Ustajali miris buđi na samom ulazu, zatvoren prozor kroz koji svetlost skoro da ne dopire u jednosoban stan, u kojem se čuje plač gladne dece, svakodnevnica je desetočlane porodice Tomić, kojoj je nakon smrti četvorogodišnjeg Đorđa sve pošlo po zlu, tvrdi za „Alo!“ majka Slađana.
Kako kaže, socijalnu pomoć od 14.000 dinara će primiti još samo ovog meseca jer je Centar za socijalni rad u Mladenovcu konstatovao da su oba roditelja radno sposobna, iako majka nakon smrti sina nije psihički stabilna.
- Socijalne radnice iz Centra za socijalni rad u Mladenovcu mi govore da sam sama kriva što nemamo para, da mi nije bilo potrebno toliko dece. Pretili su da će mi poslati decu u dom ako se budem žalila na njih. To ne bih podnela. Mi jesmo siromašni i dešava se da ne jedemo i po tri dana, ali se volimo. Srećni smo kada imamo čaj i hleb na stolu - priča kroz suze Slađana Tomić, kojoj je najveći strah da će ostati bez dece, koja su joj sve u životu.
Suprug Ivica je ostao bez posla i sada radi usputne poslove kada mu se pruži prilika, što nije često. Majka je radila kao sekretarica, pa je kao višak ostala bez posla.
- Danas nam je 25 godina braka i danas će da nam isključe struju. Nisu juče, zbog državnog praznika. Ni ova peć na drva neće da povuče, pa nam stalno vraća dim u stan. Nemamo čime da ložimo vatru, pa palimo odeću koju pronađemo - pričala nam je juče Slađana kad smo je posetili.
Pošto žive u stanu koji nisu otkupili, Tomićima traže 15.000 evra kako bi bio njihov.
- Kakav je, takav je, dok smo u stanu bar nismo na ulici. Izbaciće nas iz stana već sledećeg meseca jer ga nismo otkupili, a plaćamo stanarinu 2.400 dinara na mesečnom nivou. Dugujemo više od 12.000 dinara, jer nismo imali odakle da platimo. Da otkupimo stan traže nam 15.000 evra. Dečji dodatak ne primam od 2009. godine, kada se rodio pokojni Đorđe, jer nisam platila porez na stan, pa su mi rekli da nisam imala prava ni na dodatak - sa suzama u očima priča majka osmoro dece, koja kaže da ne spava noćima jer ne zna kako da pomogne svojoj deci.
Ivan boluje od epilepsije, ali napad pet godina nije imao. Ujutru i uveče pije lekove, koji koštaju 800 dinara.
- Za to moram da imam. Jednu kutiju potroši na 15 dana. Ništa ne uzimam za sebe. Ove patike što su na meni poklonila mi je neka žena, odeću takođe. Ne bunim se, samo da deca imaju. Znate, sanjala sam sinoć Đorđa, sedeo je na travi sa nekom ženom. Dozivao me je, a ja nisam mogla da zagrlim svoje čedo - kroz plač izgovara ova majka, koja je prošla kroz pravi pakao kako bi izlečila svoje dete, ali usled bolesti i nemogućnosti da mu plati operaciju, jer je Đorđe imao problem s nepcima i hranio se na sondu, pa je mogao samo na flašicu, on je preminuo 2013. godine. Brat najviše nedostaje Luki, koji gotovo da ne priča sa ukućanima.
Svako od njih, Aleksandar (23), Vojislav (21), Ivan (18), Milica (16), Katarina (13), Filip (11), Luka (6) i Milenko (4), zna šta bi želeo da bude kad poraste, ali ne vredi kada nemaju mogućnosti.
- Milica mnogo lepo crta, a Katarini je želja da postane krojačica. Filipa su deca iz komšiluka tukla jer je siromašan. Stalno ga prozivaju, kažu mu da mu majka stalno moljaka. On je u stvari divno dete i mnogo se plaši mraka. Komšije nas vređaju, žale se na buku, ali to su deca koja vole da se igraju i ne rade ništa loše. Pored sve ove bede u kojoj živimo, još nas i ljudi maltretiraju. Naša želja je da nam neko, makar i na kraju sveta, pokloni parče zemlje ili napušteno domaćinstvo, mi nismo lenji, mogli bismo tako da se prehranimo, radila bih u bašti. Pristala bih i da čuvam neke starije osobe, samo da prehranim decu - žali se ova majka.
Centar za socijalni rad u Mladenovcu bez odgovora
“Alo!” je juče kontaktirao i sa Centrom za socijalni rad u Mladenovcu, ali su nas, zbog nemogućnosti davanja privatnih podataka, uputili na Centar za socijalni rad u Beogradu. Do zaključenja ovog broja nisu stigli odgovori.
Izvor:alo.rs
Objavite komentar