BEOGRAD – Komisija za pronalaženje groba Draže Mihailovića rasformirana, a Komisija za masovne grobnice bez novca. Neistraženi Lisičji potok i Veliko ratno ostrvo. Druga komisija registrovala je 211 stratišta.
Ni tri godine od „otvaranja potrage“ za zemnim ostacima komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Dragoljuba Mihailovića, javnost ne zna gde je pokopan, da li potraga još traje, ako je zaustavljena zašto je zaustavljena, da li su pretražene sve potencijalne lokacije i koliko je to traganje koštalo.
Državna komisija za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala Mihailovića, formirana 27. aprila 2009, pune dve godine istraživala je arhive, saslušavala svedoke, kopala po dokumentacijama u Londonu i Moskvi. Pošto je predstavila nalaze 14. aprila 2011, posao preuzima Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje tajnih grobnica ubijenih posle 12. septembra 1944. I ona je počela da radi dve godine ranije.
U rukama je imala iskaze više svedoka da je Draža pogubljen kraj zida nekadašnjeg zatvora na Adi Ciganliji. Iskopavanja, koja je vodio istoričar Srđan Cvetković iz ove druge Državne komisije, počela su 18. juna 2011, a prve rupe blizu čuvenog ružičnjaka napravili su upravo Cvetković, Vladimir Todorović iz Tužilaštva za ratne zločine i Blažo Đurović, vlasnik privatnog preduzeća za geodetske radove i rođak ravnogorca Đure Đurovića. Nađeno je više kostiju, ali je ekspertiza na Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, mesec dana kasnije, pokazala da su ostaci – životinjski. Posle toga sve je zamrlo i zavladala je tišina.
Danas, tri godine kasnije, jedini koji je raspoložen da priča o onome što se desilo jeste Srđan Cvetković iz Komisije za otkrivanje tajnih grobnica. On kaže da Državna komisija za istinu o Draži više ne postoji čak ni na papiru, dok Komisija za tajne grobnice formalno postoji, ali faktički su joj vezane ruke jer ne dobija ni dinara za rad.
Cvetković ne zna koliko su istraživanja tzv. Dražine komisije koštala, ali objašnjava da je sondiranje terena bilo donacija Đurovića, a njegov angažman volonterski. Takođe kaže da je ta komisija uradila maksimum koji je mogla: pregledala je sve dostupne arhive, saslušala više desetina svedoka i na osnovu poklapanja iskaza njih četvoro locirala Adu Ciganliju kao mesto pogubljenja i potencijalnu tajnu grobnicu.
– Svi svedoci su bili sekundarni, nijedan nije bio očevidac. Zapisnik sa streljanja nije nađen, jer je „šetao“ od jedne političke instance do druge, i na kraju nestao. Arhivski fondovi su iscrpljeni i dok se eventualno ne pojavi nestali, ključni dokument, novih tragova nema, kao ni novih svedoka. Ostalo je samo uverenje da je telo generala Mihailovića posle streljanja ili uništeno ili izmešteno na drugu tajnu lokaciju – objašnjava Cvetković.
Ostala mesta pominjana tokom rada komisije kao potencijalne skrivene grobnice (Lisičji potok i Veliko ratno ostrvo), kako potvrđuje Cvetković, nikada nisu ispitane. Kaže, svedočenja o tim lokacijama bila su „odokativna“.
Što se tiče rada ove druge komisije, ona je napravila veliku bazu od 56.000 žrtava koje su likvidirane mahom bez suđenja, iz političkih razloga, i zakopane u masovne grobnice. Utvrđeno je ko je kada i gde streljan. Locirane i ekshumirane su grobnice u Sivcu, Boljevcu i Gumištu kod Vlasotinca.
– Samo u Beogradu ima desetak takvih stratišta, a u ostalim opštinama u Srbiji po jedno ili dva. Novca, međutim, za dalje istraživanje nema, a Komisija nema ni ingerencije da naloži sondiranje, kopanje, ekshumaciju i veštačenje. To mogu da odrade samo sud i tužilaštvo. Mi čak ne možemo ni da obeležimo mesta egzekucije – tvrdi Cvetković.
Dodaje i da je Komisija popisala 211 tajnih grobnica do sada, iako ih sigurno ima mnogo više. Tridesetak najvećih, kaže, trebalo bi obeležiti. Između ostalih: Lisičji potok, Slavnik kod Leskovca, kruševačku Magdalu, Bubanj kod Niša, Kraljevicu kod Zaječara, Čačak pored Morave i valjevsko naselje Peti puk. Stratište kraj mosta na Savi u Šapcu već je obeležilo jedno udruženje građana.
– Verovatno neće biti nikakvog pomaka dok se ne donese politička deklaracija u parlamentu kojom bi se osudila ova masovna streljanja. To nam je, uostalom, preporučio Savet Evrope 2006. i Evropski parlament 2009. – zaključuje Cvetković.
Izvor: Večernje novosti
Objavite komentar