Svaka vlada trebalo bi da ima i pastire i mesare. Aktuelna srpska Vlada ima samo Aleksandra Vučića. Pastira nema. Nema nikoga u vlasti da brine za hranu, smeštaj i bezbednost stada, prepuštenog na milost i nemilost mesaru - premijeru Vučiću. O tome kako funkcioniše Vlada Srbije u kojoj svu vlast čini jedan čovek, piše naš novinar Predrag Popović, bivši urednik Vučićevog dnevnog lista Pravda
Za dve i po godine vlasti, Aleksandar Vučić je uspeo da nanese nesagledivu štetu građanima Srbije. Gaženjem Ustava i zakona, izvršio je svojevrsni državni udar i promovisao se u gospodara života i smrti. U uslovima neformalnog ali faktičkog vanrednog stanja, on vlada pomoću straha i nasilja.
Apsolutni vladar od građana zahteva apsolutnu poslušnost, pa i podršku. U skladu sa svojim histeričnim temperamentom, traži histerične izlive ljubavi, frenetičnim aplauzima u Skupštini, ili hvalospevima na naslovnim stranama „Informera". Ko ne može, ili ne želi da učestvuje u tom političkom nadrealizmu, osuđen je na torturu.
Zloupotrebom policije, pravosuđa i medija Vučić progoni opozicionare, novinare i ostale nepodobne pojedince. U odbrani svog lika i zlodela brutalno se obrušava na svakoga ko se usudi da iskaže sumnju u njegovu nepogrešivost. Posle fudbalske utakmice reprezentacija Srbije i Albanije, uhapšen je momak koji je televizijski prenos ulepšao povicima „Vučiću, pederu". U zatvoru su završili i neki mladići iz pokreta „Srbska akcija", kod kojih je policija, kako se navodi u saopštenju portparola MUP-a, pored drugih spornih sadržaja našla i „predizborne letke protiv premijera Vučića".
Na informativni razgovor s uniformisanom silom pozivani su i privođeni ljudi koji su na društvenim mrežama kritikovali Vučića, a tu torturu je prošao i Đorđe Višekruna, novinar „Tabloida". Mimo zakona, pravde i prava na slobodu izražavanja, premijer je prinudio policiju i sudstvo da od kritike štite i članove njegove porodice. Narodni poslanik Zoran Živković, lider Nove stranke, usudio se da u parlamentu optuži diktatorovog brata Andreja da je, kao vlasnik firme „Asomakum", oštetio budžet Srbije. Mediji koji podržavaju Vučića, Živkovića su odmah pokušali da kompromituju stravičnom optužbom da je, ko zna gde i kako, napao neidentifikovanog čoveka i izbacio ga iz voza u pokretu. Još agresivniju kampanju pregrmeo je Nikola Sandulović, predsednik novoformirane Republikanske partije, koji je obelodanio kako mu premijer, preko policajaca i kriminalaca, preti likvidacijom.
Vladavina strahom i nasiljem omogućila je Aleksandru Vučiću da nesmetano sprovodi samovolju. Za saučesnike u tom projektu izabrao je sebi slične, najgore i najnemoralnije političke konvertite. Kao vrhunski ribar ljudskih duša, Vučić tačno zna koliko vredi i koja je cena svakog od nesrećnika kojima je dodelio ministarsku funkciju.
Ivicu Dačića je nazivao dokazanim lažovom, korumpiranim kriminalcem i izdajnikom. Da bi mu se osvetio, podržao je Aleksandra Vulina, najžešćeg Dačićevog kritičara. S druge strane, za Vulina je govorio da je narkoman, komunjara s masnom kosom. Sad su zajedno na vlasti. Tu je i Velimir Ilić, koga je Vučić optuživao da je šef drumske mafije i pijani lopov.
U premijerovom kabinetu su i „strani plaćenici" i „saradnici NATO okupatora", poput Kori Udovički, Rasima Ljajića i Dušana Vujovića. Vučić nije bio gadljiv ni na Mlađana Dinkića, kome je godinama pretio zatvorom, žaleći što ga Toma Nikolić nije „kao zeca" ubio 5. oktobra 2000, kad je upao u Narodnu banku. Kad se uz to doda činjenica o saradnji sa strankama Vuka Draškovića, Bogoljuba Karića, Marjana Rističevića i sličnih simbola prošlosti koja traje, jasno je da vladajuću koaliciju ne objedinjuju nikakve ideje, političke ili menadžerske, nego gola želja za podelom plena.
Svojim likom i delom to najbolje potvrđuju ministri koji imaju isto stranačko poreklo kao i premijer. U Srpskoj radikalnoj stranci, upravo u Vučićevoj laboratoriji zabluda, mentalno i profesionalno formatirani su šefovi najvažnijih resora Nebojša Stefanović, Nikola Selaković i Jadranka Joksimović. Dobro dresirani, naučili su kako da ostvare lični uspeh, na račun opšte muke. Njih ne zanima istina, znaju da je Vučić jači od nje. Uostalom, da je Srbima stalo do istine, ko bi bio ministar?
Kleptoman na čelu policije
Aleksandar Vučić je u politiku ušao s jakim nacionalističkim nervom i bezrezervnom ljubavlju prema Srbiji. Ipak, ljubav nije uzvraćena. Srbija mu je omogućila da ispuni mnoge dečačke snove - da se udomi u nekoliko stanova i kuća, vozi u skupim automobilima i da u vinskom podrumu u Jajincima napravi lični epicentar prevara i korupcije - ali njemu to nije bilo dovoljno. Zato je odlučio da se osveti. Kad nije mogao do ljubavi da dođe milom, primenio je silu.
Imenovanjem Nebojše Stefanovića prvo za predsednika Narodne skupštine Srbije, a onda i za ministra policije, Vučić je silovao Srbiju i ponizio sve građane koji su vreme, snagu i novac ulagali u vaspitanje, školovanje i rad. Premijera ne zanima što Stefanović nema ni dana radnog staža mimo politike, pa ni to što su relevantni naučnici njegovu doktorsku disertaciju ocenili kao običan plagijat. Naprotiv, Vučiću je potreban baš takav čovek na rukovodećem položaju u policiji.
Doktor Stefanović ispunjava sve uslove. Poslušan je, slepo izvršava naređenja, ne stidi se ničega, istreniran je da se uzdrži od smeha kad premijerovog brata Anreja brani buncanjem o ukradenom identitetu, mudro ćuti sve dok mu gospodar ne javi šta da kaže. Da nije takav, da je bar ponekad umesto Vučića poslušao zdrav razum, nikada ne bi dogurao do ministarske fotelje. Ovakav, Stefanović će bez griže savesti da pokreće istrage protiv svih nepodobnih građana, hapsiće žandare koji su postupali po dužnosti i suprotstavili se agresivnom Andreju Vučiću i gorilama koje se nazivaju „kobre". Pod njegovom kontrolom, a u interesu diktatora, MUP vrši torturu nad klincima koji svašta pišu na Tviteru i Fejsbuku, zastrašuje javnost i širi paranoju. Istovremeno, ministar ništa ne preduzima protiv Milorada Veljovića, direktora policije za koga se sumnja da zloupotrebljava položaj.
Za Stefanovića se, opet, tvrdi se da je nedavno kupio kuću u beogradskom naselju Bežanijska kosa. Taj tip kuće, tzv. Vojvođanka, u proseku ima oko 150 kvadrata i na tržištu dostiže cenu od 250.000 evra. Internet portal Srbijadanas.net nedavno je objavio informaciju da je ministar policije kupio kuću i u Crnoj Gori, u Petrovcu, od oko 350 kvadrata s placom od osam ari. Taj portal navodi da je Stefanoviću kuću prodao ruski državljanin Sergej Ivanovič Merahovski za dva miliona evra. Izleda, lepo je biti dr Slina.
Od obnove višestranačja, Srbija nije imala sreće s ministrima policije, a ni oni nisu bolje prolazili. Radmilo Bogdanović je najuren nakon što je, 9. marta 1991, upotrebio prekomernu silu protiv građana koji su protestovali.
Zoran Sokolović i Vlajko Stojiljković, Miloševićevi višegodišnji čuvari javnog reda, svaki iz svojih razloga, po odlasku s dužnosti izvršili su samoubistvo. Zbog ubistva četvorice pripadnika SPO-a Radomir Marković je osuđen na maksimalnu zatvorsku kaznu od 40 godina. Dušan Mihajlović je bio šef policije u najgorem periodu, kad su na bezbednost u državi mnogo veći uticaj od njega imali surčinsko-zemunski mafijaši i njihovi politički zaštitnici iz vrha DOS-a, čime su stvoreni uslovi za ubistvo Zorana Đinđića. Dragan Jočić je skoro fatalno stradao u automobilskoj nesreći. Ivica Dačić je živ i zdrav, ali u poslednje vreme stradavaju mnogi njegovi drugari i poslovni partneri, neki su već uhapšeni, a srećniji se nalaze u bekstvu.
Bez obzira na krvave tragove koji vuku prema nekim od tih simbola savremene srpske tragedije, većina njih u odnosu na Nebojšu Stefanovića izgleda kao moralna planina u magli, baš kao što je to dr Kleptoman u odnosu na Aleksandra Vulina.
Julin, ministar nerada i pljačke
Ivica Dačić se zamerio mnogim političkim konkurentima, koji ga nisu štedeli. Provlačili su ga kroz medijsko blato, klevetali i vređali. Niko u tome nije bio tako uporan i agresivan kao Aleksandar Vulin, posebno nakon Dačićevog ulaska u koaliciju s Borisom Tadićem. Od izdaje socijalizma i Slobodana Miloševića, do saradnje s narko-bosovima, Vulin je za sva zla sveta okrivljavao Dačića.
Radio je to toliko vredno i detaljno da je Vučić, koji je zbog Dačićeve prevare ostao bez mesta gradonačelnika Beograda, poželeo da mu napravi stranku i promoviše ga u status značajnog političara. Vulinov fantomski Pokret socijalista birači, naravno, nisu prihvatili, ali jeste Vučićev naprednjački kartel. Na toj deponiji, među ostalim pohlepnim preletačima, Vulin je bio svoj na svome.
Odlično se snašao i opravdao poverenje vođe. Dokazao je da se ne seća bivše gazdarice Mire Marković, levičarskih ideja, svog pljuvanja po Zapadu, NATO savezu, Evropskoj uniji i Haškom tribunalu , zaklinjanja u Kosovo i Metohiju... Isti Vulin, koji je nekada s patološkim uživanjem posmatrao kako policija prebija Beograđane koji su protestovali protiv Slobe i Mire, lično je ubeđivao Srbe iz Kosovske Mitrovice da se ne bune protiv njegovog novog gazde Vučića. U crnoj uniformi sa žandarmerijskim oznakama i s pravim žandarima u civilu iza sebe, obilazio je srpske enklave i uterivao strah. Ne baš od prve, ali ipak je uspeo da uveri srpske nesrećnike da im je bolje pod Tačijevom nego Vučićevom vlašću.
S još većim uspehom odbranio je interese tajkuna, a na štetu sirotinje. Koliko je Vučić sablasno duhovit najbolje se videlo kad je Vulinu poverio ministarstvo rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja. U Srbiji ima mnogo asocijalnih lenjivaca nesposobnih za služenje vojnog roka, ali samo Vulin je dobio priliku da se, takav, domogne ministarske funkcije.
I, svidelo mu se. Uveren da savremene civilizacijske vrednosti vode svet ka kataklizmi, učinio je sve što je mogao kako bi zaustavio razvoj i u Srbiji ozakonio robovlasništvo. Gorljivo, kao nekada Miru sa cvetom u kosi, branio je predlog izmene Zakona o radu, kojim je definitivno proglašena pobeda bogatih nad siromašnima i političke moći nad istinom i pravdom. Ne samo što su proleteri potpuno obespravljeni, unapred pripremljeni za seobu u zavode za zapošljavanje, nego je i suštinski ugrožena sudbina običnih građana, koji egzistenciju zasnivaju na zaradi od realnog rada, a ne na prodaji političkih parola. Na taj način, vlast je život u Srbiji pretvorila u test izdržljivosti.
Zanesen prividom značaja koji mu je Vučić posudio, Vulin je istoriju srpskog beščašća i idiotluka obogatio izjavom da svi koji žele socijalnu pomoć moraju da je zarade. Po toj logici, deca moraju da zarade dečje dodatke.
Vulin je adekvatno nagrađen za zasluge u zavođenju tiranije. Za uterivanje Srba u državni sistem albanske nezavisne Republike Kosovo, Srpska pravoslavna crkva dodelila mu je orden „Svetog Save prvog reda", a Tačijevi politički partneri su ga proglasili počasnim građaninom Kosovske Mitrovice. Prvih 15 godina svoje političke karijere Vulin je huškao Srbe u rat protiv Hrvata, muslimana, Albanaca, Amerikanaca, svih i svakoga. Pošto je zbog izvesnih nedostataka, ne zna se da li psihičkih ili fizičkih, bio oslobođen vojske, dok je pozivao u ratove, dobro je pazio da u njima ne strada. Neka ginu drugi, njemu bi bilo žao njega. Udruženje ratnih vojnih invalida nedavno je Vulinu dodelilo najveće priznanje - Zlatnu vojničku sablju. Sreći invalida nema kraja, sada će, dok dremaju u kolicima ili bauljaju na jeftinim protezama, moći da gledaju Vulinove slike iz spa-centra u Hajatu, kako se odmara uz bazen, u plavim spido-gaćama, i to bez Zlatne sablje.
Društvenim mrežama kruže informacije i o tome da je Vulin nedavno sam sebe nagradio. Navodno, kupio je plac od 13 ari na Dedinju. Ako je tačno, neka je. Zaslužio je bar još nekoliko ari, mali je to ranč za tolikog prevaranta.
Koliki je prevarant može da se nasluti i iz poslednje afere koja je otkrivena.
- I porodični pedigre Aleksandra Vulina je lopovski. Ranko Vulin, otac Aleksandra Vulina, rođen 1950. godine u Sitnici, bio je 1993. okrivljen je za tri krivična dela kao direktor ciglane u Kaću, kod Novog Sada. Dva krivična dela su bila zbog zloupotrebe službenog položaja, a jedno je zbog kršenja zakona o deviznom poslovanju kroz primanje mita u devizama. Poturene su mu nemačke marke koje je obeležila novosadska policija. I kad je uhvaćen inflagranti, zahvaljujući tadašnjoj funkciji svoga sina, protiv njega se nikada nije vodio krivični postupak. Naš narod kaže „ne pada iver daleko od klade". Vrlo je mala verovatnoća, ako je otac lopov, da sin ne bude lopov. To što je naučio u porodičnom domu, na relativno sitnom nivou pljački i pronevera, Aleksandar Vulin sada, kao ministar, na veliko sprovodi - rekao je Vojislav Šešelj na konferenciji za novinare. Ocenjujući Vulina kao glavnog protagonistu Vučićeve politike, Šešelj ga je optužio za pronevere u ministarstvu.
- Vulin je odlučio da potroši oko milion i po evra iz budžeta. Naredio je centrima socijalne pomoći da naručuju nameštaj i još neke potrepštine prema unapred pripremljenoj specifikaciji, koje se mogu kupiti samo kod određenih proizvođača ili nabavljača. U drugoj aferi, udruženjima građana podelio je oko dva miliona evra. Neke od tih nevladinih organizacija formirane su mesec dana pre, a neke čak i posle raspisivanja konkursa, pa su i one dobile pare - rekao je Šešelj.
Vulinove afere vuku repove i iz vremena kad je bio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Skupština Autonomne pokrajine KiM objavila je izveštaj kojim je utvrđeno da je Vulin 2012. godine potrošio 106 miliona dinara, tada više od milion evra, za nabavku i postavljanje sigurnosnih kamera u Kosovskoj Mitrovici. Posao je, bez tendera, dodeljen firmi „DBS Konsel Security Service", čiji vlasnik je Uroš Čubrilović. Pare su uplaćene, ali kamera nema. Nema ni istrage Vulinovih afera.
Otimaju sirotinji, daju tajkunima
Privreda je uništena, proizvodnja pada, raste broj nezaposlenih očajnika, kojima vlast poručuje da stegnu kaiš i strpe se još dve-tri godine, što u praksi znači da bi im pametnije bilo da kaiš stegnu oko vrata i zauvek se reše bede. Slobodan Milošević je uništio srednji društveni sloj uz pomoć Jezde i Dafine. Vučić je izbacio posrednike. Njegov režim cedi sve što je preostalo, čak i sirotinju.
U budžet, za podmirivanje troškova državnih institucija koje je diktator privatizovao, pare se namiču na najbrutalnije načine. Sudskim putem, plenidbom imovine, progone se građani koji nisu platili porez ili račune javnim preduzećima. Ista vlast, koja preti zbog dugovanja od po 200 dinara, toleriše tajkune koji državi duguju više od 200 miliona evra.
Stavljanje ovog zločina u zakonske okvire Vučić je poverio Dušanu Vujoviću, dugogodišnjem saradniku Svetske banke i ekspertu za kreiranje i plasiranje političko-ekonomskih budalaština. Svojim mudrim analizama, Vujović se preporučivao još vladi Zorana Đinđića, kome je u jedra duvao besmislenim pričama o tome kako će već 2002. prosečna plata u Srbiji iznositi 800 evra. Vreme je prošlo, Vujovićeve prognoze demantovala je realnost, ali on ne mari, i dalje je cenjeni stručnjak za obmane.
Vučić mu je dao priliku da se u istoriju upiše kao prvi ministar koji je za 10 odsto smanjio penzije i plate u javnom sektoru. Možda će, jednog lepog dana, Ustavni sud Srbije uvažiti žalbe ojađenih penzionera, iako je izvesnije da većina njih neće doživeti sudsku satisfakciju. Ako im je za utehu, bar u zakon o smanjivanju penzija nije unet amandman kojim bi ministarstvo finansija uštedelo na penzijama. Tim amandmanom moglo je da bude određeno da penzioneri stari od 65 do 75 godina moraju ulice da prelaze isključivo kad je na semaforu uključeno crveno svetlo, a starijima od 75 bilo bi zabranjeno da koriste pešačke prelaze. Ipak, vlast se odlučila da se viška penzionera, koji stečenim pravom na penziju opterećuju budžet, reši prirodnim putem - pljačkom, izgladnjavanjem i stresom.
Vučić ne misli samo na aktuelne penzionere, radnike i slične destruktivne elemente, nego vizionarski brine o budućim generacijama. I njih je zadužio ogromnim kreditima koje je uzeo da bi finansirao državni aparat i svoje propagandne trikove poput „Slavimo Beograd" i „Železnice Srbije".
U vrhu „crne liste" besramnih Vučićevih slugu svoje mesto našli su ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac i njegov pomoćnik Saša Mirković, jedan od doajena nekada slobodarske Radio-televizije B92. U vreme svoje prve vladavine, od 1998. do 2000, Vučić je morao da gasi medije pomoću uredbi i zakona. Sada funkciju nezvaničnog glavnog urednika svih medija obavalja samo zahvaljujući paranoji.
Tasovac se ne meša u svoj posao, a Mirković vredno širi laži da nema cenzure. Njih ne zanima činjenica da mrak nikada nije bio tamniji, da bez posla ostaju radio-voditelji koji se našale s ludakom koji lomi kvake na vratima, da se „Utisak nedelje" izbacuje s B92 zato što je jezičava Olja Bećković ofirala Vučića da sarađuje s Bebom Popovićem, da dnevni listovi „Alo" i „Danas" menjaju naslovne strane ako se ne svide diktatoru ili, najgore, da se državne institucije i naprednjački bilteni uključuju u progon „Tabloida". Nekada su se borili za slobodu izražavanja, ali sada bolje žive, briga ih.
Vučićeva vladarska avantura neminovno će Srbiju odvesti u propast. Pošto je mnogo pametan, on je izabrao najkraći put, obeležen svojom tiranijom i tuđom nesrećom. Kad se bude pravio završni račun ove Vlade, Aleksandar Vučić moraće da plati ceh koji su, u njegovo ime, napravili ministri poput Jadranke Joksimović, Zorane Mihajlović, Bratislava Gašića i, naročito, Srđana Verbića i Nikole Selakovića, koji mesecima ne uspevaju da reše probleme u svojim resorima.
Među retkim uspesima ove Vlade ostaće zabeleženo samo povećanje proizvodnje računa i sudskih presuda, kao i porast potrošnje sedativa. Takođe, značajan je i Vučićev doprinos srpskoj dijaspori. Da nije njega, manje građana bi se odlučivalo da beži i ne osvrće se.
- Lepo je imati moć, lepše je imati apsolutnu moć, a najlepše je ako te kasnije ne uhvate - govorio je Aleksandar Vučić posle petooktobarske revolucije, kad je prvi put oteran s vlasti.
I, bilo mu je najlepše. Sva zlodela su mu oproštena, da bi se 12 godina kasnije vratio na mesto zločina. Ako i posle ovog mandata ne završi na političkom đubrištu, to neće biti njegov, nego problem svih građana, svih žrtvi njegovih laži i prevara.
Izvor: Tabloid
Objavite komentar