Braća iz Krčevljana, Dragomir (25) i Spasoje (21) Lukić, boluju od retke bolesti oduzimanja donjih ekstremiteta. Sve mi je dojadilo, ako se ne izlečim ubiću se - u očaju kaže Dragomir
MODRIČA - Braća Dragomir (25) i Spasoje (21) Lukić iz Krčevljana, kod Modriče, bili su zdravi do završetka osnovne škole. Bili su dobri učenica, planirali da upišu srednju školu. Od kuće u Krčevljanima do škole u Skugriću svaki dan su prevaljivali 20 kilometara. Međutim, planovi su pali u vodu kada se prvo Dragomir razboleo od retke bolesti oduzimanja donjih ekstremiteta, a četiri godine kasnije i Spasoje. Za porodicu Lukić tada počinje borba za njihove živote.
Mladići su se lečili u Doboju, na Kliničkom centru u Banjaluci, Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti „Banjica“ u Beogradu, po privatnim klinikama i niko od lekara nije precizno dijagnostifikovao bolest. Samo se sumnja da je reč o retkoj bolest stručnog naziva „hereditarna spastička parapareza“ (pojednostavljeno, genetski poremećaj koji izaziva ukočenost mišića). Roditelji mole samo jedno - da im se pomogne da nađu bolnicu u kojoj bi našli spas svojoj deci.
- Najstrašnije je to što ni doktori ne znaju sa sigurnošću o čemu je reč. Molim sve koji znaju da postoji negde bolnica u kojoj bi mogli da se izleče naši sinovi da nam jave. Sakupili bismo novac, jer narod je veliki i human - priča kroz suze majka Đuka.
Kod Dragomira je bolest za sedam godina toliko uzela maha da je nepokretan i to ga čini očajnim. Bolest je počela da utiče na ceo organizam.
MAJKA NE GUBI NADUSamo roditelji, otac Milan i majka Đuka, znaju kako im je, ali ne gube nadu. - Teško mi je da gledam svoju decu u cvetu mladosti da ne mogu na svoje noge. Ponekad ne znam šta ću sama sa sobom, sakrijem se i plačem da me ne vide jer je i njima tada teže. Njihova generacija se ženi, idu u kafiće, voze auta, a oni ne mogu nikuda. Nadam se da će biti bolje, da će se pronaći lek, jer nikada ne gubim nadu - kaže majka Đuka.
- Da mi je samo da se izlečim, ništa više mi ne bi trebalo. Sve mi je dojadilo i ako se ne izlečim ubiću se, neće niko moći da me spase - u očaju kaže Dragomir.
Prve simptome bolesti Spasoje je osetio pre četiri godine dok je igrao fudbal, u istom uzrastu kao i stariji brat. On se zasada kreće, ali vrlo otežano. I on ima samo jedan san.
- Da mi je da postanem zdrav i da još jednom zaigram fudbal. To mi je jedina želja - kaže mlađi brat Spasoje.
LEKOVI “PAPRENI“
Lukići žive od poljoprivrede. Otac Milan radi sve što može da obezbedi novac za život i lekove za koje mesečno izdvajaju čak 1.700 maraka! Samo za 28 tableta „fampira“ moraju da obezbede 530 evra i njih mogu da kupe isključivo u Nemačkoj. Do sada su im, kako kažu, pomagali rodbina i opština Modriča. Ovim ljudima treba i finansijska pomoć, iako oni, iz svoje skromnosti, to ne traže.
Izvor:Vecernje novosti
Objavite komentar