Pad rublje oživeo je opoziciju u Rusiji i još jednom podvukao njenu podeljenost na dva bloka.
Sistemski deo opozicije počeo je da zajedno sa vlašću formira novi ekonomski kurs koji zemlji treba da omogući da se razvija i u uslovima sankcija i hibridnog rata koji se protiv nje vodi.
A radikalni deo opozicije počeo je da s nestrpljenjem iščekuje skori krah nacionalne ekonomije pod udarima sankcija.
A radikalni deo opozicije počeo je da s nestrpljenjem iščekuje skori krah nacionalne ekonomije pod udarima sankcija.
Tako se krajem 2014-te oformila podela na rusku opoziciju u antirusku petu kolonu…
Ta podela se pokazala još ranije i najreljefnije se ispoljila povodom Krima.
Većina opozicije je podržala politiku vlasti povodom spajanja sa Krimom, shvatajući da je to i pozicija apsolutne većine građana Rusije. A deo opozicije je pošao i protiv svojih birača, nastojeći da sačuva lojalnost prema svojim saveznicima izvan granica Rusije.
U slučaju nekih partija – na primer Jabloka ili Građanske platforme – to je dovelo do raskola, potresa i smene lidera.
Tako danas imamo dve opozicije koje se ne razlikuju povodom pitanja koja tradicionalno dele leve i desne. Te dve opozicije se razlikuju po svom odnosu prema suverenitetu Rusije.
Jer, postoje oni koji različito vide strategiju razvoja nezavisne Rusije i oni koji smatraju da nezavisna Rusija mora biti likvidirana.
Smatraju li takvi zbog novca da je likvidacija neophodna, ili zbog svoje rusofobije, zbog neke lične povređenosti ili sbog svog pogleda na svet – to su činjenice u njihovoj biografiji.
Za građane Rusije je važno samo to što oni predstavljaju interse spoljnih naručilaca koji nekada mogu ozbiljno atakovati Rusiju.
Zato se pojavio zakon koji traži transparentnost finansiranja nevladinih organizacija koje se bave politikom. I pooštravanje kontrole nad svim pokušajima spoljnjeg uticanja na politiku Rusije.
Pod kontrolom su se prvenstveno našle NVO i mediji, a ne političke partije zato što su NVO i mediji ključni politički instituti borbe za vlast u 21-om veku, kao što su takvu ulogu u 20-om veku igrale masovne političke partije, a u 19-0m veku – armije. Upravo otuda se glavna pažnja poklanja političkim NVO i političkim medijima.
Često se u zapadnoj štampi može čitati kako Kremlj ograničava prostor za opoziciju. Međutim, to nije ograničavanje jer Kremlj vodi sistemsku politiku: liberalizuje uslove za iskrene opozicionare, a kontroliše one koji u Rusiji „emituju” tuđe geopolitičke interese.
Piše: Sergej MARKOV
Izvor: Fakti.org
Objavite komentar