Prvo Francuska, sada i Belgija i Nemačka, pucnjava, teroristički napadi, hapšenja i racije policije, vojnici patroliraju ulicama, u metrou, na aerodromima. Gori li to Evropa ili je samo u građanskom ratu?
Slatki snovi o univerzalnoj kulturnoj kompatibilnosti zamenile su noćne more neprestanih sukoba, pokolj u redakciji pariskog satiričnog lista pokazao je svu nesposobnost Francuske da integriše svoje imigrante.
Da li je prvi evropsko-arapski rat, zapravo, započeo još 2005. godine, pa onda i 2013, kada su tokom masovnih nereda i nasilja gorela predgrađa Pariza, i kada su francuske vlasti tvrdile da to čine francuski „adolescenti”, neki Pjer, Žak, Marsel, ili Alfons.
A zapravo su i oni i braća Kuaši bili samo „tehnički građani” Francuske, koji ne misle, ili nisu mislili da su oni, pre svega, Francuzi. I koji su za vreme uličnih nereda spalili 9.000 vozila. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi nazvao ih je „šljamom”.
A to su mladi ljudi iz severne Afrike, koji vremenom sve više bivaju izolovani iz šire zajednice i sve više se okreću svom muslimanskom identitetu, koji je kod njih čak možda izraženiji nego kod njihovih sunarodnika sa Bliskog istoka.
Opirući se tradicionalnim imigracionim kalupima, ovi mladi ljudi su manje asimilovani nego njihovi preci, što i jeste jedna vrsta apsurda u 21. veku.
Ali francuska slabost datira iz 732. godine naše ere, kada su muslimani u svojim osvajanjima i pohodima ka severu zaposeli Španiju i južnu Francusku stigavši sve do obala Loare. U oktobru 732. mavarski general Abd el Rahman i njegova vojska, istina nisu stigli i do kapija Pariza, ali jesu do nekih 237 km jugozapadno od prestonice, do same svetinje Svetog Martina, do grada Tura.
Negde na pola puta između Poatjea i Tura presrela ih je francuska vojska i zaustavila. Nedelju dana posle toga Abd el Rahman je umro, muslimani su ostali u južnom delu Francuske, Poatje je bio krajnja tačka zapadne Evrope do koje su Mavari uspeli da stignu. Da su pobedili i krenuli dalje najverovatnije bi ušli u Pariz, a posle stigli i do obala Rajne.
Edvard Gibon u „Propasti Rimskog carstva” kaže „da bi se u tom slučaju danas na Oksfordu izučavao Kuran, a muslimanski sveštenici bi obrezanim Nemcima i Englezima tumačili svetli i istiniti čin otkrića Muhameda. Ne bi postojala hrišćanska Evropa, anglosaksonci koji su osvojili Severnu Ameriku bili bi muslimanske veroispovesti, Poatje bi izmenio istoriju čitavog sveta.”
U bitkama i u ratu stvari su veoma jasne: jedna strana je pobednik, druga je gubitnik. Evropa u odnosu na svoje muslimane nema danas pred sobom tako jasnu situaciju. Jer, muslimani iz severne Afrike i sa Bliskog istoka danas su bez oružane borbe prodrli mnogo dublje u Evropu nego što je to 732. godine pošlo za rukom mavarskom generalu Abd el Rahmanu.
Oni su danas u Briselu gde se belgijskim policajcima savetuje da ne piju kafu na javnim mestima u vreme ramazana, i u Malmeu gde je švedskim vozačima hitne pomoći potrebna policijska pratnja.
Poslednjih nekoliko godina francuski muslimani sprovode blagu formu intifade protiv sinagoga, košer mesara i jevrejskih škola. Političari nisu preduzimali adekvatne mere kako bi sprečili takve napade i sada je to u Parizu eskaliralo ubistvom četvorice Jevreja.
Šta da se radi? Cinici bi se podrugljivo prisetili Bušove doktrine da „islam i demokratija ne idu zajedno”. Ako je to tačno onda Irak, Sirija i Avganistan predstavljaju manji problem nego Francuska, Belgija i Nemačka.
Američka je štampa 2005. godine poredila Pariz sa Bagdadom, Sen Deni sa pojasom Gaze, nazivajući tadašnju krizu i nerede „katastrofom socijalne prirode”. Amerikanci ne zaboravljaju samozadovoljni stav Francuske u vreme rata u Iraku, ali i u vreme prelaska ciklona preko Luizijane.
Osveta je najbolja kada je servirana hladna. Ni Obama ni Bajden nisu došli na marš mira u Pariz, Keri se sada kao nešto izvinjava, Francuzi su shvatili američku poruku. Ništa od popuštanja sankcija Rusiji.
A Moskva? Ona ponavlja svoj stav da je bezbednost Evrope nedeljiva i da saradnja u borbi protiv terorizma nema alternativu. Iz Brisela sada upravo i traže saradnju s Moskvom u ratu protiv terorizma. Ali kako sarađivati kada jedan od vođa čečenskih terorista već godinama ima politički azil u Velikoj Britaniji, putuje Poljskom i drži govore protiv Rusije?
Francuski model integracije očito je propao, u Francuskoj je stvorena jedna duboko ukorenjena, strukturna društvena potklasa, koja produkuje ekstremizam, Pariz danas plaća danak svojoj aroganciji.
Francuski model se zasnivao na merama kojima je trebalo da se obezbedi hrana, krov nad glavom i školovanje za siromašne muslimane, ali taj model nije efikasno rešio pitanje društvene i političke izolacije i praktično je ograničio njihovu sposobnost da prerastu u grupu sa političkim interesima. Neuspešan model integracije s najgorim posledicama getoizacije.
Objavite komentar