Mladić je izašao iz vozila, uzeo dvogled, i počeo da osmatra padine planine, gledajući svoje jedinice kako nezaustavljivo idu ka vrhu.
Ali, stotinak metara niže, komandir jedne muslimanske čete, koja se spremala da traži spas od Srba, uočio je manju grupu uniformisanih srpskih vojnika, koja mu se učinila kao lak plen.
„Eno ćetnika gore, jebo mater!“- rekao je komandir. „Razvij se u strelce, ajde Avdo, to su srboćetnici, idemo po skalpove…“
„Šefe, stigli smo ranije, rekoh Vam da ne žurimo!“ – staloženo je general Milovanović zamerao svom komandantu što ih je požurivao da stignu pre vremena, i praktično sa sedmoricom ljudi (zajedno sa njim) upadnu u zasedu očajnika, koji više nemaju kuda.
Mladić je i danje osmatrao bojište, i ne okrećući se prema Milovanoviću rekao: „Pusti Turke, rasporedi ljude, pa ćemo videti.“
Manojlo je poslušao naređenje, a onda rekao: „Malo nas je, naši su još daleko, šta da radimo šefe? Ovi se razvijaju u strelce!“
Ratko Mladić je staloženo spakovao dvogled u torbicu a onda krenuo naniže prema padini…
„Bože me sačuvaj!“ – rekao je Milovanović. „Ovaj naš komandant je poludeo. Baš me zanima šta će da uradi.“
Mladić je mirno koračao prema muslimanima, koji su po pravilima obuke za napad, pretrčavali prema vrhu.
„Stani“, rekao je muslimanski komandir. „Da vidimo šta onaj ćetnik odozgo oće!“
Onda je Mladić zastao, i uzviknuo glasno da se eho čuo duboko niz bjelašničke klance: „Eeeej, Turciii, dođite da uhvatite Mladića!“
„Pa ono je stvarno Mladić, jebo ja mater svoju“, rekao je jedan od muslimanskih vojnika, i dodao: Bjež, eto šejtana (šejtan je đavo – naša prim.)!“
Skoro svi su pobacali puške, ostavili teže oružje i potrčali u susret jedinicama koje su stizale.
„Ludog li čoveka“, rekao je Manojlo, samo za sebe, a Mladić je išao odozdo i smejao se. „Daj Mane, izvadi te mape, ucrtaj položaj naših snaga. Žao mi Turaka što utekoše dole, bolje bi im bilo da su se popeli kod nas.“ (strana 136-137)
Stojadinović prenosi reči neimenovanog generala VRS koji je proveo rat uz Mladića: „Bio je izuzetno hrabar. Takva se hrabrost teško može odvojiti od ludosti. Ali time je osvajao borce.
Neposredno je učestvovao u borbenim dejstvima. Ranjen je 12. avgusta 1995. na Grabežu iznad Bihaća. Došao je do brigade sastavljene od studenata. On ih je poveo u akciju, a u tom trenutku tamo je pao minobacački projektil. Mladić je pogođen parčetom rasprsnute mine, rana je bila na vratu. On je sam zaključio da to „nije ništa smrtonosno“, rukom zaustavljao krvarenje, i sačekao da svi drugi budu zbrinuti.“ (strana 30)
Mladića su „zarobljavali“ i kao komandanta Kninskog korpusa. Zanimljiv je pokušaj izvesnog majora Škara koji je, kao obaveštajac, bio član komande korpusa a onda pobegao u hrvatske pobunjeničke jedinice.
Dok je Škaro bio u JNA, Mladić o njegovoj pouzdanosti nije mislio najbolje, mada je po karakteristikama taj major bio solidan oficir. Ali Mladić je govorio na sastancima komande korpusa: „Kad ti Škaro nešto proceni, obavezno uradi suprotno i nećeš se pokajati!“
Major obaveštajac koji je već bio zadojen idejama samostalne države Hrvatske, i bio strastveni šovinista, mrzeo je Mladića iz dna duše, kao Srbina i kao čoveka koji ga je na superioran i neodbranjiv način ismevao, sluteći u čemu je suština stvari.
Kad je major obaveštajac pobegao u Zbor narodne garde, njegova životna ideja bila je hvatanje i zarobljavanje generala Mladića. „Ma, vezaću ga u okove, ja lično, pas mu mater…“ – hvalio se Škaro u vojnom ogranku HDZ u Zadru. Svojom agilnošću i podvigom takve vrste, želeo je da neposredno i za sva vremena, „opere“ svoju biografiju iz JNA.
U komandi korpusa ostale su obaveštajne „krtice“, Hrvati koji iz praktičnih razloga još nisu pristupili „svojemu narodu“. Mladić je uočio da mu iz štaba „cure podaci“, pa je održavao sastanke samo radi obaveštajnog maskiranja. Dakle, govorio je samo ono što je želeo da HDZ u Zadru sazna. Inače, bitne odluke je donosio sam, i saopštavao ih neposredno pre početka realizacije.
Jedne večeri je održao sastanak „šireg kolegijuma“, na kojem je izneo „opšte stvari“ o zadacima komande i čitavog korpusa. A na kraju je kao uzgred, rekao: „Sutra idem da obiđem pravac prema Vrliki. Neka mi pripreme „puh“, krećem rano.“
Ujutru u četiri pozvao je komandira čete vojne policije: „Zdravko, odredi dvojicu oficira da sednu u moj „puh“. Oni idu napred, prema Vrliki. Jedan vod vojne policije da krene odmah, i napravi zasedu kod kamena 213. „Puh“ da napravi pauzu od 20 minuta, dok se vod ne razmesti. Ja idem sa tvojim prvim „pincgauerom“, a ti iza mene.“
Za pola sata, krećući se kroz šumarak, vod policije je postavio zasedu na jednom prevoju, u blizini kamena označenog brojem 213. Mladić i komandir policijske čete su čekali. Pojavio se „puh“ sa oznakom JNA i bez velike žurbe kretao se ka prevoju. Odmah, pored puta, čekao je Škaro, sa grupom od desetak „zengi“. Istrčali su na put, Škaro je u rukama držao automat i stao sa desne strane vozila, gde je trebalo da bude „važni zarobljenik“. Škaro je povikao: „Izađi, Mladiću, mamu ti komunističku i četničku, došao ti je sudnji dan!“
Izašli su vojni policajci, i podigli ruke. „Pa, gde je Mladić, jebem li vam mater srpsku svima do jednoga!“ Škaro se drao, nije mogao da podnese prizor koji je gledao.
Istrčali su policajci iz zasede, kapetan Zdravko je naredio da bace oružje. „I ti majore, odmah. Igra je gotova!“
General Mladić je izašao iz vozila „pincgauera“, bez oružja, i kročio na scenu koja bi mogla da bude definisana kao „zaseda u zasedi!“
„I tako, Škaro pošao da uhapsi Mladića“, rekao je general, dok je odbegli major ceptao od besa. „Suviše ti malo pameti imaš da bi bilo koga uhapsio ,momče. Kraće rečeno, prilično si glup i nepouzdan. Bio si nepouzdan za nas, sad si i za njih .Kako ti se zove šef, da mu pošaljem tvoju tupavu karakteristiku. Nema vajde od tebe majore, veruj kad ti Ratko Mladić to kaže.“
Major je dva meseca bio u nekom zatvoru u Kninskom garnizonu, čak mu je pripremana optužnica za vojni sud. Ali razmenjen je u klasičnom transferu zarobljenika. Mladić nije odoleo, nego je došao da ga „isprati“. Rekao mu je: „Odlučili smo da te vratimo tamo. Šta ćeš nam ovde da dereš zidove i trošiš hleba za badava. Tamo si nam korisniji, jer njima praviš štetu a ne nama. Ali, pazi! Ne kreći više u akciju hvatanja Ratka Mladića. Ako te još jednom uhvatim kako me proganjaš, niko te više neće videti živa.“ (strana 138)
Bio je kapetan prve klase i komandant bataljona u Kumanovu 1978. godine. U to vreme, iz Komande Skopske armijske oblasti stalno su stizale nekakve kontrole, čiji se način rada nije dopadao kapetanu prve klase, mladom komandantu.
Njemu je vojnička obuka ipak bila na vrhu svih prioriteta. Jednog prolećnog dana, idealnog za obuku, u kasarnu je iznenada stigla ekipa od dvadesetak oficira: pukovnika, potpukovnika i majora. Šef te šarene grupe, pukovnik Grujkovski, saopštio je kapetanu Mladiću da je on, sa svojom ekipom, eto došao „u delimičnu, nenajavljenu kontrolu“.
Taj oblik kontrole, kojom se ništa nije postizalo ,jer je bila metodološki sterilna, bio je omiljen u JNA. Na taj način su visoke komande (Armije) tražile opravdanje za svoje (nepotrebno) postojanje.
Kapetan je bio ljut, i svoju ljutnju nije skrivao, baš kao da je on pošao da kontroliše svoje nenajavljene goste. Bez ikakvih očekivanih obzira, i bez uzdržavanja, ali uz savršen vojnički stav, rekao je: „Pukovniče, ja poštujem komandu Armije, i ona je za mene svetinja. Obuka takođe. Meni svaki treći dan dolazi po neka kontrola iz više kuće. Svaki treći dan, a možda i češće. Ti ljudi dođu, kreću se ovde, pitaju za ono što odavno znaju. Ne pokazuju mi ništa, jer ne znaju, smetaju mi čitav dan i odu. Razumite me, ja nemam ništa protiv kontrola koje pomažu, ali vi mi odmažete i rušite čitav sistem. Pored toga mnogi od vas ništa ne znaju o bataljonu, niti o tome šta treba da kontrolišu. Niti pokušavaju da nauče ono o čemu ništa ne znaju. Pa sam ja odlučio da prvo ponudim vašoj ekipi da reši jedan test!“
„Kakav test, kapetane, šta to lupetate, jeste li vi poludeli?“
„Nisam poludeo, ne lupetam. Ja vama govorim ozbiljno. Ja se ne šalim sa obukom kao vi sa kontrolama. Dakle, to je test poznavanja problematike koju kontrolišete. Rekoh vam, dolaze ovamo ljudi koji nemaju pojma. Ništa ne znaju ni o čemu. Znam neke iz vaše ekipe. Ne verujem da su u međuvremenu stigli nešto da nauče…!“
Pukovnik je istup kapetana Mladića doživeo kao nezabeleženu drskost, gotovo krivično delo „protiv naroda i države“. Bio je u klasičnom „šoku“ izazavanom akutnim nepoštovanjem višeg čina i ličnosti koja ga nosi. Nešto slično je i prozborio, zapretio, pripretio prstom. Rekao još: „Zapamtićeš ti mene kapetane!“ – sabrao zblanutu ekipu za kontrolu i otišao u Skoplje. Tamo se, skoro ne krijući suze, izjadao komandantu armije, generalu Lambetu Mihajlovskom.
General je gledao u začuđenog pukovnika, pomalo zatečen i sam, ali je ipak shvatio da nije čitav problem u takvom kapetanu. Ili, skoro da uopšte nije tamo, nego na nekom, sasvim drugom mestu. Pa je smireno rekao: „Ima u tome istine da neki ljudi koji idu u kontrole ništa ne znaju. Zaboravljaju i ono što su znali. Što je još gore, oni idu po manjim mestima i okolo, po njivama, pa skupljaju paprike, luk, krompir, sir, ko im šta da. Mislite da se to ne čuje u jedinicama?! Mislite li da su ljudi gluvi i slepi, da ne razumeju i ne čuju šta se sve radi. Ako tako nastavite, ima da vas isteruju i oficiri koji su manje ludi od tog kapetana, kako rekoste da se zove?“
„Ratko Mladić!“
„Da, on. A možda nije lud. Kad malo bolje razmislim, uopšte nije.“ (strana 41-42)
On je bio proizvod JNA i javnost ga u početku nije izdvajala iz gomile serijske oficirske proizvodnje. Dramatičan preokret dogodio se 14. avgusta 1991. godine, kod mesta Vrlike.
Mladić je bio pukovnik i vodio je kolonu Komande Korpusa. Hrvatski pobunjenici su na put postavili miniran autobus. Na licu mesta bila je i grupa novinara, ali je pukovnik Mladić tu nevojničku grupu – pomalo zbunjenu, više preplašenu – brzo „regrutovao“ za važan posao. Rekao je: „Novinari, slušajte ovamo. Pred nama je miniran autobus. Vi se sklonite negde, gde god znate, a ja ću ga razminirati. Ajde, bežite kad vam ja kažem!“
„Ovaj pukovnik je lud!“ – uzviknuo je neko malo glasnije. Uopšte, takva definicija, još malo pa dijagnoza, čula se u skoro svim fazama njegovog starešinskog razvoja.
„Lud je ćaća koji te sklepao tako blesava”, odgovorio je Mladić ne osvrćući se i ušao u autobus.
Posle desetak minuta izašao je, pozvao svoje pratioce i novinare „muškog pola, kojima je ostalo ponešto od jaja“.
„Novinari, trkom zbor!“ – komandovao je Mladić, i grupa od desetak škartiranih vojnika, trenutno mobolisanih za hitan ratni zadatak, nekako se postrojila.
„U autobus trkom napred!“ – komandovao je pukovnik, ali grupa nije pokazivala preteranu žurbu. Mnogi nisu odmah razumeli šta bi to oni radili unutra.
Neki su se opasno prepali i nisu skrivali svoj strah, shvativši da su određeni da učestvuju u iznošenju eksploziva. Šta to bi, odjednom? Plašili su se Hrvata i njihovih prepada, a sada će ih potpuno nedužne pobiti šašavi pukovnik JNA.
„Šta ako pukne?“- pitao je neko.
„Ako pukne – nema više pitanja“, rekao je pukovnik. „Uostalom, skoro sigurno da neće, sada je taj eksploziv uglavnom bezopasan. Može da se nosi, kao iverje za potpalu.“
„Koju ste žicu presekli?“- pitao je novinar, inače višegodišnji stručnjak za ONO i DSZ…
„Žutu“ – odgovorio je mirno pukovnik.
„Kako ste znali?“
„Nisam znao. Morao sam da odaberem jednu.“ (strana 44)
Zbog opasnosti od „provaljivanja“ sopstvenih planova, Mladić ni najbližim saradnicima nije otkrivao maršrute svojih kretanja. Tako je planirano da se na put u Grčku, na sastanak sa zvaničnicima „pravoslavne i nama prijateljske zemlje“, putuje avionom. Ali, u poslednji čas, Mladić je odlučio da se putuje kolima.
„Ama šefe, da ne idemo kolima, to je veliko maltretiranje, avionom se stigne začas. A ni kroz Makedoniju nam neće biti prijatno, ko zna šta misle o nama i šta mogu da nam prirede“, govorili su saputnici.
„Ma ne brinite ništa!“ – rekao je Mladić.
Mladić je prebrodio Drinu i ušao u Srbiju. Niko ga nije dirao. Doduše, putovao je bez uniforme i pratnje, kako je i morao. Do Tabanovaca niko nije zaustavljao „mercedes“ sa beogradskom registracijom. Naši službenici na graničnom prelazu bili su odmereni i diskretni. Mladić je putovao pod svojim imenom i imao uredne isprave. A onda je vozilo došlo do makedonskog graničnog prelaza.
Prišao je policajac, pozdravio, i zatražio isprave. A onda je pobledeo, rekao nešto u stilu „lele!“ i otrčao prema upravnoj zgradi. Odatle je za nekoliko minuta izašlo omaleno, debeljuškasto, proćelavo lice, svakako šef ovog punkta. Za njim još desetak ljudi, što carinika, što policajaca.
Šef je komandovao nešto u stilu „trkom zbor“, a Tolimir (general Zdravko Tolimir – n.p.) kaže Mladiću: „Šefe, rekoh Vam ja da idemo avionom, a vi zapeli…Nije mi što ću ja najebati, nego mi je zbog Vas i zbog posla…“
„Ama ućuti bre Tošo!“ – opomenuo ga je Mladić, smešeći se.
„Ovi se spremaju da nas hapse, a šef se smeje, budi Bog s nama!“- čudio se Tolimir.
Ponovo je stigao rukovodilac mesta, malo se savio, ali je bio dovoljno uspravan za raport, i rekao: „Gospodine generale, mie od graničen premin Tabanovci vi poželuvame sreken dolazak na teritorija na Makedonija, i sreken pat za Grcija. Celiot pat do Gevgelija vi e bezbedan. Doviduvanje!“
„Šta je ovo šefe, kakav je to odbor za doček!?“ – čudio se Tolimir.
„Tebi Tolimire ništa nije jasno, a trebalo bi. Sve su to nekada bili moji vojnici.“ (strana 88-89)
Odlomak iz knjige Slavka Lisice “Komandant po potrebi”, Migp “Vojvodina” Bezdan, Sombor 1995., strane 36 – 37:
„Krajem jula 1991. godine pozvao me pukovnik Mladić i kaže:
- Šefe, idemo!
Sjednemo u terensko vozilo (marke „puh“) i vidim da idemo ka Kistanju – Đevrskama i zatim ka Skradinu. Mislim da smo stali u s. Sonkovići. Tu je Mladić razgovarao s nekim ustašama, a i našim Srbima. Kad se završio taj razgovor, jedan čovjek nam predloži da odemo na Prokljansko jezero. Pozvao nas je da ručamo kod njega. Kaže da ima i dobro vino. Imao on tamo svoju kafanu.
- Idemo, šefe – obrati se Mladić meni.
- Što se tiče ribe i vina tu nemam primjedaba, volim ja i jedno i drugo, kažem. No, to je neprijateljska teritorija, ako nas uhvate, ode koža na šiljak.
- Ma, Lijo, što si se uplašio?
- Nisam, šefe, ali ipak. Vi ste načelnik štaba korpusa.
- Slušaj, kaže, oni su glupi i ne mogu nam ništa. Imamo bombe, oružje, pa da vidimo čija majka crnu vunu prede – šegači se Mladić u svom stilu.
- Dobro, idemo. I tako je i bilo.
Taj čovjek, Srbin, ispred nas, te levo, desno, po nekim sporednim putevima i ukaza se Prokljansko jezero. Odahnuh, mislim, sad bar da se dobro najedemo, a i vino neću odbaciti, pa šta bude.
- Lijo, imaš li gaće da se kupamo – pita me Mladić.
- Ja neću, šefe, gladan sam, a i nije mi do kupanja, mogu samo da operem noge i da se umijem.
Mladić sa našim domaćinima par riječi i oni mu nađoše kupaće gaće, on se presvuče i buć u vodu. Pliva, skače i, vidim, uživa.
- Daj nešto da se popije – kažem domaćinu.
On iznese dobru lozu, ja sjedim i pijuckam lozu, a Mladić se prevrće po vodi, čas pliva leđno, čas prsno i povremeno viče:
- Uh, dobra voda, prekrasno jezero. Hajde, Lijo – zove mene.
- Bolja je loza od te bare.
- Samo ti tako, nećeš daleko, nikad nećeš biti pukovnik – šali se on.
- Važna je glava, a inače, inflacija je činova, kao dinara.
- Hoćeš reći da sam i ja u tom inflatornom stroju.
- Ma, ne šefe, već uopšteno, u JNA, uvale nam zvjezdicu, a plata ista.
- Možda imaš pravo, ali voda je idealna za kupanje.
Mislim, bože, mi u neprijateljskoj pozadini, a ponašamo se kao da smo na odmoru u sretnim vremenima. Imamo obezbeđenje, par vojnika. Načelnik štaba korpusa i načelnik oklopno-mehanizovanih jedinica – rizik, ali, ipak se isplati – ludost.
Taj dio Prokljanskog jezera je netaknuta priroda, sve blista od čistoće, voda, vazduh, okolina. Lijepe vikendice, vikend naselje. Ovo naselje je srpsko, a prijeko su ustaše. Vide se tragovi metaka po fasadi na pojedinim zgradama-vikendicama.
- Da li gađaju sa one strane? – pitam domaćina.
- Gađaju povremeno, a naročito noću, pjevaju, šenluče, čitava halabuka.
- Prestani sa kupanjem – vičem Mladiću – prijeko su ustaše, mogu da nas vide i gađaju.
- A, strah te, bato, je li, a dobro znaš da oni loše gađaju. Pa šta, neka gađaju, ne mogu oni mene pogoditi, moj šefe – opet Mladić tjera po svom.“
Objavite komentar