili tehnologija za transport, telekomunikacije i istraživanje i eksploataciju nafte, gasa i mineralnih resursa.

Ovo poslednje je posebno značajno, ako se zna da su u bivšim vodama Ukrajine, pored obala Krima, potvrđena velika nalazišta prirodnog gasa i nafte. I ako je jedan od najvažnijih ciljeva antiruskog prevrata u Kijevu bio da Amerikanci stave ukrajinski gasovod pod svoju kontrolu. Bitka se vodi za svaki barel nafte i za svaki kubni metar gasa.

U ovom svetlu, nije nevažno istaći da se kao novi „ukrajinski“ gasni oligarh, posle februarskog prevrata pojavljuje sin američkog potpredsednika – Hanter Bajden. Ovaj 44-godišnji pravnik, međutim, pre dva meseca doživeo je pravi debakl: izbačen je iz rezervnog sastava vojske SAD, zbog pozitivnog testa na kokain.

Sada mu preostaje samo ukrajinski gas, ali je teško verovati da će Hanter na ovom polju biti bolje sreće, jer su sve zalihe energenta van kontrole vlasti u Kijevu – ili pod vodom kraj obala Krima, ili – gas iz škriljaca – na teritoriji Novorusije. Tako, jedini dostupan gas za Bajdena i predsednika Petra Porošenka ostaje onaj koji se cevima doprema iz Sibira. Ali, i njega je za Kijev sve manje, jer nema čime da ga plati.

PUTIN SE USUDIO…

Koliko je „Evromajdan“ usrećio Ukrajince, najbolje svedoči podatak da je ukupan priliv novca Kijevu iz inostranstva ove godine iznosio devet milijardi dolara, dok je u obrnutom pravcu stranim kreditorima isplaćeno čak 14, od čega tri milijarde Rusiji.

Tako je „nezaležna“ Ukrajina, za manje od godinu dana evroatlantskih integracija, dala Zapadu dve milijarde dolara više nego što je od njega dobila. Ni traga od lepih obećanja zapadnih funkcionera na „Majdanu“ kako 20 milijardi donacija samo čeka da proameričke snage preuzmu vlast, što je svečano najavio tadašnji šef Spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta Elmar Brok.

Pokazalo se da je „zapadnim prijateljima“ mnogo isplativije da iz Ukrajine izvlače novac nego da ga ulažu. To što je Putin ne samo obećao već i isplatio prvu tranšu pomoći od 15 milijardi dolara, kijevski evropejci ocenili su kao trik i udar na „nacionalni ponos“!

Mnogi obični Ukrajinci više su verovali obećanjima da će poteći med i mleko sa Zapada čim svrgnu „lopova“ Viktora Janukoviča, ali se ispostavilo da to nije dovoljno. Najnovije obećanje Zapada glasi: blagostanje stiže kad pobedite Rusiju u ratu! Pripreme su u punom jeku…

Dok se u Ukrajini spremaju za rat i gledaju kako da bar odlože bankrot, Rusija se takođe suočava sa ekonomskim promenama. Mediji na Zapadu su likovali zbog pada cene nafte i, srazmerno tome, gubitka vrednosti ruske rublje. Međutim, poslednjih dana su se primetno stišali.

Usklike sreće i trijumfa zamenili su mnogo oprezniji, pa čak i depresivni komentari. Poslednje analize ukazuju suprotno: na padu kursa rublje Rusija će najviše da profitira. Prema pojedinim tumačenjima, Putin je učinio upravo ono što se ni Obama, ni Džordž Buš pre njega, nisu odvažili u poslednjih deset godina sa svojom valutom – devalvirao je rublju.

Od sada, svaki uvoz u Rusiju postaće mnogo nepovoljniji. I obrnuto – ruski proizvođači i izvoznici osetiće takvo olakšanje kao da su do sada trčali maraton sa tegovima od 20 kilograma na nogama, a onda im je teret iznenada skinut! Ova dramatična promena dovešće do toga da ruski potrošači od sada više neće imati dilemu da li da kupuju domaću ili stranu robu. Domaći proizvodi biće dvostruko jeftiniji…

Ako se nastavi ovako, zapadni izvoznici izgubiće rusko tržište, jer će njihova roba postati nekonkurentna. Pa će morati ili da prepolove svoje cene, ili da zaborave na 150 miliona ruskih potrošača. To su prvi shvatili vodeći proizvođači automobila, poput „Folksvagena“, „Audija“, „Be-Em-Vea“, „Jaguara“ i „Lend rovera“, koji su, kako kažu, privremeno obustavili prodaju i isporuke Rusiji.

To, naravno, ne znači da će od sada svi Rusi voziti „lade“, ali će domaći građani mnogo više raditi u korist ruske auto-industrije. Isto to važiće i za drugu robu, a mnogo toga Rusija može da proizvede čak i bolje od inostrane konkurencije.

Strani proizvođači su uglavnom dampinškim cenama najpre ubijali rusku industriju, a onda nametali svoje uslove, čime su imali osetnu prednost na gostujućem terenu. Bio je to plod, između ostalog, jedne vrste „danka“ koji je Moskva dobrovoljno plaćala Zapadu duže od dve decenije. Tome je sada došao kraj.

CENA KOJU VEĆINA RUSA RADO PLAĆA

Kremlj će devalvirati rublju kada god bude hteo, i u meri u kojoj mu bude odgovaralo. Teško je i opisati šok koji je zavladao među zapadnim „investitorima“, kada su shvatili da Rusija ne želi od njih da otkupi rublje što su nagomilali. Ponuda domaće valute je iz dana u dan rasla, ali Centralna banka RF nije prodavala devizne rezerve, što je dovelo do prave histerije na valutnom tržištu.

Svi su očekivali da će Putin preduzeti sve kako bi „sačuvao“ kurs, ali se ispostavilo da to neće učiniti. Pa, kako će sada politički da preživi, kad životni standard građana bude prepolovljen, zapitali su se zapadni analitičari. Poenta je u tome da standard neće biti prepolovljen, jer domaća roba neće drastično da poskupi i inflacija će biti manja od 15 odsto do kraja godine. To je žrtva koju će 80 odsto Rusa, Putinovih pristalica – rado platiti, ako je to cena slobode i nezavisnosti.

I tu sada dolazimo do ključnog pitanja: koliko je novonastala ekonomska situacija u Rusiji posledica delovanja Amerike i njenih sankcija, a koliko je plod nekih drugih, mnogo delikatnijih kretanja na globalnoj sceni?

Da li Putin i Rusija ostaju sami na vetrometini, ili je sadašnja kriza dobrim delom izrežirana iza kulisa BRIKS i drugih, alternativnih centara moći? I da li je ova taktika preuzeta iz filozofije džudoa, japanske borilačke veštine kojom se Putin bavi već skoro pola veka?

Šef kineske diplomatije Vang Ji ocenio je u ponedeljak da Rusija ima sve što joj je potrebno da savlada trenutne teškoće, ali i poručio da je Peking spreman da Moskvi „pruži ruku pomoći“, ako zatreba. „Mi verujemo da Rusija poseduje mogućnosti i znanje da savlada ekonomske poteškoće koje su nastale u poslednje vreme.

Kinesko-ruski odnosi strateške saradnje i partnerstva nalaze se na visokom nivou, mi uvek drugu dajemo podršku i pomoć. Ako ruskoj strani bude potrebno, mi ćemo pružiti svu neophodnu podršku koju možemo“, istakao je Ji.

KINESKA RUKA POMOĆI

Ove reči ministra inostranih poslova su izuzetno značajne, što i ne čudi ako se zna da dve zemlje ne samo da su formirale novi svetski političko-ekonomski blok već i da svoje zajedničke napore poslednjih godina sve očiglednije artikulišu u pravcu oslobađanja od globalne dominacije Zapada.

O tome svedoči i dogovor da dva međudržavna ugovora o isporukama gasa u narednih 30 godina, vredna skoro bilion dolara, kao i naftne aranžmane, što više preusmere u plaćanja nacionalnim valutama. To ne znači da će kompletna trgovina od sada da se odvija u rubljama i juanima, ali će taj udeo progresivno rasti u narednim godinama kako ne bi došlo do naglog potiskivanja američke valute – pre nego što se Peking i Moskva, ali i druge BRIKS prestonice, ne oslobode dolarske zavisnosti. Vašingtonu je savršeno jasno šta to znači.

I sam Putin, na svojoj nedavnoj velikoj godišnjoj konferenciji za novinare, naglasio je da će Rusija, i u najgorem scenariju, najkasnije kroz dve godine izaći iz sadašnjih teškoća. A kineska „ruka pomoći“ ne znači ništa drugo do prelivanje finansijskih sredstava Moskvi, ukoliko zapadne u teškoće.

Koliko je sve to ozbiljno, vidi se i iz najave ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua da će Peking i Moskva i sledeće, 2015. godine, održati zajedničke vojne manevre. I to ne samo na Pacifiku već ovog puta i u – Sredozemlju! Kada se to bude desilo, ozvaničiće najmanje dve stvari.

Prvo, da strateški savez Kine i Rusije dobija konačno i svoju vidljivu vojnu komponentu, do sada brižljivo potiskivanu u drugi, a često i u treći plan. I drugo, da rusko-kineske ambicije od sada poprimaju globalni karakter, obuhvataju ceo svet, uključujući Mediteran i Evropu, gde su do sada Amerikanci važili za „ekskluzivne gazde“. A sve se to, očigledno, ne radi bez dogovora sa Turskom, čiji je lider Redžep Tajip Erdogan još pre dve godine zatražio od Putina da mu pomogne da stupi u integraciju sa Šangajskom organizacijom za saradnju, jer ga „ulazak u EU više ne zanima“.
Tako se, malo-pomalo, iscrtava scenario „obojene revolucije“, ali ovog puta na svetskom nivou, gde je na udaru američki globalizovani režim. Tiranija, korupcija, gušenje ljudskih prava i sloboda – nije li sve to danas prisutno ne samo u ravni neke pojedinačne zemlje već na najširem, planetarnom nivou? Ali, kako to postići, i da li je uopšte moguće, imajući u vidu da ekonomska moć Zapada i dalje prevazilazi snagu Rusije, čak i kada se sabere sa kineskom?

Strategija džudoa može pomoći u analizi trenutne situacije. Jedna od prvih stvari koju nauče polaznici džudoa je – „šizentaj“, odnosno očuvanje prirodno stabilnog položaja tela. Borac čuva stabilnost i ne pada, a svi mišići su opušteni i telo je sposobno u datom trenutku da stupi u akciju.

Čuvajući prvenstveno stabilnost, džudista zauzima najbolju poziciju, kako za napad tako i za odbranu. Zar munjevita devalvacija rublje nije upravo to – očuvanje ravnoteže u situaciji kada je cena nafte prepolovljena?

Jer, pokušaj odbrane valutnog kursa, u situaciji kada ogromne količine rubalja pristižu sa svih strana, a priliv deviza dramatično opada, brzo bi spržio ruske rezerve, izbacio bi zemlju iz ravnoteže i značio uzvraćanje silom na silu. A to je upravo ono što iskusan džudista nikad ne bi učinio.

Osnovni cilj džudo strategije jeste – izbaciti protivnika iz ravnoteže, za iskusnog majstora tada je skoro celi posao završen. Prvi korak ka tome je hvatanje protivnika za kragnu ili rukav, što bi u ovom slučaju mogle da budu manipulacije sa cenom nafte. Kada je to postignuto, treba suparnika destabilizovati, guranjem ili povlačenjem, to jest manipulacijama na tržištu. Tada nastupa odlučujući momenat.

Napadnuti ne sme da pruža aktivan otpor, već može koristiti energiju protivnika za svoj zahvat! Ako protivnik gura, napadnuti treba da ga povlači, i obrnuto. Majstori džudoa odbacuju princip odgovora silom na silu, udarcem na udarac, smatrajući to uzaludnim rasipanjem energije i nepotrebnim otvaranjem usmeravanjem sve snage u jednom pravcu. Cilj je suprotan: iskoristiti energiju protivnika protiv njega samog kako bi izgubio ravnotežu i inicijativu.

Potpuni gubitak ruskog tržišta – delom zbog zabrane Moskve na uvoz prehrambenih proizvoda, delom zbog totalne devalvacije rublje – dovodi do potresa i gubitka ravnoteže protivnika. Kako se i sam Putin izrazio ovih dana, samo u Nemačkoj od ruskog tržišta zavisi 300.000 radnih mesta.

POSLEDICE GUBITKA RAVNOTEŽE

Poseban mit na Zapadu predstavlja ruska zavisnost od izvoza energenata. Tačno je da prihodi od prodaje nafte i gasa čine oko četvrtine ruskog društvenog proizvoda, ali je pre dvadesetak godina ovaj procenat dosezao i do polovine. Sa druge strane, Rusija svakako može preživeti bez uvoznih automobila, televizora i kobasica, ali svetska privreda ne može bez ruskih energenata. Posmatrano sa ovog aspekta, ruski proizvod je mnogo atraktivniji nego zapadni.

Čak i ako bi na godinu dana prekinula potpuno izvoz i gasa i nafte, Moskva bi uspela da ostane na nogama, ali Zapad sigurno ne bi. A ako bi Rusija zaustavila izvoz energenata samo zapadnim državama, a posebno gasa? Kremlj to gotovo ne bi ni osetio, a mnoge fabrike u Evropi bi potpuno stale, jer bi njihovi troškovi za energiju narasli do neba. Ko bi tada bio konkurentan na svetskom tržištu? Samo zemlje BRIKS, koje imaju zaključene dugoročne ugovore sa Rusijom.

Zato je potpuno razumljiva zabrinutost evropskih političara poput nemačkog šefa diplomatije Franka Valtera Štajnmajera, ili austrijskog kancelara Vernera Fajmana. Štajnmajer upozorava na „ozbiljnu ekonomsku i finansijsku krizu“, kao posledicu pada kursa rublje i cene nafte, i kaže da oni koji žele Rusiju da bace na kolena čine ozbiljnu grešku verujući da to vodi većoj bezbednosti u Evropi.

„Ne može biti u našem interesu da se situacija otrgne kontroli“, poručio je Štajnmajer i izjasnio se protiv uvođenja novih sankcija Rusiji. Kancelar Fajman, u intervjuu bečkom „Standardu“, kritikovao je one koji „sankcije uzdižu u rang religije“, insistirajući na „alternativi sankcijama“ i neophodnosti pregovora sa Moskvom.

Suština je u tome da zemlje Centralne i Južne Evrope već osećaju posledice „gubitka ravnoteže“, a Nemačka i Austrija su među prvima na udaru. Za sada su to, ipak, samo blagi potresi, ali što ga jače guraju – Putin se sve više povlači.

To što je ruska vojska samo u ovoj godini dobila 142 nova aviona i 135 helikoptera, 15 brodova i četiri podmornice, 19 PVO sistema i 590 novih tenkova i borbenih vozila, kao i tri puka mobilnih interkontinentalnih sistema „Jars“, svedoči samo o tome da su mu mišići, kao i rublja, potpuno opušteni.

Spremni i za napad i za odbranu, potpuni „šizentaj“. Kada kucne čas, snažni protivnik biće izbačen iz ravnoteže i nastupiće revolucija protiv globalne tiranije. Zato je bivši predsednik SSSR Mihail Gorbačov verovatno u pravu kada svojim američkim prijateljima poručuje da već dolazi to vreme i da im je bolje da se sami povuku. Posle više neće moći.

Izvor: Pečat